Mi živimo na klackalici između utopije i distopije, a nijedna strana neće nikad prevagnuti. Naš život ograničena je celina u tom lelujavom plesu trajanja, baš kao i svaka priča. Takvu narativnu monadu podario nam je Darko Tuševljaković svojim romanom „Uzvišenost“ (Laguna, edicija Eklipsa, sa nezaboravnim dizajnom Marije Vasović). U ovom malom dragulju zatičemo Beograd u bliskoj budućnosti i devojku u začaranom krugu koji čine dementna majka, nestali otac čije je književno delo iniciralo čitav kult, granice lične seksualnosti i posledice tehnološkog iščašenja. U toj verziji nadolazećeg, ljudi pomoću aplikacije Kindred upoznaju svog idealnog partnera, a savršeno usklađeni parovi potom žive u neprobojnim zdanjima koja niču širom sveta i koja dobijaju naziv „šnenokle“. S druge strane, zagonetno književno delo njenog oca pokreće veliki broj pobornika koji postaju Sunčevo pleme. Njihova ideja se zasniva na nadomeštanju realnosti. „Kada se priliv informacija iz spoljnog sveta smanji, obzorje se otvara i čovek dopunjuje ono što vidi.“ Vizije junaka time dobijaju snagu unutrašnjeg proširenja stvarnosti, baš kao što Kindred to radi sa spoljnim svetom. Preko te dve uporišne tačke Tuševljaković dodaje saturaciju narativnoj mreži, pa ona na momente dobija konture groteske, jezivu scenografiju, beznadežnu tupost ili ogoljenu metaforu. A sve to govori u prilog tome da, što smo povezaniji, zapravo smo sve udaljeniji. Društvene mreže su beznačajni stav svake jedinke izdigle u istu ravan kao sva vrhunska ostvarenja. Otuda budućnost leži u ličnom usavršavanju – to je ono što otkriva unutrašnje oko junakinje. Dakle, prostor našeg bića određivaće dimenzije naše savesti. U „Uzvišenosti“ čin gledanja rasteže prostor ka nepoznatim nišama isto onako kao što pisac koji otvoreno pokazuje mehanizme dejstva netalentovanih moćnika (čitaj „političara“) može da bude izopšten iz javnosti, a češće neprepoznat kao onaj kojim umetničkom strukturom (a ne novinarskom rečitošću) prepoznaje žarišta stvarnosti.

Ono što čini možda najveću vrednost „Uzvišenosti“ jeste dihotomija koja verovatno najbolje odražava stanje srpskog društva. Poslednja rečenica romana glasi: „Sve se zauvek promenilo i sve je ostalo isto“. Ako se sve promenilo i sve ostalo isto, to znači ili 1) da živimo u svetu u kojem nema više promena, živimo u utrnulom svetu koji niko ne može da obavesti da je mrtav, živimo u lešu koji nam ljubazno uzvraća činjenicom da smo živi jer tragamo za iluzijom savršenstva; ili 2) da više kao vrsta nismo u stanju da opažamo promene u svetu oko nas ili reagujemo na njih, da smo mi leševi koji su ljubazni prema tehnologiji koja nas je nadišla; ili 3) da i potpuno deformisani kao vrsta ili i kao biotehnološki amalgami, mi nismo ni izgubili ni dobili ništa od našeg savremenog bitisanja i ljudskih/civilizacijskih moći; ili 4) da je to obična iluzija (ali ne treba prenebregnuti činjenicu da zapravo iluzije menjaju civilizaciju). Ovaj splet bezizlaznih znakova upozorenja ono je o čemu vredi promišljati.

Ispisan kristalnim stilom – prozirnim u građenju slika i sa oštrim ivicama preko kojih se prelamaju narativni rezovi, „Uzvišenost“, moguće je, postaje tačka od koje se neće meriti samo savremena srpska naučnofantastična i fantastična književnost, već i granica smelosti kojom se umetnički kvalitetno (što je retko u savremenom srpskom romanu) hvata sadašnji duhovni trenutak. I zbog toga je Tuševljakovićev roman jedan od retkih za kojeg radi vreme.

Autor: Zoran Penevski, urednik
Izvor: Nedeljnik