Ivan Ivačković je u novinarskoj karijeri objavio oko dve hiljade tekstova u skoro svim značajnim novinama u SFRJ, SRJ i Srbiji. Autor je bestselera „Kako smo propevali“, za koji je dobio nagradu „Desimir Tošić“, zatim zbirke eseja „Pisma iz Tajnog grada“, biografskih knjiga „Umetnost pobune“, „Obe strane jastuka“ i „Priznanja pop pevačice“, pesničke zbirke „Crvena mapa“ i, najzad, romana „Bezverje“, upravo objavljenog u izdanju Lagune.

Posle nekoliko uspešnih publicističkih knjiga, upravo si objavio prvi roman. Trebao ti je novi izazov ili je u pitanju nešto drugo?

Traženje novog izazova svakako je jedan od najvažnijih razloga. Okušao sam se u esejistici i poeziji i nemam razloga da se stidim tragova koje sam tamo ostavio. To nisu lake discipline, naprotiv, ali roman je za svakog autora najzahtevniji test i rešio sam da proverim da li sam sposoban da ga položim.

Već naslov romana „Bezverje“ sugeriše čitaocu da je reč o neverovanju u Boga. Otkud ta tema?

Pa, to je večita inspiracija. Ima li Boga ili nema i, ako ga ima, kakav je. U svakom slučaju, u pravu si, ovo je knjiga o neverovanju u Boga i posledicama koje iz toga proizlaze. Odnos ljudi i Boga postao je odnos uzajamnog nepoverenja i razočaranosti. Prvo je Bog, sa mnogo razloga, prestao da veruje u ljude, a onda se, opet sa brojnim i dobrim razlozima, dogodilo i obrnuto. Od svega toga korist je imala treća strana. Đavo, da budemo precizni.

Đavo je, u stvari, glavni lik u „Bezverju“?

Tačno. Đavo, odnosno Zlo. Mada, to je suviše pojednostavljena konstatacija. Đavo iz „Bezverja“ kazaće, naime, da se zlo, ako se počini u cilju duhovnog, emotivnog i svakog drugog oslobođenja, pretvara u dobročinstvo i plemenit gest. U izvesnoj, podnošljivoj, meri želeo sam da prkosim sebi, jer ako to činiš, književni izazov postaje veći nego ako mehanički iznosiš ono što stvarno misliš. Ali isto tako, hteo sam da iscrtam neke crvene linije i omeđim priču koju stavljam Đavolu u usta. Te linije iscrtane su, dakle, ironijom i sarkazmom. Tim oružjem nisam se poslužio jedino u slučaju patnje i zla koje trpe deca, zla od kojeg sam se, pozvavši u pomoć Dostojevskog i „Braću Karamazove“, ogradio direktno i nedvosmisleno. Dostojevski i Ivan

Đavo iz tvog romana mrzi pisce.

On govori kako prezire umetnike i filozofe, a posebno se ostrvljuje na književnost, na pisce i pesnike. Do kraja se, međutim, ispostavlja da je to maska i da je literatura njegova mračna i tajna strast. Đavo je u „Bezverju“ i utvara koja se javlja ljudima u groznici i – pri kraju knjige – stvarna osoba koja se, na zalasku karijere, a možda i života, kaje i ispoveda.

Interesantno je da imena junaka, kao i mesto i vreme radnje, otkrivaš tek na kraju knjige.

Postoje dva razloga. Evo, da krenem od manje važnog. Želeo sam da napišem knjigu koja bi na nekoliko načina bila neobična. Ne čitaš baš svakog dana roman u kojem te imena i sve što si pomenuo sačeka tek na kraju, zar ne? Taj kraj je, inače, u „Bezverju“ mala literarna igra, ali o njoj ne bih ništa otkrivao, radije bih to ostavio čitaocu, uz nadu da će u takvoj igri uživati. Drugi i važniji razlog zbog kojeg „Bezverje“ do pred sam kraj nema nijedno ime, niti bilo kakvu preciznu geografsku i vremensku odrednicu jeste taj što sam želeo da naglasim univerzalnu prirodu zla i podsetim čitaoca kako se zlo može dogoditi bilo kome, bilo kada i bilo gde.

Autor: Branko Rosić
Foto: Aleksandar Stojković
Izvor: Nedeljnik