„Između krajnosti“ – dekodiranje mita o Džoniju Štuliću
Nova knjiga Ivana Ivačkovića pre svega je važna za dešifrovanje mita o Džoniju (Štuliću, jelte) kod onih koji nisu rođeni na vreme da ga slučaju uživo i da dožive njegove ploče u trenutku njihove eksplozije na tadašnjoj sceni.
Pre gotovo godinu dana produkcija BalkanInfo intervjuisala je Džonija Štulića telefonskim putem. Taj intervju postao je najgledaniji snimak nekog Džonijevog intervjua na Youtubeu. U tom, najblaže rečeno, neprofesionalnom intervjuu, sažeto je sve što doprinosi konfuziji o razumevanju lika i dela nekadašnjeg vođe Azre.
Novinar Pavković nastavlja sa razgovorom čak i nakon što Štulić odbije da govori, tako da snimak nekakvog formalnog razgovora imamo pod naslovom Intervjua sa Džonijem Štulićem. Dalje, novinar pokazuje da nema nikakav povod za intervju, pripremljena pitanja ili bilo kakav koncept (kao da je računao da će Štulića uhvatiti na prevaru), te intervjuisanog gađa opštim mestima, floskulama i najobičnijim besmislicama („Je l’ se slažete da kod nas više nema dobrih ljudi?“), a Štulić, egoista kakvim ga je bog dao, ipak ne može protiv sebe, pa tako odgovara takođe služeći se opštemestašenjem i nebulozama koje ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep („Sve je u životu politika, ne?“). Suštinski, taj „intervju“ ni najmanje ne doprinosi našem razumevanju Štulića, nije nam rekao nešto novo što već ne znamo, niti donosi ikakav novi uvod u to čime se ovih dana bavi Džoni.
Upravo zbog takvih medijskih papazjanija i generalno spremnosti internet zajednice da ama baš svaku Džonijevu reč uzimaju kao Sveto pismo, knjiga „Između krajnosti“ (Laguna, 2019) je možda najvažniji zapis za domaću publiku koji može da posluži za bolje razumevanje Džonija Štulića i Azre.
Autor Ivan Ivačković ovom biografijom podseća nas pre svega na to kako izgleda ozbiljno novinarstvo. Uostalom, ako ste ovog autora čitali ranije, znate šta vas u tom smislu očekuje – iznošenje pre svega činjenica, dobrano pročešljanih i pronađenih u arhivama ili intervjuima sa relevantnim osobama. Dalje, gradeći kontekst priče o Džoniju nudi nam nekoliko perspektiva iz kojih možemo sagledati pojavu i ličnost Džonija Štulića. Visokim zanatskim i autorskim stilom, Ivačković je napravio neku vrstu identifikacionog dokumenta doba u kojem je Azra nastala i delovala, što je maltene neizostavno kada pišete o ma kom bendu, a pogotovo o Azri tog i takvog vremena.
Naravno, ovde nema bezrazložnih hvalospeva. Ako ste čitali Ivačkovićevu „Kako smo propevali“ (Laguna, 2013.) i poglavlje Džoni Štulić protiv kurvinih sinova, ne očekujte sličan pristup i u ovoj knjizi. Osim definitivno blažeg pristupa (možda najbolje primetnog u rečenici: „Iz današnje perspektive, ova recenzija, mada pogađa suštinu – deluje pomalo preoštro“), ovde ćete naići na objektivne konstatacije vezane koliko za prvi, uspešnijie deo karijere Azre, toliko i za drugi, daleko lošiji (npr. – „Proglasivši se 'profesionalcem', zapravo je spao na nivo zabavljača i postao sve ono što je prezirao ili se pravio da prezire. Sviranje je prestalo da bude pitanje života, sada se sviralo 'cehovski'.“)
Ipak, osim detaljnog prebiranja po diskografiji Azre i Štulića, „Između krajnosti“ donosi demistifikaciju kulta ličnosti i maltene religije koja je nikla oko Džonija od devedesetih pa naovamo. Da se vratim na početak ovog teskta, iznošenjem pre svega činjenica i smeštanjem istih u istorijski kontekst, on gradi umetnički, a na momente i psihološki kroki Džonija, u cilju da nam objasni kako i zašto je tokom karijere činio određene postupke. Posledica toga je, delom, i to da razbija mit o Džonijevoj nadljudskoj pameti, poštenju i nenadmašnosti na intelektualnom nivou. Ako mene pitate, rado bih pročitao sličnu biografiju o, recimo, Milanu Mladenoviću ili Bori Đorđeviću – bez patetike, ličnih naklonosti ili sugestivne naracije. Takve potencijalne knjige bi imale ulogu poput ove: da generaciju koja je odrastala u nesumnjivo boljim vremenima spusti nazad na zemlju, a da našu generaciju osvesti i pokaže kako ne treba imati idola u političkom, umetničkom ili u bilo kom drugom smislu.
Autor: Ivan Radisavljević
Izvor: oblakoder.org.rs
Pre gotovo godinu dana produkcija BalkanInfo intervjuisala je Džonija Štulića telefonskim putem. Taj intervju postao je najgledaniji snimak nekog Džonijevog intervjua na Youtubeu. U tom, najblaže rečeno, neprofesionalnom intervjuu, sažeto je sve što doprinosi konfuziji o razumevanju lika i dela nekadašnjeg vođe Azre.
Novinar Pavković nastavlja sa razgovorom čak i nakon što Štulić odbije da govori, tako da snimak nekakvog formalnog razgovora imamo pod naslovom Intervjua sa Džonijem Štulićem. Dalje, novinar pokazuje da nema nikakav povod za intervju, pripremljena pitanja ili bilo kakav koncept (kao da je računao da će Štulića uhvatiti na prevaru), te intervjuisanog gađa opštim mestima, floskulama i najobičnijim besmislicama („Je l’ se slažete da kod nas više nema dobrih ljudi?“), a Štulić, egoista kakvim ga je bog dao, ipak ne može protiv sebe, pa tako odgovara takođe služeći se opštemestašenjem i nebulozama koje ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep („Sve je u životu politika, ne?“). Suštinski, taj „intervju“ ni najmanje ne doprinosi našem razumevanju Štulića, nije nam rekao nešto novo što već ne znamo, niti donosi ikakav novi uvod u to čime se ovih dana bavi Džoni.
Upravo zbog takvih medijskih papazjanija i generalno spremnosti internet zajednice da ama baš svaku Džonijevu reč uzimaju kao Sveto pismo, knjiga „Između krajnosti“ (Laguna, 2019) je možda najvažniji zapis za domaću publiku koji može da posluži za bolje razumevanje Džonija Štulića i Azre.
Autor Ivan Ivačković ovom biografijom podseća nas pre svega na to kako izgleda ozbiljno novinarstvo. Uostalom, ako ste ovog autora čitali ranije, znate šta vas u tom smislu očekuje – iznošenje pre svega činjenica, dobrano pročešljanih i pronađenih u arhivama ili intervjuima sa relevantnim osobama. Dalje, gradeći kontekst priče o Džoniju nudi nam nekoliko perspektiva iz kojih možemo sagledati pojavu i ličnost Džonija Štulića. Visokim zanatskim i autorskim stilom, Ivačković je napravio neku vrstu identifikacionog dokumenta doba u kojem je Azra nastala i delovala, što je maltene neizostavno kada pišete o ma kom bendu, a pogotovo o Azri tog i takvog vremena.
Naravno, ovde nema bezrazložnih hvalospeva. Ako ste čitali Ivačkovićevu „Kako smo propevali“ (Laguna, 2013.) i poglavlje Džoni Štulić protiv kurvinih sinova, ne očekujte sličan pristup i u ovoj knjizi. Osim definitivno blažeg pristupa (možda najbolje primetnog u rečenici: „Iz današnje perspektive, ova recenzija, mada pogađa suštinu – deluje pomalo preoštro“), ovde ćete naići na objektivne konstatacije vezane koliko za prvi, uspešnijie deo karijere Azre, toliko i za drugi, daleko lošiji (npr. – „Proglasivši se 'profesionalcem', zapravo je spao na nivo zabavljača i postao sve ono što je prezirao ili se pravio da prezire. Sviranje je prestalo da bude pitanje života, sada se sviralo 'cehovski'.“)
Ipak, osim detaljnog prebiranja po diskografiji Azre i Štulića, „Između krajnosti“ donosi demistifikaciju kulta ličnosti i maltene religije koja je nikla oko Džonija od devedesetih pa naovamo. Da se vratim na početak ovog teskta, iznošenjem pre svega činjenica i smeštanjem istih u istorijski kontekst, on gradi umetnički, a na momente i psihološki kroki Džonija, u cilju da nam objasni kako i zašto je tokom karijere činio određene postupke. Posledica toga je, delom, i to da razbija mit o Džonijevoj nadljudskoj pameti, poštenju i nenadmašnosti na intelektualnom nivou. Ako mene pitate, rado bih pročitao sličnu biografiju o, recimo, Milanu Mladenoviću ili Bori Đorđeviću – bez patetike, ličnih naklonosti ili sugestivne naracije. Takve potencijalne knjige bi imale ulogu poput ove: da generaciju koja je odrastala u nesumnjivo boljim vremenima spusti nazad na zemlju, a da našu generaciju osvesti i pokaže kako ne treba imati idola u političkom, umetničkom ili u bilo kom drugom smislu.
Autor: Ivan Radisavljević
Izvor: oblakoder.org.rs
