Najnoviji roman Havijera Sijere, „Pandorina poruka“ sadrži poetsku fabulu, naraciju u prvom licu, a nastao je u vreme izolacije tokom pandemije koronavirusa. Autor je prekinuo dva književna projekta na kojima je radio i odlučio da uroni u ovaj kratki roman inspirisan grčkom mitologijom, kako bi doprineo psihološkom i mentalnom ozdravljenju zajednice kojoj pripada. „To što sam povirio u ambis izvuklo je najbolje iz mene“, izjavio je Sijera na onlajn promociji svoje knjige. „Nikada nisam napisao nešto ovako, toliko moćno i direktno.“

Aris, devojka sa Krita koja postaje punoletna, dobija pismo od svoje tetke iz Atine, tokom aktuelne pandemije. Sećanje na njihovo zajedničko putovanje, izneće na svetlo dana istorijske fragmente i dokumentarne ključeve koji poprimaju poseban smisao u kontekstu pandemije; dobro protumačeni elementi sa tog putovanja predstavljaju pomoć za borbu protiv kolektivnog zla.

Tetka podseća da su se virusne pandemije pojavile sa početkom poljoprivrede i stočarstva pre deset hiljada godina; ona ukazuje na trenutke u kojima se čovečanstvo sučeljavalo sa sličnim okolnostima i prevazilazilo ih, kao i na kulturološke transformacije koje su one donele sa sobom – umetničke, društvene, urbane…– i nudi razmišljanja o načinu ljudskog života i tome kako se on preoblikovao iz katastrofe u katastrofu. Crna kuga bila je motor – pripoveda tetka – koji je izazvao prelazak iz srednjeg veka u renesansu dok su se zahvaljujući takozvanom španskom gripu razvili moderni sistemi svetskog zdravstva. Sijera se zagledao u panspermičku viziju nastanka sveta: „(…) možda su ovi virusi došli – i nastavljaju da dolaze – iz spoljnjeg prostora, u nekom asteroidu ili kometi, gde su uspeli da postanu otporni na prazninu čak i najekstremnijim temperaturama dok nisu oplodili našu planetu svojim vitalnim teretom“, piše u sinopsisu knjige. Tekst govori o jednom meteoru koji je pao u blizini Vuana u Kini, fokusa infekcije. „To je pismo koje svi moramo da pročitamo kako bismo počeli da delujemo, kako se ne bismo predali pred nedaćama. Njegova poruka puna je intrige, ali i budućnosti“, tvrdi Havijer Sijera, koji u romanu podseća na to da je neznanje oduvek naš najveći neprijatelj, da ništa nije tako fatalno kao što su to dogme, a da je najveća naša greška u tome što se ne obaziremo na prošlost kada razmišljamo o budućnosti. Tekst pisma koje Aris dobija od svoje tetke angažovan je i premrežen referencama koje podsećaju na mnogo štošta – nastoji da otvori um mlade adresantkinje nudeći joj perspektivu iz koje bi mogla da razume ljudsko biće i njegovo mesto u univerzumu, i nosi je čak do onog „mračnog trenutka“ naše prošlosti u kojem je žiška nastala odjednom, učinila da budemo nešto više od životinja. To je bila, argumentuje tetka, „mutacija naših gena koja je mogla da se duguje… drugoj pandemiji!“.

Protkan različitim nivoima intrige i ploveći na didaktički i prijatan način podesan za opšte propagiranje između istorijskih, naučnih i činjenica iz klasične mitologije, „Pandorina poruka“ otvara mnoga vrata refleksiji i poziva na postavljanje pitanja poput onih o mestu koje ljudsko biće zaprema u univerzumu i na postojećem stepenu evolucije, i njegovom odnosu prema smrti... Na početku pandemije, Sijera je pretrpeo kreativnu blokadu i rečenica pripisana grčkom filozofu Antifonu iz Atine (iz V veka pre nove ere) o tome koliko mogu dobro upotrebljene reči da nas izbave iz nepovoljnih okolnosti i kolektivnih izazova, podstakla ga je da napiše tekst koji nastoji da motiviše, nadahne, ulije nadu i sabere pouke naših vremenski najdaljih prethodnika. Rezultat ima oblik dugačkog pisma.

Izvor: estandarte.com
Prevod: Igor Marojević