Ivana Dimić: Lep život u „ilegali“
U novom romanu, pisanom pre tragedija koje su nam se dogodile, „Iz mrtvog ugla“, Ivana Dimić, dramaturg i pozorišni reditelj, podseća kako egocentrizam reprodukuje usamljene ljude okrenute virtuelnom svetu, bez empatije, duha i duše.
Ivanu Dimić, pisca, dramaturga, pozorišnog reditelja i prevodioca, viđamo u javnosti retko, uglavnom kada objavi novu knjigu. I upravo se to nedavno i dogodilo: objavljen je novi, drugi roman, „Iz mrtvog ugla“ (izdanje Laguna), posle „Arzamasa“, ovenčanog Ninovom nagradom za najbolji roman 2016. godine.
U međuvremenu, Ivana Dimić je objavila i zbirku izabranih i novih pripovedaka „Sve u svemu“. I dalje prevodi s engleskog i francuskog, pa se u „Ateljeu 212“ izvode drame koje je prevela. Najnoviji prevod romana „Ubistvo u Orijent ekspresu“ Agate Kristi zaživeo je na daskama dečjeg pozorišta.
Lep život u „ilegali“
Ivana je već nekoliko godina penzioner u čiju je „tesnu cipelu“ uskočila čim je proslavila 60. rođendan, pravo iz fotelje upravnika „Ateljea 212“. I nije požalila. Kaže da nikad srećnijeg trenutka nije doživela jer je od tada osetila slobodu i radost što, konačno, može da piše na miru i ništa, ama baš ni slova, onog što ne želi da napiše. Knjige su, kaže njen svet, koji je čuva od nesreće i loših dana i nudi šarolike, šire vidike.
Naša spisateljica britko i nenametljivo govori o svom životu „u ilegali“. Čini se da tihovanje i skroman život spisateljice, koja kaže da ima „veliku penziju“, 60 hiljada dinara, kreira njene kratke priče po kojima se odavno pročula. Za Magazin otkriva kako živi u svom skrovitom stanu u Beogradu, gde piše i čita, dok joj je u prvom planu prozorskog vidika krošnja, gde se događa buran život prirode i ptica, koje slabo mare za svakodnevnu politiku. To joj ponajviše godi.
Kaže i da nema vremena da se jada i nema kada da se čudi svoj nepravdi ovog sveta. Uz to citira Borhesa, koji je pred kraj života na pitanje jedne novinarke da li se zbog nečega kaje, odgovorio: „Žao mi je što se nisam potrudio da u životu budem više srećan.“
Njen drugi roman „Iz mrtvog ugla“ u žanru je fantastike, s elementima gogoljevskih pripovedačkih bravura. Dimićeva kaže da je roman pisala pre strašnih masakra u školi „Ribnikar“ i u selima kod Mladenovca. Vremena su tako loša da đavo koji stiže u Beograd teško da može da smisli nešto novo, jače od zala među kojima se našao. Groteskni đavo odbija predlog svojih asistenata da uvede nacizam, kao nešto već viđeno, prevaziđeno. Zato pitamo spisateljicu: ima li nade?
U međuvremenu, Ivana Dimić je objavila i zbirku izabranih i novih pripovedaka „Sve u svemu“. I dalje prevodi s engleskog i francuskog, pa se u „Ateljeu 212“ izvode drame koje je prevela. Najnoviji prevod romana „Ubistvo u Orijent ekspresu“ Agate Kristi zaživeo je na daskama dečjeg pozorišta.
Lep život u „ilegali“
Ivana je već nekoliko godina penzioner u čiju je „tesnu cipelu“ uskočila čim je proslavila 60. rođendan, pravo iz fotelje upravnika „Ateljea 212“. I nije požalila. Kaže da nikad srećnijeg trenutka nije doživela jer je od tada osetila slobodu i radost što, konačno, može da piše na miru i ništa, ama baš ni slova, onog što ne želi da napiše. Knjige su, kaže njen svet, koji je čuva od nesreće i loših dana i nudi šarolike, šire vidike.
Naša spisateljica britko i nenametljivo govori o svom životu „u ilegali“. Čini se da tihovanje i skroman život spisateljice, koja kaže da ima „veliku penziju“, 60 hiljada dinara, kreira njene kratke priče po kojima se odavno pročula. Za Magazin otkriva kako živi u svom skrovitom stanu u Beogradu, gde piše i čita, dok joj je u prvom planu prozorskog vidika krošnja, gde se događa buran život prirode i ptica, koje slabo mare za svakodnevnu politiku. To joj ponajviše godi.
Kaže i da nema vremena da se jada i nema kada da se čudi svoj nepravdi ovog sveta. Uz to citira Borhesa, koji je pred kraj života na pitanje jedne novinarke da li se zbog nečega kaje, odgovorio: „Žao mi je što se nisam potrudio da u životu budem više srećan.“
Njen drugi roman „Iz mrtvog ugla“ u žanru je fantastike, s elementima gogoljevskih pripovedačkih bravura. Dimićeva kaže da je roman pisala pre strašnih masakra u školi „Ribnikar“ i u selima kod Mladenovca. Vremena su tako loša da đavo koji stiže u Beograd teško da može da smisli nešto novo, jače od zala među kojima se našao. Groteskni đavo odbija predlog svojih asistenata da uvede nacizam, kao nešto već viđeno, prevaziđeno. Zato pitamo spisateljicu: ima li nade?
„Mene ne zanima realpolitika, niti se roman odnosi na našu sadašnjost. Književnost uvek pokušava da vidi dalje i istinitije nego što analiza ili opisivanje sadašnjosti dopušta. Zato je žanr romana fantastika. Ona treba da osvetli istinu o našim sudbinama i životima iz dronske perspektive. To je precizno udubljivanje u pojedinačne sudbine (likova) i istovremeno posmatranje sveopšte ljudske tragedije iz ugla smrti ili ugla beskonačnosti. Kao što sam u ‘Arzamasu’ htela da kažem da je ljubav jača od smrti, tako sam u novom romanu htela da kažem da zlo vlada. Đavo je prisutan, jer je zlo među ljudima toliko u celom svetu da više nemamo zaštite. Moramo da se opredelimo: ili za zlo ili za dobro. Zlo je na delu, ali da će ga dobro pobediti, makar u beskonačnosti, ako ne u stvarnosti“, poručuje Ivana Dimić.
Ona veruje i da smo se duhom vremena već našli u paklu: podržava se egocentrizam koji reprodukuje usamljene ljude okrenute virtuelnom svetu, bez empatije, duha i duše. Na delu su rušenje spomenika, brisanje istorije. Prepravlja se istorija onako kako odgovara silnicima.
Preporuka za čitanje
Susret sa spisateljicom prilika je i da pitamo šta čita ovih dana i šta drugima preporučuje kao štivo.
„Nedavno sam pročitala Platonovog ‘Protagoru’ u prevodu Mirjane Maskareli. Evo poruke ove knjige: Čovek je merilo svih stvari, postojećih da postoje, nepostojećih da ne postoje. Zatim sam čitala fantastično delo rumunskog pisca Virgila Georgiju ‘Od 25. časa do večnosti’. Govori o siromašnom ocu, pravoslavnom svešteniku, verovatno ubijenom u Drugom svetskom ratu. S velikom ljubavlju živi gorak život siromašnih Rumuna na Karpatima, koje redom ubijaju okupatorske ratne horde. Potresna knjiga o ljudskoj patnji i bezgraničnoj ljubavi“, odgovara Ivana Dimić.
Za čitanje preporučuje svako delo austrijskog pisca Tomasa Bernharda, pisca „Nevinosti“, knjige „Trg heroja“...
Autor: Branka Jakšić
Izvor: Politika
Ona veruje i da smo se duhom vremena već našli u paklu: podržava se egocentrizam koji reprodukuje usamljene ljude okrenute virtuelnom svetu, bez empatije, duha i duše. Na delu su rušenje spomenika, brisanje istorije. Prepravlja se istorija onako kako odgovara silnicima.
Preporuka za čitanje
Susret sa spisateljicom prilika je i da pitamo šta čita ovih dana i šta drugima preporučuje kao štivo.
„Nedavno sam pročitala Platonovog ‘Protagoru’ u prevodu Mirjane Maskareli. Evo poruke ove knjige: Čovek je merilo svih stvari, postojećih da postoje, nepostojećih da ne postoje. Zatim sam čitala fantastično delo rumunskog pisca Virgila Georgiju ‘Od 25. časa do večnosti’. Govori o siromašnom ocu, pravoslavnom svešteniku, verovatno ubijenom u Drugom svetskom ratu. S velikom ljubavlju živi gorak život siromašnih Rumuna na Karpatima, koje redom ubijaju okupatorske ratne horde. Potresna knjiga o ljudskoj patnji i bezgraničnoj ljubavi“, odgovara Ivana Dimić.
Za čitanje preporučuje svako delo austrijskog pisca Tomasa Bernharda, pisca „Nevinosti“, knjige „Trg heroja“...
Autor: Branka Jakšić
Izvor: Politika
Autor: Ivana Dimić
