U svetu u kojem je nestala svaka sigurnost potrebno je pronaći bilo kakvu vrstu utehe. Na boga se ne može računati. Ekser na njegov mrtvački kovčeg je prikucao Niče, a dimnjak krematorijuma u Dahau ga zakucao do kraja. Ko još može verovati u svrsishodnost ideologije i ko nam može garantovati da bilo koja ideologija neće rezultirati Gulagom? Priča o humanizmu posle utopljenog dečaka Ajlana Kurdija bleda je i skoro pa smešna. Šta preostaje čoveku? Izgleda da je to porodica. Utočište u ludačkom svetu, ono poslednje mesto koje preostaje umornom čoveku od opšte nesigurnosti. O njoj se u današnjici, kao i vekovima ranije, strastveno raspravlja. Različiti koncepti, od onih koji je negiraju i njeno postojanje smatraju za preživljenu i savremenom svetu stranu kategoriju pa sve do onih kojima je ona svetinja, u neprestanom su ratu. Dodajte tome i redefinisanje uloge porodice i rasprava o njoj postaje još teža i komplikovanija. Neretki su pokreti koji opstanak porodice vezuju za patrijarhalni model ponašanja i života. Ideja o, recimo, gej braku, da ne pričamo tek o deci koja rastu u takvom okruženju, kod njih izaziva bes ravan onom kojem je inkvizicija osećala na pomen da zemlja nije ravna ploča. Dodajte tome i poprilično iritantne filipinke dežurnih dušebrižnika za opstanak nacije i neprestano pozivanje na rađanje (bitno je da nas ima što više, kakav će život imati ti naši potomci je već manje bitna stvar) i dobijate opštu sliku koja podseća na unutrašnji svet jednog shizofrenika. Ako ostavimo po strani ove brige, porodicu muči još mnogo stvari. Na prvom mestu to je ekonomski problem (porodični život sa današnjom materijalnom nesigurnošću nimalo nije zabavna stvar), ali ništa manji strah nije ni od unutarporodičnih nerazumevanja i raskola. Onih koji su večita literarna tema i zanimacija. Tolikog da se bi se sasvim sigurno mogao stvoriti novi književni žanr – roman o disfunkcionalnoj porodici. Klasik ovog žanra je Tolstojev roman „Ana Karenjina“ sa prikazom porodice u raspadu. Dostojan nastavljač Tolstoja je Džonatan Frenzen sa romanima „Korekcije“, „Sloboda“ i „Pjuriti“. Na našim prostorima najznačajnije delo o porodičnom raskolu su Krležini „Gospoda Glembajevi“. Još jedno književno delo o disfunkcionalnoj porodici, samo sada na jedan potpuno novi način, nam donosi Oto Oltvanji.

U središtu romana „Iver“ nalazi se mladi par. Mija, ilustratorka dečijih knjiga, u vezi je Sašom, piscem krimi romana. Ovaj par odlazi u posetu Sašinoj porodici na imanje „Filoksera“ na krajnjem severu Vojvodine. Samo što to nije obična porodica, u pitanju su čuveni Vitasovi na čelu sa pater familijasom Robom, pevačem popularne muzike. Da nešto duboko ne štima u porodičnim odnosima, Mija će ubrzo shvatiti. Česti sukobi sjedinjeni sa zakulisnim radnjama i tajnama starim vekovima, u sve će se to uplesti nedužna Mija. A onda i prisustvovati kulminaciji ovog sukoba koji nijednog člana porodice neće poštedeti.

Žanrovski odrediti roman „Iver“ je težak zadatak. Na prvom mestu to je porodični roman u kojem pisac briljira. U isto vreme, „Iver“ je triler. Oto Oltvanji uspeva da zaintrigira čitaoca i da ga uvuče u dijabolični svet porodičnih intriga koji će ga držati u uzbuđenju do poslednje stranice romana. Ona treća komponenta romana, saspens, koja po autorovoj zamisli treba da poveže sve niti je nažalost najneuspelija. Nepotrebni odlazak u svet fantastike (ovde samo spekulativne prirode) uništava sjajni zalet sa kojim je autor krenuo od prvih poglavlja. „Iver“ bi bio sjajan, možda i jedan od najboljih srpskih trilera da njegova silina nije zatupljena i pretvorena u drugi žanr za čim uopšte nije bilo uopšte potrebe. Otprilike, zamislite „Glembajeve“ sa okultnim krajem. Prosto ne ide.

Oto Oltvanji je rođen u Novom Sadu, a detinjstvo provodi u Subotici. Studirao je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Debituje sa pričama koje objavljuje u većem broju zbornika i časopisa. Njegov prvi roman „Crne cipele“ (2005) priča je o Beogradu tokom devedesetih. Drugi roman Ota Oltvanjija „Kičma noći“ radnju prebacuje u dvehiljadite godine. Njegovo stvaralaštvo odlikuju česti žanrovski izleti u horor i fantastiku. Sa engleskog je preveo niz značajnih romana.

Roman „Iver“ je dokaz spisateljskog napretka Ota Oltvanjija. Sigurnost u izrazu, solidan prikaz društvene stvarnosti i dobra naracija su komponente koje „Iver“ čine uverljivim i odlično napisanim štivom. Najbitnija je svakako priča o porodici Vitas. Bezbroj različitih likova, sa umešnim psihološkim karakterizacijama, sastavlja pripovest koja vas opčinjava svojim zamahom, ali i talentom da se taj zamah do kraja ostvari. Pred nama je slika porodice u raspadu, opterećene unutrašnjim trzavicama ali i istorijskim nasleđem. Porodice koja i pored pucanja nastavlja da traje. Naravno, roman bi bio mnogo bolji da je fokus ostao na porodičnoj hronici bez nepotrebnih izleta u nadnaravno, ali i pored toga „Iver“ je knjiga koja pleni svojim pitkim stilom i piščevom umešnošću da jednu staru književnu temu ispripoveda na novi, trilerski, način.

Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com