Godina je 2014, poplave su u Srbiji, ljudi su preživeli dovoljno trauma pa im ova kiša dođe kao „potop previše“, a Fejsbuk revolucionari hejtuju sve i svakoga. Odnekud stiže vest da je za sve kriva američka antena. Četiri junaka kreću da pronađu taj prokleti HAARP iz različitih pobuda: da bi se dokazali drugima, da bi se dokazali sebi, da zaustave zapadnjačko zlo ili da razotkriju tu budalaštinu. I tih 50 kilometara od Beograda do sela Beljina pretvoriće se u epsku grozomoru. Atraktivan srpski „Dosije iks“ odvijaće se pred vama dok se budete vrpoljili prepoznajući na tim stranicama sebe i svoje okruženje. Međutim, prava vrednost pripovedanja Jovana Ristića u romanu „Poplavljeni um“ ogleda se u konstantnoj tenziji između onoga što se zbiva u stvarnosti i onoga što tinja u nutrini protagonista, u tom visećem mostu iznad ponora naše svesti.

Poput same naslovne sintagme, Ristić sjajno spaja ono fluidno u nama i izvan nas (vodu i osećanja) s onim što je od čvrste materije (mozak i stavovi) tako da je nužno da priča zaglibi u blato (egzistencijalno i mentalno). Ispred nas je kakav-takav društveni sistem s neprestanim proizvođenjem kakvih-takvih informacija, a u nama je nepoverenje i nasumično prihvatanje delića tih informacija od kojih pravimo različite oblike sveta, opirući se etičkom rasulu. Iz iste pozicije „Poplavljeni um“ je spolja gledano road-roman a iznutra psihotriler, pa se u tom spoju mora i posmatrati. Veoma zahtevno vođenje ta dva sloja daje pripovednu leguru koju sve vreme odlikuje naelektrisana atmosfera, što neminovno vodi do varnica. Opterećeni prošlošću, poput četiri pregrejane crne kutije, Ristićevim likovima dovoljno je doliti još malo manipulacije, još malo spoljnog podstreka, još malo nedokazanosti ili još nekog ludaka pa da sve bukne. A onda će se pojaviti ono što može da potvrdi sve naše sumnje: realni udes, ili zlokobna suma svih naših strahova...

Osim pomenute četvorke, značajno mesto u romanu zauzima i samozvani psihospasitelj čija je uloga nažalost dobro poznata našoj svakodnevici. Dotični Stevan Kraljević, autor besteselera „Pokoreni um“ u kojem raskrinkava političke mahinacije svih vrsta tvrdeći: „Ako neku zaveru mogu da zamislim, oni su je sigurno već sproveli u delo“, javlja se ne samo kao domaći izaslanik dela Stivena Kinga (u prevodu imena!) već i kao višeznačna pojava u našem životu koju možemo prepoznati bilo kao medijsko vaskrsavanje Vrhovnog respiratora bilo kao osiono brbljanje nekog drugog samozvanog medicinskog stručnjaka, čija reč narodu znači više od istine bilo koje vrste. Otuda, izgleda da se svaka prvobitna dihotomija put–psiha okončava tako što je umnoj avanturi suđeno potapanje. „Shvatio sam da onaj ko ima uticaj na kolektivno nesvesno vlada ljudskim rodom“, kaže Kraljević. Sudbina onih koji primaju informacije uvek će biti u rukama onih zakulisnih mešetara.

Srećom, dok god je onih koji pišu poput Ristića, um će moći da se dokopa površine i nastaviti nesmetano da diše. Ako ste pomislili da to znači da je čitanje jednako unošenju kiseonika u organizam, bili ste u pravu.

Autor: Zoran Penevski, urednik u Laguni
Izvor: Nedeljnik