Ispričane priče Rajka Grlića
Osvedočeni zaljubljenik u film, čovek koji je svoj život posvetio nematerijalnim vrednostima, u njegovom slučaju pokretnim slikama, Rajko Grlić ne spada u izdanke cirkuzanata kako su mu spočitavali u porodici kada je trebalo da se opredeli za svoj životni poziv. Prvom knjigom koju potpisuje kao briljantan pripovedač, a pomoglo mu je i scenarističko iskustvo, knjigom smešnih, bizarnih, pa i tragičnih priča među kojima je neke proživeo, neke čuo, a neke izneo kao plod svoje mašte, otkrio nam je da se čitav svoj život skrivao iza svojih junaka i živeo njihove živote. To potvrđuju i tragovi njegovog filmskog života koje je ostavio u ovim neispričanim pričama, među kojima ima i ispričanih ako tu računamo one koje smo samo gledali na velikom i malom ekranu.
Knjigu koja u sebi krije logički nanizane mini-romane, koji se smenjuju kao na filmskoj traci, teško je žanrovski odrediti. Ona je i autobiografska i konceptualna, prozno štivo koje se čita lako i sa znatiželjom, i to onom filmskom. Ima delimično i edukativni karakter, mnoge filmske izraze svakako znamo, ali Rajko Grlić je izdašno popunio taj filmski abecedar tako da liči na leksikon sa 164 filmska pojma (kako se oni upotrebljavaju na engleskom jeziku i kako su uglavnom došli do nas), pa je i to jedna od brojnih koristi koju smo dobili čitajući ovu knjigu.
Privlačan je, pre svega, način na koji je ovaj leksikon strukturiran: iza svakog stručnog pojma sledi kratka leksikografska definicija date pojave, a potom autor iznosi niz autentičnih anegdota, svojih sećanja, hronoloških poređenja ili scenarističkih zamisli koje asociraju na datu filmsku pojavu, pri čemu, uprkos vremenskim skokovima, ta nit naracije, koja je određena samim naslovom, ostaje koherentna, neprekinuta, dosledno protkana kroz svojevrsna mini-poglavlja koja čine ovu knjigu. Grlić svoje neispričane priče piše jednostavno i pitko, istovremeno ih protkivajući nenametljivom ironijom i autoironijom, humorom i iskrenošču kojima uspešno prenosi svoja emotivna stanja i kao autora i kao svedoka događaja o kojima piše, a sa kojima čitalac lako može da se saživi.
Grlićeve priče mogu da se podele u nekoliko podvrsta. U prvom svom redu formiraju priče po kojima je reditelj nameravao da snima filmove, ali do realizacije nažalost nije došlo. U drugi korpus uvršteni su ljudi i događaji iz filmske industrije, sa domaćih (jugoslovenskih) i evropskih prostora, ali i sa one strane Atlantskog okeana. Interesantno je što su to ljudi iz različitih sfera, etablirani reditelji, glumci, umetnici, ali i ličnosti koje su okretale glavu od Rajka Grlića kao od disidenta i otpadnika, pa čak i takve kao vozač iz „Jadran filma“ koji je 1974. odredio dalju sudbinu i put Rajka Grlića, ličnost kojoj se dopao scenario Grlićevog debitantskog scenarija „Kud puklo da puklo“.
Praški đak koji je odrastao uz filmove Makavejeva, Živojina Pavlovića, Saše Petrovića otkriva nam da je bio u časnom društvu negativaca, tada domaćih izdajnika u beloj knjizi koja je bila posvećena negativnim pojavama u kulturi u vreme vladajuće komunističke ideologije, i tu bih izdvojila jednu zanimljivu rečenicu koju mu je Makavejev uputio: „Lako je vama, vi ste bili voljena deca!“
Međutim, čitajući ovu knjigu, ne bi se reklo da je Grlić bio voljeno dete tadašnje ideologije. I ne samo tadašnje.
Podseća nas Grlić u ovoj knjizi kako je nastala jugoslovenska kinematografija i filmski grad i filmski studio nove Jugoslavije, tačnije „Avala film“. Podseća nas i na cenzuru koju je višestruko osetio na svojoj koži, od Titove do Tuđmanove vlasti. Odnosno od filma „Samo jednom se ljubi“ koji je uspešno prošvercovan u Kan gde je imao premijerno prikazivanje u sali Limijer, pa sve do „Čaruge“, zbog čega su ga jedni optuživali da radi po nalogu ustaša, a drugi da iza njegovog filma stoje četnici, tako da je u jednom trenutku postao ne samo Srbin već i zvanični predstavnik Srba.
Ovako koncipiran leksikon zato i nije puko hermetičko štivo već jedan živopisan buket anegdota različitih aroma, sakupljenih sa različitih strana sveta, svojevrstan osvrt na istoriju filma i istoriju Evrope i naše zemlje istovremeno. Pri tome nam autor otkriva zanimljive pojedinosti o filmskim velikanima poput priče o Vivijan Li koja je zabeležila dirljiv događaj sa jednim pripadnikom jugoslovenske milicije u noći kada je bila gošća u Narodnom kazalištu u Zagrebu. Susreću se u ovoj knjizi nespojivi ljudi, i Marlon Brando i Serđo Leone, i Miroslav Krleža i Muhamed Ali, i Tito i Franjo Tuđman... I upravo zahvaljujući scenarističkom iskustvu Grlić uspeva da sve te priče nepretenciozno spoji u štivo koje bi moglo da preraste u jedan scenario i to za intrigantan i veoma sadržajan omnibus film.
Pisac nam otkriva o sebi i nekoliko manje poznatih detalja, poput onog kada je bio neprikladno odeven uoči susreta sa Titom i Jovankom, i kada je sam shvatio da je bilo nemoguće rukovati se sa bivšim predsednikom bez blagog naklona, a sve to zbog predsednikovog niskog rasta. Dirljiva su Grlićeva sentimentalna sećanja na mladost, posebno ona koja se tiču selidbi predaka i njihovog jasnog stremljenja ka multikulturalizmu i kosmopolitizmu, koja su se prenosila poput genetskog koda, što potvrđuje i sam Rajko Grlić. Autor nam do tančina predočava svoje poreklo sumirajući količinu svojih krvnih zrnaca – jevrejskih, katoličkih, pravoslavnih. Jedna od najupečatljivijih epizoda iz knjige je pismo koje je autoru uputio stric, uplašen za bratančevu karijeru i opstanak, u kojem prilaže dokument o njegovom hrvatskom poreklu, dovedenim u sumnju zbog Grlićevog profesionalnog angažman. A sam Rajko Grlić kaže na jednom mestu da se oseća čistim Zagrepčaninom koji uprkos svemu voli svoj grad.
Za pisca ovih redova ipak je najemotivniji deo „Neispričanih priča“ privatno pismo ćerki Olgi, nedovršeno, napola izgubljeno, gde Grlić kao posvećeni brižni otac pokušava da dâ odgovor na ključna pitanja: Gde sam to ja? Gde pripadam? Zašto sam tu, a ne tamo? Zbog čega se porodica iz Zagreba preselila na onu stranu Atlantika? Tu kao da se umešala nevidljiva cenzorska ruka u kompjuteru koja je obrisala deo ovog važnog odgovora, ali ostala je vidljiva ključna poslednja reč koju vam na ovom mestu nećemo otkriti.
Na kraju, ostaje nesumnjiva istina da je Rajko Grlić pre svega sineasta, umetnik koji snima filmove i koji je posvećen filmu: od trenutka kada mu je stric poklonio filmsku kameru, film je za Rajka Grlića postao život sam. Filmski disident, reditelj koji dok ne snima režira u snu, ovaj svetski priznat stvaralac uspeo je da sačuva princip samostalnosti u odnosu na sve vladajuće strukture i ideologije. I u tome je njegova veličina. Iskrenom, poučnom i duhovitom ispovešću, čiji su izvor beleške koje je prikupljao tridesetak godina, Rajko Grlić čitaocima daje do znanja da u sebi objedinjuje oba obrasca za dobre životne filmske priče, kako je i Tolstoj tvrdio, „da je čovek koji odlazi na put, ali i stranac koji dolazi u grad“.
Autor: Sandra Perović
Izvor: Nedeljnik
Knjigu koja u sebi krije logički nanizane mini-romane, koji se smenjuju kao na filmskoj traci, teško je žanrovski odrediti. Ona je i autobiografska i konceptualna, prozno štivo koje se čita lako i sa znatiželjom, i to onom filmskom. Ima delimično i edukativni karakter, mnoge filmske izraze svakako znamo, ali Rajko Grlić je izdašno popunio taj filmski abecedar tako da liči na leksikon sa 164 filmska pojma (kako se oni upotrebljavaju na engleskom jeziku i kako su uglavnom došli do nas), pa je i to jedna od brojnih koristi koju smo dobili čitajući ovu knjigu.
Privlačan je, pre svega, način na koji je ovaj leksikon strukturiran: iza svakog stručnog pojma sledi kratka leksikografska definicija date pojave, a potom autor iznosi niz autentičnih anegdota, svojih sećanja, hronoloških poređenja ili scenarističkih zamisli koje asociraju na datu filmsku pojavu, pri čemu, uprkos vremenskim skokovima, ta nit naracije, koja je određena samim naslovom, ostaje koherentna, neprekinuta, dosledno protkana kroz svojevrsna mini-poglavlja koja čine ovu knjigu. Grlić svoje neispričane priče piše jednostavno i pitko, istovremeno ih protkivajući nenametljivom ironijom i autoironijom, humorom i iskrenošču kojima uspešno prenosi svoja emotivna stanja i kao autora i kao svedoka događaja o kojima piše, a sa kojima čitalac lako može da se saživi.
Grlićeve priče mogu da se podele u nekoliko podvrsta. U prvom svom redu formiraju priče po kojima je reditelj nameravao da snima filmove, ali do realizacije nažalost nije došlo. U drugi korpus uvršteni su ljudi i događaji iz filmske industrije, sa domaćih (jugoslovenskih) i evropskih prostora, ali i sa one strane Atlantskog okeana. Interesantno je što su to ljudi iz različitih sfera, etablirani reditelji, glumci, umetnici, ali i ličnosti koje su okretale glavu od Rajka Grlića kao od disidenta i otpadnika, pa čak i takve kao vozač iz „Jadran filma“ koji je 1974. odredio dalju sudbinu i put Rajka Grlića, ličnost kojoj se dopao scenario Grlićevog debitantskog scenarija „Kud puklo da puklo“.
Praški đak koji je odrastao uz filmove Makavejeva, Živojina Pavlovića, Saše Petrovića otkriva nam da je bio u časnom društvu negativaca, tada domaćih izdajnika u beloj knjizi koja je bila posvećena negativnim pojavama u kulturi u vreme vladajuće komunističke ideologije, i tu bih izdvojila jednu zanimljivu rečenicu koju mu je Makavejev uputio: „Lako je vama, vi ste bili voljena deca!“
Međutim, čitajući ovu knjigu, ne bi se reklo da je Grlić bio voljeno dete tadašnje ideologije. I ne samo tadašnje.
Podseća nas Grlić u ovoj knjizi kako je nastala jugoslovenska kinematografija i filmski grad i filmski studio nove Jugoslavije, tačnije „Avala film“. Podseća nas i na cenzuru koju je višestruko osetio na svojoj koži, od Titove do Tuđmanove vlasti. Odnosno od filma „Samo jednom se ljubi“ koji je uspešno prošvercovan u Kan gde je imao premijerno prikazivanje u sali Limijer, pa sve do „Čaruge“, zbog čega su ga jedni optuživali da radi po nalogu ustaša, a drugi da iza njegovog filma stoje četnici, tako da je u jednom trenutku postao ne samo Srbin već i zvanični predstavnik Srba.
Ovako koncipiran leksikon zato i nije puko hermetičko štivo već jedan živopisan buket anegdota različitih aroma, sakupljenih sa različitih strana sveta, svojevrstan osvrt na istoriju filma i istoriju Evrope i naše zemlje istovremeno. Pri tome nam autor otkriva zanimljive pojedinosti o filmskim velikanima poput priče o Vivijan Li koja je zabeležila dirljiv događaj sa jednim pripadnikom jugoslovenske milicije u noći kada je bila gošća u Narodnom kazalištu u Zagrebu. Susreću se u ovoj knjizi nespojivi ljudi, i Marlon Brando i Serđo Leone, i Miroslav Krleža i Muhamed Ali, i Tito i Franjo Tuđman... I upravo zahvaljujući scenarističkom iskustvu Grlić uspeva da sve te priče nepretenciozno spoji u štivo koje bi moglo da preraste u jedan scenario i to za intrigantan i veoma sadržajan omnibus film.
Pisac nam otkriva o sebi i nekoliko manje poznatih detalja, poput onog kada je bio neprikladno odeven uoči susreta sa Titom i Jovankom, i kada je sam shvatio da je bilo nemoguće rukovati se sa bivšim predsednikom bez blagog naklona, a sve to zbog predsednikovog niskog rasta. Dirljiva su Grlićeva sentimentalna sećanja na mladost, posebno ona koja se tiču selidbi predaka i njihovog jasnog stremljenja ka multikulturalizmu i kosmopolitizmu, koja su se prenosila poput genetskog koda, što potvrđuje i sam Rajko Grlić. Autor nam do tančina predočava svoje poreklo sumirajući količinu svojih krvnih zrnaca – jevrejskih, katoličkih, pravoslavnih. Jedna od najupečatljivijih epizoda iz knjige je pismo koje je autoru uputio stric, uplašen za bratančevu karijeru i opstanak, u kojem prilaže dokument o njegovom hrvatskom poreklu, dovedenim u sumnju zbog Grlićevog profesionalnog angažman. A sam Rajko Grlić kaže na jednom mestu da se oseća čistim Zagrepčaninom koji uprkos svemu voli svoj grad.
Za pisca ovih redova ipak je najemotivniji deo „Neispričanih priča“ privatno pismo ćerki Olgi, nedovršeno, napola izgubljeno, gde Grlić kao posvećeni brižni otac pokušava da dâ odgovor na ključna pitanja: Gde sam to ja? Gde pripadam? Zašto sam tu, a ne tamo? Zbog čega se porodica iz Zagreba preselila na onu stranu Atlantika? Tu kao da se umešala nevidljiva cenzorska ruka u kompjuteru koja je obrisala deo ovog važnog odgovora, ali ostala je vidljiva ključna poslednja reč koju vam na ovom mestu nećemo otkriti.
Na kraju, ostaje nesumnjiva istina da je Rajko Grlić pre svega sineasta, umetnik koji snima filmove i koji je posvećen filmu: od trenutka kada mu je stric poklonio filmsku kameru, film je za Rajka Grlića postao život sam. Filmski disident, reditelj koji dok ne snima režira u snu, ovaj svetski priznat stvaralac uspeo je da sačuva princip samostalnosti u odnosu na sve vladajuće strukture i ideologije. I u tome je njegova veličina. Iskrenom, poučnom i duhovitom ispovešću, čiji su izvor beleške koje je prikupljao tridesetak godina, Rajko Grlić čitaocima daje do znanja da u sebi objedinjuje oba obrasca za dobre životne filmske priče, kako je i Tolstoj tvrdio, „da je čovek koji odlazi na put, ali i stranac koji dolazi u grad“.
Autor: Sandra Perović
Izvor: Nedeljnik
