Intervju – Vlada Arsić: Ljubav udbaševe kćerke i četničkog sina
Izdavačka kuća Laguna je nedavno uz dosta publiciteta objavila Brodolom, novi roman beogradskog novinara i književnika Vlade Arsića. Delo je zasnovano na istinitoj priči o najvećoj rečnoj katastrofi nadomak oboda Beograda. Naime, jedan brod čije ime je Niš, doživeo je 9. septembra 1952. godine, nedaleko od svog pristaništa, tešku havariju i putovanje završio na – rečnom dnu! U samo nekoliko dramatičnih minuta udavilo se više od 100 ljudi! Međutim, po nalagu tadašnje aktuelne vlasti, odlučeno je da s tim brodom potone – istina! Za tragediju niko nije odgovarao, mesto nesreće nikada nije obeleženo i ta vest, iako toliko strašna, nikada se nije našla na naslovnim stranama tadašnjih dnevnih novina. Tačnije, taj nesrećni događaj je ignorisan! Sa ukletim Nišom, potonuli su i važni podaci o stradalima što će u vremenu koje je usledilo bitno uticati na mnoge sudbine i živote. Gotovo pola veka kasnije, Sonja Knežević i Milovan Krstić odvojeno ispituju šta se u stvari dogodilo tog 9. septembra 1952. godine. Sonja dolazi do neočekivanih saznanja o zabranjenoj vezi dvoje putnika: svog oca, udbaša, i njegove ljubavnice, četničke kćerke, Milovanove majke. Milovan, s druge strane, dolazi do podataka da je, za razliku od svoje porodice, on preživeo udes na reci i da se njegova nezavisna istraga o svemu tome, ipak, ukrstila sa onom koju je preduzela Sonja. Oboje dolaze do imena istih osoba, koje su se tog istog dana ukrcale na brod, koji nikada neće pristati u luku.
Kako je uopšte ova tema došla do autora romana Brodolom? Kada je i kako saznao za taj nesrećni događaj?
Moram da priznam, sve se odigralo sasvim slučajno – kaže Vlada Arsić. – Pre desetak godina, na zemunskom groblju, video sam nekoliko humki sa sličnim epitafom na nadgrobnim pločama. Svi su stradali istog dana, na istom mestu i na isti način. Nisam na to obraćao previše pažnje, sve dok godinu ili dve kasnije, ovoga puta na Novom groblju, nisam naišao na desetine istih i sličnih spomenika. Shvatio sam da je reč o nekoj velikoj tragediji koja je i ne tako davno zadesila glavni grad. Međutim, iznenadio sam se činjenicom da se većina savremenika tog događaja uopšte ne seća. To me je i nagnalo da se zainteresujem, zagnjurim i prašnjave arhive i, naposletku, pronađem čak trojicu preživelih putnika! Prvi opširan članak o tome objavio sam u jednim beogradskim dnevnim novinama, a ubrzo potom, na šezdesetogodišnjicu tog brodoloma, priča je štampana i u Politikinom zabavniku.
Kako ste ukomponovali realnost i fikciju i kako ste uspeli da izgradite priču?
Kada je povod za knjigu konkretan istorijski događaj, trudim se da ga verno opišem, bez iskrivljavanja činjenica i preteranih umetničkih sloboda. Brodolom Niša zaista je bio izazov za pisanje knjige, ali je sam roman mnogo više od toga. Pokušao sam da opišem društvene prilike koje su tada vladale u Beogradu, ali i u celoj Jugoslaviji, vreme u kojem je nasilno srušen jedan sistem društvenih vrednosti, a drugi još nije do kraja izgrađen. Kroz Brodolom se protežu dve paralelne priče: prva, koja vremenski započinje odmah posle rata i čiji epilog svoje konture dobija sedam godina kasnije i to upravo u brodskom udesu, i druga, u kojoj potomci preživelih, pola veka kasnije, pokušavaju da utvrde šta se tu zaista dogodilo. Istragu odvojeno vode kćerka nekadašnjeg radnika Udbe i sin četničke kćerke. Potraga za istinom ih je dovela do mnogim istovetnih dokumenata, saznanja i ličnosti toga vremena, što utiče na njihovo zbližavanje i zaključke koji će im iz korena promeniti život.
Tokom traganja za podacima koji čine sadržaj Brodoloma, koliko ste bili hendikepirani činjenicom što je taj događaj toliko dugo bio pod velom tajne i skrivan od javnosti?
Ta nesreća je bila toliko velika i zastrašujuća, da jednostavno nije mogla da se zauvek sakrije. Kada nadomak obale reke jedne prestonice za manje od tri minuta nađe smrt u mulju i vodi više od 126 ljudi (toliko je barem pronađeno tela), onda ta tragedija ne može tek tako da se gurne pod tepih. Tadašnje novine, Borba i Politika, izveštavale su o svakodnevnim udesima, ali je zanimljivo da se vest o brodolomu nikada nije našla na njihovim naslovnim stranama i da je sve vreme, uporno, gurana na unutrašnje strane. Jedino logično objašnjenje je da smo tada živeli u nekoj vrsti privida, jednom idealnom društvu, u kojem se s nestrpljenjem iščekivala ružičasta budućnost. Tom i takvom društvu se te stvari, jednostavno, ne dešavaju. E sada, ako su već morale da se dogode, trebalo ih je što pre zaboraviti! Kao da se tragedija nikada i nije dogodila! I upravo se to i desilo: za nesreću niko nije odgovarao, godišnjice se nisu spominjale, a samo mesto tragedije ni danas nije obeleženo, čak ni simboličnom spomen pločom. I naravno, kao i uvek kada istražujete nešto što je nekada bilo zabranjeno, ignorisano i namerno zanemareno, razumljivo je da imate brojna ograničenja i teškoće.
Novinar ste, istraživač. Ljudi iz te profesije nerado izlaze iz nje, pa čak i onda kada ih povuče matica zvana književnost. Kakav je Vaš plan?
Davno je rečeno da je novinarstvo više porok, nego profesija. Bez obzira na brojne teškoće, neizvesnost, težak i slabo plaćen rad, ova delatnost vam omogućava da tokom cele godine doživljavate ono što je mnogima omogućeno samo tokom godišnjeg odmora. Često ste na putu, upoznajete nove predele i ljude, ponekad se čak i uželite monotonije. U karijeri sam prošao sve stepenike. Bio sam spoljni i honorarni saradnik u novinama, urednik rubrika, a zatim i glavni i odgovorni urednik nedeljnika, radio sam u svim medijima izuzev radio programa... Bez obzira što se poslom novinara ne bavim, evo, tek nekoliko meseci, moram da priznam da mi novinarstvo nedostaje. Ponajviše možda zbog onog povišenog andrenalina kada se nanjuši dobra priča, kada krenete da istražujete i kada zaista ne znate gde će vas to odvesti. Novinarstvo sam kao svoj posao izabrao bežeći od kancelarije i ustaljenog radnog vremena, ali mi niko nikada nije rekao da to podrazumeva i potpuni nedostatak slobodnog vremena. Tačnije, da obavljate taj posao i onda kada zvanično ne radite! Sećam se jednog godišnjeg odmora u Crnoj Gori i posete manastiru Praskavica. Naravno, dočuo sam za sudbinu Jegora Stroganova i istog trenutka, bez obzira na protivljenje cele moje porodice, odlučio da o tome napišem i pošaljem priču redakciji.
U kojoj prednosti je pisac – novinar u odnosu na književnika koji nije izučio novinarski zanat?
Pre svega se tu radi o izboru tema. Dok pisac mora da razmišlja o čemu bi to mogao da piše, novinar je u prilici da teme jure njega! Dovoljno je da izabere najzanimljiviju i najinspirativniju priču i da zasuče rukave. Razlika je, međutim, i u samom stilu pisanja. Dok profesionalni pisac može na 26 strana da opisuje kako se more razbija od mramorje, novinar se trudi da njegovo štivo sve vreme drži pažnju, da bude zanimljivo od prve do poslednje stranice. Većina nas pamti savet i upozorenje Mome Kapora da je ruka čitaoca uvek ispod presavijene desne strane i da će posle svakog dosadnog pasusa odustati od čitanja i produžiti dalje. Najzad, možete ne znam kako da poentirate ili da ostavite snažnu poruku, ali će do toga, nažalost, retko ko stići ako ga prethodno niste dovoljno zainteresovali.
Šta mislite, može li se živeti od pisanja knjiga?
Veoma teško. Ali, od čega danas u Srbiji može baš tako lako da se živi? S druge strane, kada uzmete u ruke tek odštampan primerak onoga što ste napisali, a izdavač objavio, kada shvatite da ste iza sebe ostavili nešto trajno i vredno, trag da ste uopšte živeli i radili, mnoge nedaće se brzo zaborave.
Na čemu radite trenutno?
Sada sam zaokupljen promocijom Brodoloma, za koji smatram da je roman koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Istina je, na kraju krajeva, ipak važna da se na kraju obelodani i sazna, a to se odnosi i na sudbinu broda Niš. Nažalost, živimo u vremenu hiperprodukcije, novi naslovi svakodnevno stižu i sustižu jedni druge, pa je zaista teško dopreti do svakog potencijalnog čitaoca. Ujedno, ruku na srce, svestan sam da nisam poznato TV lice, nisam deo estrade i raznih rijalitija, svega onoga što bi barem na „prvu loptu“ moglo da pomogne promociji knjige. Ipak, najbolja reklama je odvajkada bila zadovoljstvo samog čitaoca i priča koja krene sama po sebi, od jednog do drugog čitaoca.
Autor: Mila Milosavljević,
Izvor: Ilustrovana politika
Kako je uopšte ova tema došla do autora romana Brodolom? Kada je i kako saznao za taj nesrećni događaj?
Moram da priznam, sve se odigralo sasvim slučajno – kaže Vlada Arsić. – Pre desetak godina, na zemunskom groblju, video sam nekoliko humki sa sličnim epitafom na nadgrobnim pločama. Svi su stradali istog dana, na istom mestu i na isti način. Nisam na to obraćao previše pažnje, sve dok godinu ili dve kasnije, ovoga puta na Novom groblju, nisam naišao na desetine istih i sličnih spomenika. Shvatio sam da je reč o nekoj velikoj tragediji koja je i ne tako davno zadesila glavni grad. Međutim, iznenadio sam se činjenicom da se većina savremenika tog događaja uopšte ne seća. To me je i nagnalo da se zainteresujem, zagnjurim i prašnjave arhive i, naposletku, pronađem čak trojicu preživelih putnika! Prvi opširan članak o tome objavio sam u jednim beogradskim dnevnim novinama, a ubrzo potom, na šezdesetogodišnjicu tog brodoloma, priča je štampana i u Politikinom zabavniku.
Kako ste ukomponovali realnost i fikciju i kako ste uspeli da izgradite priču?
Kada je povod za knjigu konkretan istorijski događaj, trudim se da ga verno opišem, bez iskrivljavanja činjenica i preteranih umetničkih sloboda. Brodolom Niša zaista je bio izazov za pisanje knjige, ali je sam roman mnogo više od toga. Pokušao sam da opišem društvene prilike koje su tada vladale u Beogradu, ali i u celoj Jugoslaviji, vreme u kojem je nasilno srušen jedan sistem društvenih vrednosti, a drugi još nije do kraja izgrađen. Kroz Brodolom se protežu dve paralelne priče: prva, koja vremenski započinje odmah posle rata i čiji epilog svoje konture dobija sedam godina kasnije i to upravo u brodskom udesu, i druga, u kojoj potomci preživelih, pola veka kasnije, pokušavaju da utvrde šta se tu zaista dogodilo. Istragu odvojeno vode kćerka nekadašnjeg radnika Udbe i sin četničke kćerke. Potraga za istinom ih je dovela do mnogim istovetnih dokumenata, saznanja i ličnosti toga vremena, što utiče na njihovo zbližavanje i zaključke koji će im iz korena promeniti život.
Tokom traganja za podacima koji čine sadržaj Brodoloma, koliko ste bili hendikepirani činjenicom što je taj događaj toliko dugo bio pod velom tajne i skrivan od javnosti?
Ta nesreća je bila toliko velika i zastrašujuća, da jednostavno nije mogla da se zauvek sakrije. Kada nadomak obale reke jedne prestonice za manje od tri minuta nađe smrt u mulju i vodi više od 126 ljudi (toliko je barem pronađeno tela), onda ta tragedija ne može tek tako da se gurne pod tepih. Tadašnje novine, Borba i Politika, izveštavale su o svakodnevnim udesima, ali je zanimljivo da se vest o brodolomu nikada nije našla na njihovim naslovnim stranama i da je sve vreme, uporno, gurana na unutrašnje strane. Jedino logično objašnjenje je da smo tada živeli u nekoj vrsti privida, jednom idealnom društvu, u kojem se s nestrpljenjem iščekivala ružičasta budućnost. Tom i takvom društvu se te stvari, jednostavno, ne dešavaju. E sada, ako su već morale da se dogode, trebalo ih je što pre zaboraviti! Kao da se tragedija nikada i nije dogodila! I upravo se to i desilo: za nesreću niko nije odgovarao, godišnjice se nisu spominjale, a samo mesto tragedije ni danas nije obeleženo, čak ni simboličnom spomen pločom. I naravno, kao i uvek kada istražujete nešto što je nekada bilo zabranjeno, ignorisano i namerno zanemareno, razumljivo je da imate brojna ograničenja i teškoće.
Novinar ste, istraživač. Ljudi iz te profesije nerado izlaze iz nje, pa čak i onda kada ih povuče matica zvana književnost. Kakav je Vaš plan?
Davno je rečeno da je novinarstvo više porok, nego profesija. Bez obzira na brojne teškoće, neizvesnost, težak i slabo plaćen rad, ova delatnost vam omogućava da tokom cele godine doživljavate ono što je mnogima omogućeno samo tokom godišnjeg odmora. Često ste na putu, upoznajete nove predele i ljude, ponekad se čak i uželite monotonije. U karijeri sam prošao sve stepenike. Bio sam spoljni i honorarni saradnik u novinama, urednik rubrika, a zatim i glavni i odgovorni urednik nedeljnika, radio sam u svim medijima izuzev radio programa... Bez obzira što se poslom novinara ne bavim, evo, tek nekoliko meseci, moram da priznam da mi novinarstvo nedostaje. Ponajviše možda zbog onog povišenog andrenalina kada se nanjuši dobra priča, kada krenete da istražujete i kada zaista ne znate gde će vas to odvesti. Novinarstvo sam kao svoj posao izabrao bežeći od kancelarije i ustaljenog radnog vremena, ali mi niko nikada nije rekao da to podrazumeva i potpuni nedostatak slobodnog vremena. Tačnije, da obavljate taj posao i onda kada zvanično ne radite! Sećam se jednog godišnjeg odmora u Crnoj Gori i posete manastiru Praskavica. Naravno, dočuo sam za sudbinu Jegora Stroganova i istog trenutka, bez obzira na protivljenje cele moje porodice, odlučio da o tome napišem i pošaljem priču redakciji.
U kojoj prednosti je pisac – novinar u odnosu na književnika koji nije izučio novinarski zanat?
Pre svega se tu radi o izboru tema. Dok pisac mora da razmišlja o čemu bi to mogao da piše, novinar je u prilici da teme jure njega! Dovoljno je da izabere najzanimljiviju i najinspirativniju priču i da zasuče rukave. Razlika je, međutim, i u samom stilu pisanja. Dok profesionalni pisac može na 26 strana da opisuje kako se more razbija od mramorje, novinar se trudi da njegovo štivo sve vreme drži pažnju, da bude zanimljivo od prve do poslednje stranice. Većina nas pamti savet i upozorenje Mome Kapora da je ruka čitaoca uvek ispod presavijene desne strane i da će posle svakog dosadnog pasusa odustati od čitanja i produžiti dalje. Najzad, možete ne znam kako da poentirate ili da ostavite snažnu poruku, ali će do toga, nažalost, retko ko stići ako ga prethodno niste dovoljno zainteresovali.
Šta mislite, može li se živeti od pisanja knjiga?
Veoma teško. Ali, od čega danas u Srbiji može baš tako lako da se živi? S druge strane, kada uzmete u ruke tek odštampan primerak onoga što ste napisali, a izdavač objavio, kada shvatite da ste iza sebe ostavili nešto trajno i vredno, trag da ste uopšte živeli i radili, mnoge nedaće se brzo zaborave.
Na čemu radite trenutno?
Sada sam zaokupljen promocijom Brodoloma, za koji smatram da je roman koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Istina je, na kraju krajeva, ipak važna da se na kraju obelodani i sazna, a to se odnosi i na sudbinu broda Niš. Nažalost, živimo u vremenu hiperprodukcije, novi naslovi svakodnevno stižu i sustižu jedni druge, pa je zaista teško dopreti do svakog potencijalnog čitaoca. Ujedno, ruku na srce, svestan sam da nisam poznato TV lice, nisam deo estrade i raznih rijalitija, svega onoga što bi barem na „prvu loptu“ moglo da pomogne promociji knjige. Ipak, najbolja reklama je odvajkada bila zadovoljstvo samog čitaoca i priča koja krene sama po sebi, od jednog do drugog čitaoca.
Autor: Mila Milosavljević,
Izvor: Ilustrovana politika
Autor: Vlada Arsić
