Zaplet detektivskog romana ponekad može delovati prozirno i predvidljivo čak i kad do poslednje stranice čitalac ne uspeva da shvati ko je krivac.

Tu je zločin, tu je nekolicina osumnjičenih, tu je inspektor koji i sâm ima mnogo problema u privatnom životu, tu je još nekoliko zločina koji će se desiti tokom same istrage, a tu je i epilog u kome oni koji su preživeli započinju jedan novi život nakon nedavnih turbulencija.

Zaista, bez obzira na to što bi pisac do kraja uspešno sačuvao tajnu identiteta glavnog krivca, već su navedene etape u razvoju radnje mnogo puta viđene i pročitane, tako da sve izgleda kao šablon, a time je i uverljivost priče ponekad dovedena u pitanje.

Međutim, baš zbog toga što koncepcija radnje u detektivskom romanu jeste predvidljiva, piščev je zadatak, pa i izazov, da i očekivane etape u zapletu i raspletu učini – neočekivanim.

Kako se to uspešno može uraditi, vidi se na primeru romana Đorđa Bajića „Smrt u ružičastom“, jer iako i ovo delo formalno pripada detektivskom žanru, ono je suštinski mnogo više od toga, pošto zadire duboko u psihu samih likova – od žrtve i njenih prijatelja i srodnika, pa sve do inspektora i njegovih saradnika – ali se u mnogome i poigrava pravilima koje žanr nameće.

Čitaoci su navikli da u poslednjim poglavljima onaj koji istražuje misteriju (bilo da je to inspektor, policajac, privatni detektiv) razotkrije ime krivca, a da sve do tada razvoj radnje i ponašanje samih likova ukazuje na to da bi krivac mogao biti neko drugi.

U Bajićevom romanu je i ovo pravilo relativizovano, ali to opet ne znači da je čitaocu sve jasno već na polovini romana – naprotiv, jedno otkriće tek ima da odvede u niz novih tajni i da iznedri još nekoliko neočekivanih obrta, tako da uzbuđenje neće splasnuti sve do poslednje stranice, dakle i nakon što slučaj bude razrešen.

I ne samo što se poigrava pravilima žanra, nego se pisac poigrava i uopštenim pravilima zločina i likom ubice u detektivskom romanu, a pritom će možda najšokantnije otkriće biti to da čak i onaj za kojeg se bude dokazalo da je ispalio metak – nije ubica.

Zaplet zasnovan na policijskoj istrazi misteriozne smrti jedne poznate i kontroverzne ličnosti odlična je prilika i za ogoljavanje mračnih tajni od kojih je bio satkan njen život, ali i za razobličavanje brojnih negativnih pojava u jednom društvu i sistemu, pa je Bajić i tu mogućnost odlično iskoristio, prikazavši da život u ružičastom ne mora biti tako ružičast, a da su lične nesuglasice i zločini iz strasti često posledica spoljašnjih okolnosti na koje sâm čovek teško može da utiče i da se iz njih izvuče – osim pomoću novih zločina.

Ipak, pošto ponekad ni zločin ne mora sâm po sebi biti delo učinjeno iz zlobe, pisac vešto vodi čitaoce kroz psihološke profile svojih junaka pokušavajući da nađe makar književno opravdanje za njihove postupke ako je već nemoguće naći pravno opravdanje – i zato će čitalac sigurno imati kakvu-takvu empatiju čak i za osvedočene ubice nakon što se bliže upozna sa njihovom prošlošću i demonima protiv kojih se oni sami odavno bore.

Teško je reći nešto više o detektivskom trileru a da radnja ne bude unapred otkrivena – ali „Smrt u ružičastom“ je tako napisana da i čitalac bude učesnik u istrazi, da bude rame uz rame sa inspektorom Nikolom Limanom, da na osnovu iznesenih podataka sâm sklopi mozaik pre nego što mu pisac predoči rasplet, a da roman i pored toga ne izgubi na napetosti, jer napetost i neizvesnost jesu ona pravila detektivskog žanra koja ipak treba do kraja ispoštovati, tako da neizvesnost u ovom slučaju jedino i jeste izvesna.

Autor: Dušan Milijić