Izveštaji o snovima – Prikaz zbirki „Izveštaj o kugi“ i „Čovek koji je živeo u snovima“
Kada se sastavlja zbirka priča, nije obavezno niti neophodno da sva dela koja su ušla u knjigu budu međusobno povezana zajedničkim motivima i temama, štaviše dopušteno je da svaka priča bude svet za sebe i da čitalac, prelazeći sa teksta na tekst, putuje iz jedne epohe u drugu i da prolazi kroz prostore koji su inače prilično udaljeni, i geografski i vremenski.
Stoga bi, makar na prvi pogled, još izlišnije bilo tražiti detalje koji međusobno povezuju dve različite zbirke priča, ali kad se dogodi da prvobitne zasebne knjige budu objavljene kao jedinstveno izdanje, nije na odmet pozabaviti se i takvim istraživanjem, tim pre ako se čitaocima iz priče u priču nameće dominantni motiv za koji se na kraju čini da ipak uspostavlja svojevrsnu nit, koja kao takva povezuje i priče u samim zbirkama, ali i same zbirke.
Spojene u jednu knjigu, devet priča što čine zbirku „Izveštaj o kugi“ i deset priča što čine zbirku „Čovek koji je živeo u snovima“ sada pružaju čitaocima celokupno pripovedačko stvaralaštvo Radoslava Petkovića, pa iako je prva zbirka bila objavljena 1988, a druga 1998, ove priče ni do danas nisu izgubile na aktuelnosti, a takođe ni teme koje se u njima obrađuju ne deluju prevaziđeno.
Naprotiv, pišući o univerzalnim nedoumicama i problemima, koji su tištili i čoveka antike, i čoveka srednjeg veka, i čoveka dvadesetog stoleća, Petković u svoja dela gotovo neprimetno uvlači i samog čitaoca, jer mu omogućava i dozvoljava da se poistoveti sa karakterističnim likovima, pa i da bez problema zamisli sebe kao ravnopravnog učesnika u slikovitim događajima o kojima trenutno čita.
I premda svoje priče smešta u različita vremena i prostore, premda u priče unosi i istorijske i izmaštane likove, premda se sa jedne strane poigrava istorijskim činjenicama dok sa druge strane smešta fiktivne događaje u istorijski kontekst, Petković uspeva da pronađe ono što je zajedničko i neprevaziđeno bez obzira na epohu, kulturu, religiju i ideologiju.
To su snovi.
Bilo da su u pitanju mitska bića podzemnog sveta, bilo da su propovednici hrišćanstva, bilo da su ambiciozne zanatlije ili neumorni avanturisti, bilo da je u pitanju dvoje mladih koji se slučajno sreću ili dvoje starih koji sami sebi deluju kao da se smanjuju – svi su oni imali sopstvene snove, svi su oni sanjali makar i besmislene banalnosti, ali često i velika dela koja bi na javi pokušavali da ostvare, a viđali su u snovima čak i upozorenja od opasnosti koje ih čekaju kad se probude
Povrh svega, svako na kraju sanja isti san: da jednog dana sretne osobu kojoj će smeti da bez bojazni poveri svoje najintimnije snove.
Zamišljen kao tamna šuma u kojoj je čovek suštinski izgubljen, svet u kome se dešavaju Petkovićeve priče oplemenjuje se upravo zahvaljujući snovima, koji se mogu shvatiti i bukvalno, kao suprotnost javi, ali i kao neutoljiva ideja koja čoveka pokreće na dejstvo i ne dopušta mu da se smiri dok ne ostvari svoju ambiciju – ili dok na tom putu ne nestane bez traga.
Stoga nije slučajno što jedna od zbirki nosi naslov „Čovek koji je živeo u snovima“, jer naziv istoimene priče kao da obuhvata sve Petkovićeve likove i kao da im na taj način pruža utočište, jer svako ima svoje neostvarene i neostvarive snove – ali, dobro je dok ih ima i dok u njima može tražiti i nalaziti spas, bez obzira na konačan ishod tih snova u stvarnosti.
Autor: Dušan Milijić
Spojene u jednu knjigu, devet priča što čine zbirku „Izveštaj o kugi“ i deset priča što čine zbirku „Čovek koji je živeo u snovima“ sada pružaju čitaocima celokupno pripovedačko stvaralaštvo Radoslava Petkovića, pa iako je prva zbirka bila objavljena 1988, a druga 1998, ove priče ni do danas nisu izgubile na aktuelnosti, a takođe ni teme koje se u njima obrađuju ne deluju prevaziđeno.
Naprotiv, pišući o univerzalnim nedoumicama i problemima, koji su tištili i čoveka antike, i čoveka srednjeg veka, i čoveka dvadesetog stoleća, Petković u svoja dela gotovo neprimetno uvlači i samog čitaoca, jer mu omogućava i dozvoljava da se poistoveti sa karakterističnim likovima, pa i da bez problema zamisli sebe kao ravnopravnog učesnika u slikovitim događajima o kojima trenutno čita.
I premda svoje priče smešta u različita vremena i prostore, premda u priče unosi i istorijske i izmaštane likove, premda se sa jedne strane poigrava istorijskim činjenicama dok sa druge strane smešta fiktivne događaje u istorijski kontekst, Petković uspeva da pronađe ono što je zajedničko i neprevaziđeno bez obzira na epohu, kulturu, religiju i ideologiju.
To su snovi.
Bilo da su u pitanju mitska bića podzemnog sveta, bilo da su propovednici hrišćanstva, bilo da su ambiciozne zanatlije ili neumorni avanturisti, bilo da je u pitanju dvoje mladih koji se slučajno sreću ili dvoje starih koji sami sebi deluju kao da se smanjuju – svi su oni imali sopstvene snove, svi su oni sanjali makar i besmislene banalnosti, ali često i velika dela koja bi na javi pokušavali da ostvare, a viđali su u snovima čak i upozorenja od opasnosti koje ih čekaju kad se probude
Povrh svega, svako na kraju sanja isti san: da jednog dana sretne osobu kojoj će smeti da bez bojazni poveri svoje najintimnije snove.
Zamišljen kao tamna šuma u kojoj je čovek suštinski izgubljen, svet u kome se dešavaju Petkovićeve priče oplemenjuje se upravo zahvaljujući snovima, koji se mogu shvatiti i bukvalno, kao suprotnost javi, ali i kao neutoljiva ideja koja čoveka pokreće na dejstvo i ne dopušta mu da se smiri dok ne ostvari svoju ambiciju – ili dok na tom putu ne nestane bez traga.
Stoga nije slučajno što jedna od zbirki nosi naslov „Čovek koji je živeo u snovima“, jer naziv istoimene priče kao da obuhvata sve Petkovićeve likove i kao da im na taj način pruža utočište, jer svako ima svoje neostvarene i neostvarive snove – ali, dobro je dok ih ima i dok u njima može tražiti i nalaziti spas, bez obzira na konačan ishod tih snova u stvarnosti.
Autor: Dušan Milijić
