Intervju sa Fredrikom Bakmanom
Imam naviku da se držim istih autora i kupujem njihove knjige čim dođu u knjižaru, ali nedavno sam otkrio pisca koji je svojim jedinstvenim romanima sebe katapultirao na moju listu omiljenih: Fredrik Bakman. Sve je počelo kada sam pročitao „Čoveka po imenu Uve“ i moja ljubav za njegove neobične i neverovatno predstavljene likove rasla je eksponencijalno kada sam završio novu knjigu, „Moja baka vam se izvinjava“ pre nekoliko nedelja.
Zato, kada me je kontaktirao njegov publicista zbog intervjua sa autorom na mom blogu, nisam dvaput razmišljao. Možda su moja pitanja bila svakidašnja, ali zato njegovi odgovori nisu; bili su ispunjeni specifičnim humorom. Uživajte!
Roman „Čovek po imenu Uve“ me je oduševio, ima savršenu mešavinu humora, uvrnutosti i dirljive poruke. Kako vam je ta mešavina tako dobro uspela?
Odgovor na ovo pitanje je veoma dugačak i komplikovan... nisam ništa unapred isplanirao. Samo sam hteo da ispričam priču prema kojoj sam nešto osetio i dam sve od sebe da je predstavim na iskren i zabavan način. Onda sam je dao mojoj ženi i ona se nasmejala možda tri puta tokom celog rukopisa, upitao sam je gde se tačno nasmejala i onda sam se vratio i pokušao da napišem više takvih stvari. Odatle dolazi posveta sa prve strane knjige. „Za Nedu. Sve ovo je samo da bih tebe nasmejao. Sve.“
Uve na početku predstavlja stereotip starog, mrzovoljnog čoveka, ali kako priča napreduje mi, čitaoci, počinjemo da shvatamo da iza njega stoji mnogo kompleksniji i iznenađujući lik. Da li je Uve i vas iznenadio? Da li se nešto desilo u Uveovom ili životu drugih junaka što niste očekivali da će se desiti kada ste počinjali roman?
Pa... to je... ovo su teška pitanja. Ne planiram baš sve u romanu pre nego što počnem da ga pišem, ali ne mogu da kažem da samo sedim i čekam da me pukne inspiracija. Tako da ne bih koristio reč „iznenađen“, jer to zvuči kao da sam u sebi imao mnogo ilegalnih supstanci i da sam seo da pišem i sledećeg jutra probudio ispod gomile papira sa reakcijom: „Vau! Jesam li sve ovo ja napisao?“. Negde sam čuo da je Robert Luis Stivenson to radio dok je pisao „Dr Džekila i gospodina Hajda“ i stvarno sam srećan što mu je to pomoglo, ali ja ne podnosim droge baš najbolje. Veoma sam nervozan i lako dobijam glavobolje. Tako da... ne... nikad nisam stvarno „iznenađen“.
Hm, ovaj odgovor se baš otrgao kontroli. Ali... da, nekada krenete drugim putem na pola romana i to je možda malo iznenađujuće. U prvoj verziji „Čoveka po imenu Uve“ mačka se ne pojavljuje sce do 14. poglavlja, ali je moj tvrdoglavi urednik uporno želeo da ona bude junak u romanu, tako da sam na kraju to promenio i ubacio je već od 2. poglavlja. Promenila je celu dinamiku knjige, što nisam razumeo sve dok knjiga nije izašla. To je bilo iznenađenje. Znači, da. Trebalo je odatle da počnem odgovor na ovo pitanje…
Posle međunarodnog uspeha „Čoveka po imenu Uve“, da li ste imali drugačiji pristup dok ste pisali „Moja baka vam se izvinjava“?
Ne, jer nisam imao pojma da će Uve da doživi toliki uspeh. Nije ni moj izdavač. Kada su shvatili da se knjiga prodaje u mnogo primeraka, ja sam već 6 meseci u miru i tišini pisao sledeći roman. Kada su zatražili da vide rukopis, uhvatila ih je panika. Dugo smo razgovarali o tome što sam koristio izmišljene životinje i mačeve i što sam poslao sedmogodišnju devojčicu u svemir (samo su pogrešno razumeli taj deo, nisam je stvarno poslao) i tako dalje i tako dalje. Sektor za prodaju mi je slao više imejlova i na različite načine tražio da napišem nastavak „Uvea“, a ja sam konstantno odgovarao: „Kako???“.
Na kraju im je moja supruga rekla da nisu smeli da me puste samog 6 meseci jer sam samo dobio „uvrnute ideje“; zato me ona ne ostavlja samog sa decom „više od dva sata, a da prvo ne pozove osiguravajuću kuću“. Tada je izdavač shvatio da je kasno da me natera da napišem novi tekst, pa su se predali i objavili roman koji sam ja želeo.
Vaše pitanje je bilo... a, da! Ne! Nisam imao drugačiji pristup drugoj knjizi, samo sam napisao nešto što mi se svidelo i pokušao da nasmejem moju suprugu i nadao sam se da će se još nekome svideti. Norveški autor Erlend Lu je na slično pitanje odgovorio: „Mogu da pišem jednu knjigu, onu koju želim da napišem“. Tako se i ja osećam. Dobio sam još jedan odličan savet kada sam objavio „Čoveka po imenu Uve“, a to je da počnem da pišem drugi roman, pre nego što prvi počne da dobija prikaze i kritike. Jer me onda one neće pogoditi, bez obzira na to da li su dobre ili loše. To je verovatno jedan od najboljih saveta koje sam dobio.
I kako izgleda jedan prosečan radni dan? Da li imaš neku striktnu rutinu ili je svaki dan drugačiji?
Neee. Nemam rutinu. Imam decu. Moja žena ima pravi posao, sedi u kancelariji, radi u Power Pointu, poštuje dres kod i ostalo, moj zadatak je da pratim decu do vrtića i nazad, a kad su prehlađeni ostajemo kod kuće i gledamo prokleto „Zaleđeno kraljevstvo“ po stoti put. Tako da ne, nisam pisac koji ima rutine, samo pišem kada mi dozvole. Ali sam otkrio, ako ćemo iskreno, da nije toliko važno da odvojite vreme za pisanje. Važnije je da razmišljate. Pisanje je zabavno, tako da na jedan ili drugi način uvek nađem vremena za to.
Izvor: pagetostagereviews.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: ©Linnéa-Jonasson-Bernholm-Appendixfoto
Roman „Čovek po imenu Uve“ me je oduševio, ima savršenu mešavinu humora, uvrnutosti i dirljive poruke. Kako vam je ta mešavina tako dobro uspela?
Odgovor na ovo pitanje je veoma dugačak i komplikovan... nisam ništa unapred isplanirao. Samo sam hteo da ispričam priču prema kojoj sam nešto osetio i dam sve od sebe da je predstavim na iskren i zabavan način. Onda sam je dao mojoj ženi i ona se nasmejala možda tri puta tokom celog rukopisa, upitao sam je gde se tačno nasmejala i onda sam se vratio i pokušao da napišem više takvih stvari. Odatle dolazi posveta sa prve strane knjige. „Za Nedu. Sve ovo je samo da bih tebe nasmejao. Sve.“
Uve na početku predstavlja stereotip starog, mrzovoljnog čoveka, ali kako priča napreduje mi, čitaoci, počinjemo da shvatamo da iza njega stoji mnogo kompleksniji i iznenađujući lik. Da li je Uve i vas iznenadio? Da li se nešto desilo u Uveovom ili životu drugih junaka što niste očekivali da će se desiti kada ste počinjali roman?
Pa... to je... ovo su teška pitanja. Ne planiram baš sve u romanu pre nego što počnem da ga pišem, ali ne mogu da kažem da samo sedim i čekam da me pukne inspiracija. Tako da ne bih koristio reč „iznenađen“, jer to zvuči kao da sam u sebi imao mnogo ilegalnih supstanci i da sam seo da pišem i sledećeg jutra probudio ispod gomile papira sa reakcijom: „Vau! Jesam li sve ovo ja napisao?“. Negde sam čuo da je Robert Luis Stivenson to radio dok je pisao „Dr Džekila i gospodina Hajda“ i stvarno sam srećan što mu je to pomoglo, ali ja ne podnosim droge baš najbolje. Veoma sam nervozan i lako dobijam glavobolje. Tako da... ne... nikad nisam stvarno „iznenađen“.
Hm, ovaj odgovor se baš otrgao kontroli. Ali... da, nekada krenete drugim putem na pola romana i to je možda malo iznenađujuće. U prvoj verziji „Čoveka po imenu Uve“ mačka se ne pojavljuje sce do 14. poglavlja, ali je moj tvrdoglavi urednik uporno želeo da ona bude junak u romanu, tako da sam na kraju to promenio i ubacio je već od 2. poglavlja. Promenila je celu dinamiku knjige, što nisam razumeo sve dok knjiga nije izašla. To je bilo iznenađenje. Znači, da. Trebalo je odatle da počnem odgovor na ovo pitanje…
Posle međunarodnog uspeha „Čoveka po imenu Uve“, da li ste imali drugačiji pristup dok ste pisali „Moja baka vam se izvinjava“?
Ne, jer nisam imao pojma da će Uve da doživi toliki uspeh. Nije ni moj izdavač. Kada su shvatili da se knjiga prodaje u mnogo primeraka, ja sam već 6 meseci u miru i tišini pisao sledeći roman. Kada su zatražili da vide rukopis, uhvatila ih je panika. Dugo smo razgovarali o tome što sam koristio izmišljene životinje i mačeve i što sam poslao sedmogodišnju devojčicu u svemir (samo su pogrešno razumeli taj deo, nisam je stvarno poslao) i tako dalje i tako dalje. Sektor za prodaju mi je slao više imejlova i na različite načine tražio da napišem nastavak „Uvea“, a ja sam konstantno odgovarao: „Kako???“.
Na kraju im je moja supruga rekla da nisu smeli da me puste samog 6 meseci jer sam samo dobio „uvrnute ideje“; zato me ona ne ostavlja samog sa decom „više od dva sata, a da prvo ne pozove osiguravajuću kuću“. Tada je izdavač shvatio da je kasno da me natera da napišem novi tekst, pa su se predali i objavili roman koji sam ja želeo.
Vaše pitanje je bilo... a, da! Ne! Nisam imao drugačiji pristup drugoj knjizi, samo sam napisao nešto što mi se svidelo i pokušao da nasmejem moju suprugu i nadao sam se da će se još nekome svideti. Norveški autor Erlend Lu je na slično pitanje odgovorio: „Mogu da pišem jednu knjigu, onu koju želim da napišem“. Tako se i ja osećam. Dobio sam još jedan odličan savet kada sam objavio „Čoveka po imenu Uve“, a to je da počnem da pišem drugi roman, pre nego što prvi počne da dobija prikaze i kritike. Jer me onda one neće pogoditi, bez obzira na to da li su dobre ili loše. To je verovatno jedan od najboljih saveta koje sam dobio.
I kako izgleda jedan prosečan radni dan? Da li imaš neku striktnu rutinu ili je svaki dan drugačiji?
Neee. Nemam rutinu. Imam decu. Moja žena ima pravi posao, sedi u kancelariji, radi u Power Pointu, poštuje dres kod i ostalo, moj zadatak je da pratim decu do vrtića i nazad, a kad su prehlađeni ostajemo kod kuće i gledamo prokleto „Zaleđeno kraljevstvo“ po stoti put. Tako da ne, nisam pisac koji ima rutine, samo pišem kada mi dozvole. Ali sam otkrio, ako ćemo iskreno, da nije toliko važno da odvojite vreme za pisanje. Važnije je da razmišljate. Pisanje je zabavno, tako da na jedan ili drugi način uvek nađem vremena za to.
Izvor: pagetostagereviews.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: ©Linnéa-Jonasson-Bernholm-Appendixfoto
Autor: Fredrik Bakman
