Iz prve ruke: „Blistavo i strašno“
Bio jednom jedan dečak, čije ime znači blagoslov narodu. Njegov otac je bio obrazovan čovek, učitelj, iz porodice prosvećenih ljudi, a naša priča počinje dečakovim rođenjem u Sarajevu 1936. Nižu se prva dečja sećanja: na simpatije, nestašluke, preseljenje… Iako je rođen u junu, ovaj dečak obožava kad pada sneg, voli da sluša tatu kako mu čita priče, a kao i svako dete, privlače ga mangupluci sa drugarima i braćom…
U knjizi „Blistavo i strašno“ Bekim Fehmiu pripoveda priču svog odrastanja i životnog puta, nevinim tonom deteta koje posmatra ono što se dešava oko njega. Lišena patetike, ova naracija deluje na čitaoca kao pažljiva blenda kamere koja zumira detalje iz života, uklopljene u mozaik jednog vremena. Momentalno smo na strani tog deteta-pripovedača koje nas upoznaje sa svojom porodicom, komšijama, sa istorijskim prilikama, i to čini vrlo delikatno, baš kao da nas je dete uzelo za ruku pa nas vodi i upoznaje nas sa članovima porodice, pa nam usput ispriča neku šaljivu anegdotu, a onda sa čuđenjem prenosi očevo hapšenje, pa kako je boksovao, pa kakve je ocene imao tokom školovanja…
Izveštava nas i o ujakovom venčanju, o jagnjetu koje je izgubio pa našao, o lepim popovim ćerkama, o prvoj popušenoj cigareti i vožnji bicikla, koja je ušla u modu 1950. godine. Precizno, poput filmske kamere koja menja rakurs, Bekim prenosi očev gnev povodom streljanja Sezaija Suroija, epizodu batina koje je dobio od srpskih dečaka kada je imao devet godina, a kao dvanaestogodišnjak svedoči očevom hapšenju koje ne može sebi da objasni: „Čudno se osećam. To osećanje nije isto kao kad su iznenada upali Nemci. Hrabrost koju je tada pokazao tata prenela se i na mene i nisam se bojao. Znao sam da su Nemci naši okupatori i neprijatelji i bio sam spreman da prkosim, kao što se tata prkosno ponašao.“
A onda, nekoliko redova dalje, Bekima najviše muči pitanje ko će mu kupiti bokserske rukavice jer se zamomčio, počeo da trenira boks, a i zanat je naučio kod opančara. „Zato sam ogorčen što su mi uhapsili tatu, jer nema ko da mi kupi rukavice i neću moći da boksujem kao pravi ʼDžentlmen Džimʼ.“
Izuzetno nežno ispripovedana, ova autobiografija opomenuće današnjeg čitaoca da je prosvećenost bila sumnjiva rabota na ovim prostorima. A kada okrenemo poslednje stranice ove biografije, u trenutku kada je Bekim prvo primljen za člana Oblasnog narodnog pozorišta u Prištini, a potom i maturirao, tihi revolt počinje da tinja u nama, paralelno sa ponosom. Oprečna osećanja nikad ne ostavljaju ravnodušnim, a ako ima sreće, onda inspirišu univerzalne ideje.
Bekim Fehmiu je devedesetih godina prekinuo svoju internacionalnu karijeru, razočaran u svet koji ga okružuje. U samoći i tišini napisao je autobiografiju „Blistavo i strašno“, smatrajući da je to najvažnije što je uradio u životu. Druga knjiga će se pojaviti u izdanju Lagune u drugoj polovini ove godine.
Autor: Ivana Misirlić, urednica
Izvor: Nedeljnik
U knjizi „Blistavo i strašno“ Bekim Fehmiu pripoveda priču svog odrastanja i životnog puta, nevinim tonom deteta koje posmatra ono što se dešava oko njega. Lišena patetike, ova naracija deluje na čitaoca kao pažljiva blenda kamere koja zumira detalje iz života, uklopljene u mozaik jednog vremena. Momentalno smo na strani tog deteta-pripovedača koje nas upoznaje sa svojom porodicom, komšijama, sa istorijskim prilikama, i to čini vrlo delikatno, baš kao da nas je dete uzelo za ruku pa nas vodi i upoznaje nas sa članovima porodice, pa nam usput ispriča neku šaljivu anegdotu, a onda sa čuđenjem prenosi očevo hapšenje, pa kako je boksovao, pa kakve je ocene imao tokom školovanja…
Izveštava nas i o ujakovom venčanju, o jagnjetu koje je izgubio pa našao, o lepim popovim ćerkama, o prvoj popušenoj cigareti i vožnji bicikla, koja je ušla u modu 1950. godine. Precizno, poput filmske kamere koja menja rakurs, Bekim prenosi očev gnev povodom streljanja Sezaija Suroija, epizodu batina koje je dobio od srpskih dečaka kada je imao devet godina, a kao dvanaestogodišnjak svedoči očevom hapšenju koje ne može sebi da objasni: „Čudno se osećam. To osećanje nije isto kao kad su iznenada upali Nemci. Hrabrost koju je tada pokazao tata prenela se i na mene i nisam se bojao. Znao sam da su Nemci naši okupatori i neprijatelji i bio sam spreman da prkosim, kao što se tata prkosno ponašao.“
A onda, nekoliko redova dalje, Bekima najviše muči pitanje ko će mu kupiti bokserske rukavice jer se zamomčio, počeo da trenira boks, a i zanat je naučio kod opančara. „Zato sam ogorčen što su mi uhapsili tatu, jer nema ko da mi kupi rukavice i neću moći da boksujem kao pravi ʼDžentlmen Džimʼ.“
Izuzetno nežno ispripovedana, ova autobiografija opomenuće današnjeg čitaoca da je prosvećenost bila sumnjiva rabota na ovim prostorima. A kada okrenemo poslednje stranice ove biografije, u trenutku kada je Bekim prvo primljen za člana Oblasnog narodnog pozorišta u Prištini, a potom i maturirao, tihi revolt počinje da tinja u nama, paralelno sa ponosom. Oprečna osećanja nikad ne ostavljaju ravnodušnim, a ako ima sreće, onda inspirišu univerzalne ideje.
Bekim Fehmiu je devedesetih godina prekinuo svoju internacionalnu karijeru, razočaran u svet koji ga okružuje. U samoći i tišini napisao je autobiografiju „Blistavo i strašno“, smatrajući da je to najvažnije što je uradio u životu. Druga knjiga će se pojaviti u izdanju Lagune u drugoj polovini ove godine.
Autor: Ivana Misirlić, urednica
Izvor: Nedeljnik
