U književnosti ne postoji ništa što se mora ispoštovati, zbog čega mi je bez veze da govorim o žanru ove knjige. Između ostalog, naše razumevanje žanrova je prilično evrocentrično.

Bilo kako bilo, s tim na umu, mogli bismo reći da je Mišimina „Ispovest maske“ roman, fikcija, jer naposletku govori o zaista univerzalnim ljudskim iskustvima: ljubavi, identitetu, (ne)pripadnosti društvu. Takođe je na mnogo načina simboličan, dok su junaci prilično realistični.

Ipak, koliko god pokušavao da opišem kakvo je „Ispovest maske“ delo, poredeći ga sa drugim književnim ostvarenjima, moji pokušaji ostaju nedostižni. Jer nisam ni sam siguran da bih ga mogao proglasiti romanom.

Ali ne brinite. Ovo nije teško razumljivo, eksperimentalno delo fikcije koje ne pruža smisao nikome osim njegovom autoru.

„Ispovest maske“ ima savršeno jasnu trajektoriju, u smislu narativa. Postoji veoma logičan sled događaja.

Takođe, treba napomenuti da je proza Jukija Mišime apsolutno predivna – a hvala i prevodiocima na tome. Opise ne možemo porediti ni sa čim drugim, dok je upotreba jezika lepa na duboko filozofski način: možda nije uvek najočitije, ali je po estetici neuporediva. To je ono što zovemo „negativnom sposobnošću“.

Jezik je, takođe, veoma moderan – nikada ne biste pomislili da je roman nastao 1949. godine. U tom pogledu, veoma me je podsetio na „Stakleno zvono“ Silvije Plat.

Radnja je veoma jednostavna – još jedna odlika književne fikcije: glavni junak, momak u predratnom Japanu, uviđa da se njegove žudnje i misli ne... pa, ponovo bih mogao reći nešto poput „ne poklapaju sa očekivanjima društva“, ali nije sve baš tako jednostavno.

Stoga ću se okrenuti protagonisti kako bih bolje objasnio radnju. To vam je samo jedan nagoveštaj zbog čega je ovaj roman veoma kompleksno književno delo.

Radnja romana „Ispovest maske“ odvija se oko uzaludnih pokušaja glavnog junaka da spozna svoje mesto u svetu. On jeste homoseksualac, ali roman pruža mnogo više od puke priče o mladiću koji uviđa da ga privlače muškarci, za razliku od žena. U stvari, čitava poenta priče je u tome koliko je zapravo teško uspostaviti sopstveni identitet.

Baš kao što talasi jedva dodirnu obronke obale da bi se ponovo vratili okeanu, tako i glavni junak prolazi kroz sve složeniju i prefinjeniju spoznaju koju prati sve jasnije razumevanje da zapravo ne uspeva ništa da dokuči.

On je u neprekidnoj duševnoj borbi sa samim sobom, mada je i to verovatno pogrešno reći jer ne postoje jasno podvojene strane, potpune suprotnosti koje uzrokuju naivne dileme. U svetu ovog romana ništa nije „ili homoseksualno ili heteroseksualno“, „ili srećno ili tužno“, „ili hrabro ili kukavički“.

Ovo je jedna od najboljih knjiga koju sam ikada pročitao. Da li vam je to dovoljno za „opšti utisak“? Verujem da ne postoji ništa što bih mogao da napišem da propisno dočaram genij koji si krije u peru Jukija Mišime. Ako proučite život autora, shvatićete zašto je nastao njegov glavni junak Kočan, što je nadimak pravom imenu autora (Kimitake).

Znamo da u književnosti autobiografske reference često mogu biti „mač sa dve oštrice“, ali ovde je potpuno neosnovano to kritikovati. Jer ovo nije priča o Kočanu, niti o Mišimi. Ovo je priča o „svim Kočanima“ i „svim Mišimama“ u Japanu, u svetu, kako 40-ih godina 20. veka, tako i danas i zauvek.

Očaj i potpuna nesposobnost glavnog junaka da uspostavi granice između (samo)obmane i stvarnosti u potpunosti su srceparajuće. Na kulisama Japana tokom Drugog svetskog rata, dok sve više pada u obamrlost i psihički poraz, naziru se živopisni ali nejasni, kontrastni ali objedinjeni, mračni ali ne i beznadežni obrisi Mišime.

Naposletku, ovaj roman postavlja pitanje koje većina, ako ne i svako od nas se previše plaši da postavi.
Jesam li ja maska?

Izvor: blog.homeforfiction.com
Prevod: Aleksandra Branković