Pisac je osoba. Sa svojim životom, svojim neurozama, intimnim dramama, stvaralačkim radostima, opsesijama. Kad te odjednom usred tog života književna čaršija optuži da si „ženomrzac, nacoš, fašista, seljak“, kakve posledice to ostavi na pisca? „Nakon dobijanja Ninove nagrade“, kaže Tabašević povodom objavljivanja svog novog romana „nakon spoznaje svih ’književnih i estetskih razloga’ u samom ’književnom establišmentu’, hteo sam da se povučem i nestanem, zauvek. I nestao sam, ali na neko vreme.“

U lavirintu savremene knjižavnosti, gde je granica između fikcije i stvarnosti često zamagljena, „Noćne reči“ izdvajaju se kao delo koje ne samo da istražuje ovu granicu nego i provokativno preispituje uslove koje jedno književno delo mora da zadovolji da bi bilo čitano i priznato od „književnog establišmenta“.

Roman započinje „zimskim letovanjem“ Tabaševića i Fernanda, dvojice prijatelja koji u infantilnoj igri traganja za blagom iskopaju na plaži u Sutomoru aluminijumsku kutiju sa tajanstvenim rukopisom. Fernando se razbesni što nisu našli neku opipljivu vrednost, pa najuri Tabaševića za Beograd. U noćnom vozu Tabašević čita rukopis, koji je napisao niko drugi nego – njegov genijalni prijatelj.

Fernandov roman o umetničkom razvoju Dana, autorovog alter ega, nije tek priča o bolnom odrastanju u Srbiji tokom dvehiljaditih. Danova „lažna ispovest“ iskoračuje iz intimnog u sferu političkog artikulišući glas onih koji nemaju glasa u jednoj kulturi kojom dominira spolja nametnuta doktrina ljudskih (rodnih, manjinskih itd.) prava. Ova vladajuća ideologija uključuje sve izuzev većine koja se u Srbiji bori za goli opstanak. Ta „tiha većina“ postaje onda nema, neartikulisana rulja, koja progovara samo nerazumljivim „noćnim rečima“. „Ne treba nama, genijalcima takvog opstanka, neki Hajdeger da nam kaže kako se istina skriva, možeš misliti, kako istina izmiče.“

„Vanja je htela da me pita: A ko ste to ’vi’?“ Vanja, kao Danova sagovornica, nije samo figura u muškom narativu; ona neprestano remeti taj narativ suočavajući ga sa sopstvenim granicama. Ukoliko Danovo „mi“ predstavlja prepreku tome da možemo govoriti o svim ljudskim bićima, onda odbaciti „genijalce golog opstanka“, skloniti ih sa kulturne scene i, uopšte, iz vidnog polja postaje zadatak i „vjeruju“ kulturnog establišmenta. Vanjino „ko ste to ’vi’?“ istovremeno znači da istina u književnosti izlazi na videlo samo ako delo dotiče pukotinu unutar svega vladajuće ideologije. A to je moguće samo pod jednim uslovom: trebalo bi problematizovati sve, u svim svojim upotrebama i oblicima.

„Noćne reči“ ne samo da odražavaju duh vremena: one su i inovativni primer otvorenog dela. Tabašević se hrabro suočava s težinom optužbi i etiketa koje su mu prilepljene, transformišući svoje iskustvo u manifest protiv jednostranih interpretacija i očekivanja koja prate književno delo.

Autor: Janja Stjepanović, urednik
Izvor: Nedeljnik