Iskreno i dobronamerno o depresiji u knjizi „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ Aleksandra Stankovića
Beogradska promocija knjige „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ bila je uvod u Sajam knjiga koji je usledio. O knjizi uglednog novinara Aleksandra Stankovića mnogo se pričalo, jer je otvorila pitanje koje očigledno muči veliki broj ljudi – a to je depresija.
I zato ne čudi što je Velika sala SKC-a bila prepuna zainteresovanih čitalaca.
Na promociji je, pored Stankovića, govorio glavni i odgovorni urednik Nedeljnika Veljko Lalić.
Knjiga „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ je, pored dominantne teme, pre svega književno delo sačinjeno od poezije i proze, pesama i priča koje dočaravaju epizode iz života Aleksandra Stankovića koji se 14 godina bori sa depresijom.
„Povremeno napišem nešto. Poeziju sam pisao i ranije, a pre desetak godina objavio sam i zapise iz emisije ’Nedjeljom u dva’. Pre četiri godine rekao sam sebi da ne bi bilo loše, s obzirom na to da se borim sa tim sa čim se borim, da to stavim i na papir. Prvo sam pomislio da napišem samo pesme, međutim, pošto pesme baš dobro ne komuniciraju sa širom publikom, onda sam odlučio da na levu stranu knjige stavim pesme a na desnu šta je pesnik hteo da kaže. Trudio sam se da u knjizi budem što razumljiviji. Čitaoci će da prosude da li je to tako“, rekao je Stanković.
Na pitanje kako je i kako se oseća u Beogradu, odgovorio je: „Čak i da nisam dobro, verovatno bi navala adrenalina bila takva da bih se osećao okej. Ali dobro sam. Drago mi je što sam sa porodicom zbog promocije došao u Beograd i što šetamo gradom. Ja sam kao neki turistički vodič, jer sam služio vojsku od 1989. do 1990, pa pamtim neke stvari, iako se Beograd u međuvremenu dosta promenio. Rekao sam da moram što češće da dolazim jer me u Zagrebu niko ne zaustavlja na ulici, dok me u Beogradu zaustavljaju i vuku za rukav. Zaista mi je drago što sam u ovom gradu i dolaziću češće.“
Knjigu „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ čitaju i oni koji dele iskustvo bolesti, ali i oni koji takvu situaciju prepoznaju kod bližnjih. Ono što može da se primeti u knjizi jeste da su nagoveštaji depresije postojali i mnogo ranije kod autora: „Pišući godinu dana, sâm sam na sebi radio neku vrstu autoterapije i pokušao da sebi objasnim zašto me je uhvatila depresija. Kod nas postoji problem što depresijom označavamo loše raspoloženje. To loše raspoloženje je kada se zaljubiš, pa ti je ta ljubav nesrećna, ili kada reprezentacija izgubi. Ali to je loše raspoloženje koje dođe i prođe, a sa druge strane – depresija je klinička bolest. Ja sam bolestan čovek i nemam problem to da priznam. Očigledno sam hronično bolestan, s obzirom na to da se 14 godina nosim sa tom depresijom, i to je nešto što traje. To i jeste loše raspoloženje, ali to je i teška nesanica, odnosno apsolutno nespavanje, nemogućnost da koncentrisano razgovaramo. Ja sam, kada je bilo najgore, bio koncentrisan na razgovor samo dva minuta. Depresija je i razmišljanje o turobnim stanjima i činjenici da, ukoliko možda potraje to stanje, želja da izađem iz svoje kože, povlači pojavu crnih misli. Prva stvar koju vas psihijatar pita jeste: ’Da li ste imali misli o samoubistvu?’ A svi oni koji se bore sa depresijom i koji kažu da nisu – lažu. I meni su takve misli dolazile, ali ne na način da to uradim.“
Kao ključnu stvar za izlazak iz začaranog kruga depresije i početak procesa lečenja, Stanković je istakao razgovore sa ljudima koji su prolazili kroz slično iskustvo: „Kada mi je bilo najgore i kada mi je stvarno bilo teško i da otvorim vrata od kuće i izađem među ljude, želeo sam da što manje kontaktiram sa ljudima. Najviše nade su mi davali ljudi koji se godinama bore sa depresijom i koji funkcionišu naizgled sasvim normalno. U tim svojim lošim fazama susretao sam ljude koji se i po dvadeset godina bore sa depresijom a koji funkcionišu na svom poslu i sa svojim porodicama. To je kao da vidite nekog diva sa terase koji vam je pružio ruku, a vi se nekako uhvatite za tu ruku i ne puštate je. Tog osećaja sam se setio kasnije i onda sam rekao: ’Okej. Ja ću da napišem knjigu o tome kako sam se osećao.’ Ako nekome ova knjiga bude ta ruka, ja sam svoje misiju napravio. Nisam lekar i ne objašnjavam kako se treba boriti sa ovom bolešću, osim da, ukoliko ste bolesni, odete kod lekara. Ako sam nešto napravio na tom tragu, zadovoljan sam. I u ovoj fazi sam baš zadovoljan jer imam svakodnevne potvrde ljudi. Oni su na ovu knjigu reagovali kao da sam izumeo vakcinu protiv depresije. Ali to nema veze jer je to bolest sa kojom morate da se ozbiljno borite i da ne nestaje odjednom.“
Knjigu „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, kao i na sajtovima delfi.rs i laguna.rs.
Na promociji je, pored Stankovića, govorio glavni i odgovorni urednik Nedeljnika Veljko Lalić.
Knjiga „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ je, pored dominantne teme, pre svega književno delo sačinjeno od poezije i proze, pesama i priča koje dočaravaju epizode iz života Aleksandra Stankovića koji se 14 godina bori sa depresijom.
„Povremeno napišem nešto. Poeziju sam pisao i ranije, a pre desetak godina objavio sam i zapise iz emisije ’Nedjeljom u dva’. Pre četiri godine rekao sam sebi da ne bi bilo loše, s obzirom na to da se borim sa tim sa čim se borim, da to stavim i na papir. Prvo sam pomislio da napišem samo pesme, međutim, pošto pesme baš dobro ne komuniciraju sa širom publikom, onda sam odlučio da na levu stranu knjige stavim pesme a na desnu šta je pesnik hteo da kaže. Trudio sam se da u knjizi budem što razumljiviji. Čitaoci će da prosude da li je to tako“, rekao je Stanković.
Na pitanje kako je i kako se oseća u Beogradu, odgovorio je: „Čak i da nisam dobro, verovatno bi navala adrenalina bila takva da bih se osećao okej. Ali dobro sam. Drago mi je što sam sa porodicom zbog promocije došao u Beograd i što šetamo gradom. Ja sam kao neki turistički vodič, jer sam služio vojsku od 1989. do 1990, pa pamtim neke stvari, iako se Beograd u međuvremenu dosta promenio. Rekao sam da moram što češće da dolazim jer me u Zagrebu niko ne zaustavlja na ulici, dok me u Beogradu zaustavljaju i vuku za rukav. Zaista mi je drago što sam u ovom gradu i dolaziću češće.“
Knjigu „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ čitaju i oni koji dele iskustvo bolesti, ali i oni koji takvu situaciju prepoznaju kod bližnjih. Ono što može da se primeti u knjizi jeste da su nagoveštaji depresije postojali i mnogo ranije kod autora: „Pišući godinu dana, sâm sam na sebi radio neku vrstu autoterapije i pokušao da sebi objasnim zašto me je uhvatila depresija. Kod nas postoji problem što depresijom označavamo loše raspoloženje. To loše raspoloženje je kada se zaljubiš, pa ti je ta ljubav nesrećna, ili kada reprezentacija izgubi. Ali to je loše raspoloženje koje dođe i prođe, a sa druge strane – depresija je klinička bolest. Ja sam bolestan čovek i nemam problem to da priznam. Očigledno sam hronično bolestan, s obzirom na to da se 14 godina nosim sa tom depresijom, i to je nešto što traje. To i jeste loše raspoloženje, ali to je i teška nesanica, odnosno apsolutno nespavanje, nemogućnost da koncentrisano razgovaramo. Ja sam, kada je bilo najgore, bio koncentrisan na razgovor samo dva minuta. Depresija je i razmišljanje o turobnim stanjima i činjenici da, ukoliko možda potraje to stanje, želja da izađem iz svoje kože, povlači pojavu crnih misli. Prva stvar koju vas psihijatar pita jeste: ’Da li ste imali misli o samoubistvu?’ A svi oni koji se bore sa depresijom i koji kažu da nisu – lažu. I meni su takve misli dolazile, ali ne na način da to uradim.“
Kao ključnu stvar za izlazak iz začaranog kruga depresije i početak procesa lečenja, Stanković je istakao razgovore sa ljudima koji su prolazili kroz slično iskustvo: „Kada mi je bilo najgore i kada mi je stvarno bilo teško i da otvorim vrata od kuće i izađem među ljude, želeo sam da što manje kontaktiram sa ljudima. Najviše nade su mi davali ljudi koji se godinama bore sa depresijom i koji funkcionišu naizgled sasvim normalno. U tim svojim lošim fazama susretao sam ljude koji se i po dvadeset godina bore sa depresijom a koji funkcionišu na svom poslu i sa svojim porodicama. To je kao da vidite nekog diva sa terase koji vam je pružio ruku, a vi se nekako uhvatite za tu ruku i ne puštate je. Tog osećaja sam se setio kasnije i onda sam rekao: ’Okej. Ja ću da napišem knjigu o tome kako sam se osećao.’ Ako nekome ova knjiga bude ta ruka, ja sam svoje misiju napravio. Nisam lekar i ne objašnjavam kako se treba boriti sa ovom bolešću, osim da, ukoliko ste bolesni, odete kod lekara. Ako sam nešto napravio na tom tragu, zadovoljan sam. I u ovoj fazi sam baš zadovoljan jer imam svakodnevne potvrde ljudi. Oni su na ovu knjigu reagovali kao da sam izumeo vakcinu protiv depresije. Ali to nema veze jer je to bolest sa kojom morate da se ozbiljno borite i da ne nestaje odjednom.“
Knjigu „Iz svoje kože – Život sa depresijom“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, kao i na sajtovima delfi.rs i laguna.rs.
