Intervju sa Barbarom Kingsolver o romanu „Bez zaklona“
Barbara Kingsolver nikada nije zaobilazila probleme današnjice pa to nije uradila ni u novom romanu „Bez zaklona“ koji plete dve priče koje se odvijaju u veoma turbulentnim političkim erama rastavljenim više od stotinu godina. Iako 45. predsednik SAD nije spomenut po imenu, sasvim je sigurno ko je „milijarder u trci za predsednika koji nikada nije prstom mrdnuo“ i ko se hvali da bi „mogao da nasred Pete avenije ubije nekog i ljudi bi i dalje glasali za njega“. On je predsednik koji gura planetu ka propasti na svakom frontu. A ipak...
„Bez zaklona“ nije roman koji se lako čita, ali ostavlja za sobom nadu. Kingsolverova upoređuje sadašnju američku situaciju sa vremenom nakon Građanskog rata kroz priče o dve porodice koje su živele u istoj kući. Struktura pripovedanja koja se kreće kroz ova dva perioda nas podseća da je istorija ciklična i da ćemo preživeti i videti bolje dane. O svemu ovome popričali smo sa autorkom.
Roman nam daje dve paralelne priče koje u različitim vremenskim periodima govore o temama poput tolerancije, društvenih nemira i održavanja porodice u svetu koji deluje kao da se urušava. Zbog čega ste izabrali baš vreme nakon Građanskog rata kao kontrast savremenoj situaciji?
Želela sam da pišem o tome koliko je strašno odreći se poznatih očekivanja, čak i kada naša stara pravila ne mogu da se primene u novim vremenima. Ljudi su fascinantna stvorenja. Trenutno doživljavamo propasti na mnogo nivoa – ekonomskom, društvenom, u pogledu životne sredine – ali i dalje verujemo da će rast i potrošnja sve popraviti.
U romanu sam ovo doba uporedila sa vremenom kada su SAD bile ekonomski i društveno uništene ratom, a javile su se i vesti o tome da Čarls Darvin tvrdi da ljudi možda i nisu vladari svakog života na planeti, već zapravo subjekti u prirodnim zakonima poput svih ostalih vrsta. Ovakva promena pogleda na stvari je dočekana sa velikim neodobravanjem. Vremena su se promenila, ali neki aspekti ljudske psihe nikada neće.
Zbog čega ste izabrali da se stanjem u politici danas bavite kroz roman, a ne kroz neko publicističko delo? Šta možete da postignete u romanu što nije moguće u novinarstvu?
Sa radom na romanu sam počela 2013. godine kada sam pomislila: „Ovo deluje kao kraj nama poznatog sveta. Kako ćemo se kao društvo sa ovim izboriti?“ Nisam mogla ni da zamislim koliko će relevantno ovo pitanje postati tokom narednih pet godina. Zanima me ljudsko ponašanje i složeni načini na koje (ne) izlazimo na kraj sa samim sobom, društvom ili staništima.
Roman je prava forma za takvo istraživanje, kroz likove, radnju i jezik koji mogu da ožive zamišljeno. Novinarstvo se bavi činjenicama. Roman vas uvodi u mozak drugog ljudskog bića, a time sam želela da se bavim.
Glavni likovi romana, Vila i Tačer, nalaze sklonište od ludila spoljnog sveta u svojim porodicama. Koliko su za Vas važne porodica i zajednica kako biste se prilagodili ovim teškim vremenima?
Veoma su mi važne, ali ovaj roman ne govori o meni. U njemu sam oživela likove koji ne nalaze neko utočište u svojim porodicama – mnogi odnosi propadaju, a novi se javljaju na iznenađujućim mestima. Svi likovi se suočavaju sa dvostrukom prirodom „skrovišta“ – istovremeno znači i „bezbednost“, ali i „naivnost i nespremnost za izazove“.
Recite nam još nešto o „prilagodljivosti“ u ovom romanu.
Istorija je ciklična i preguraćemo ovu tiransku vladu, preživećemo.
Prilagodljivost me fascinira – u biologiji, društvima i ljudskoj psihi – i zaista mislim da gledanje u prošlost može da rasvetli budućnost. Nažalost, ne mogu da obećam da ćemo preživeti, nemam dar proricanja budućnosti, ali me kao spisateljicu zanima da čitaoca podstaknem na razgovor sa samim sobom.
Šta biste želeli da čitoaci ponesu sa sobom nakon čitanja ovog romana?
Magija književnosti je u tome da to nikada nije samo jedna stvar – za svakog čitaoca je ovaj roman različito iskustvo. Ono što ponesemo sa sobom uokvireno je iskustvima i pitanjama koja donosimo sa sobom. Romane koje sam čitala kao mlada sam kasnije potpuno drugačije doživljavala pri ponovom čitanju jer sam postala drugačija osoba. Svako ima slobodu da sa sobom iz romana „Bez zaklona“ ponese šta želi. Nadam se da će vam se dopasti, da ćete uživati i da ćete na kraju biti zadovoljni u skladu sa svojim nutritivnim čitalačkim potrebama. Jedino što mogu da obećam je da vas roman neće ostaviti u očajanju – jer ja nisam takva, ne radim takve stvari.
Izvor: psychologytoday.com
Prevod: Dragan Matković
„Bez zaklona“ nije roman koji se lako čita, ali ostavlja za sobom nadu. Kingsolverova upoređuje sadašnju američku situaciju sa vremenom nakon Građanskog rata kroz priče o dve porodice koje su živele u istoj kući. Struktura pripovedanja koja se kreće kroz ova dva perioda nas podseća da je istorija ciklična i da ćemo preživeti i videti bolje dane. O svemu ovome popričali smo sa autorkom.
Roman nam daje dve paralelne priče koje u različitim vremenskim periodima govore o temama poput tolerancije, društvenih nemira i održavanja porodice u svetu koji deluje kao da se urušava. Zbog čega ste izabrali baš vreme nakon Građanskog rata kao kontrast savremenoj situaciji?
Želela sam da pišem o tome koliko je strašno odreći se poznatih očekivanja, čak i kada naša stara pravila ne mogu da se primene u novim vremenima. Ljudi su fascinantna stvorenja. Trenutno doživljavamo propasti na mnogo nivoa – ekonomskom, društvenom, u pogledu životne sredine – ali i dalje verujemo da će rast i potrošnja sve popraviti.
U romanu sam ovo doba uporedila sa vremenom kada su SAD bile ekonomski i društveno uništene ratom, a javile su se i vesti o tome da Čarls Darvin tvrdi da ljudi možda i nisu vladari svakog života na planeti, već zapravo subjekti u prirodnim zakonima poput svih ostalih vrsta. Ovakva promena pogleda na stvari je dočekana sa velikim neodobravanjem. Vremena su se promenila, ali neki aspekti ljudske psihe nikada neće.
Zbog čega ste izabrali da se stanjem u politici danas bavite kroz roman, a ne kroz neko publicističko delo? Šta možete da postignete u romanu što nije moguće u novinarstvu?
Sa radom na romanu sam počela 2013. godine kada sam pomislila: „Ovo deluje kao kraj nama poznatog sveta. Kako ćemo se kao društvo sa ovim izboriti?“ Nisam mogla ni da zamislim koliko će relevantno ovo pitanje postati tokom narednih pet godina. Zanima me ljudsko ponašanje i složeni načini na koje (ne) izlazimo na kraj sa samim sobom, društvom ili staništima.
Roman je prava forma za takvo istraživanje, kroz likove, radnju i jezik koji mogu da ožive zamišljeno. Novinarstvo se bavi činjenicama. Roman vas uvodi u mozak drugog ljudskog bića, a time sam želela da se bavim.
Glavni likovi romana, Vila i Tačer, nalaze sklonište od ludila spoljnog sveta u svojim porodicama. Koliko su za Vas važne porodica i zajednica kako biste se prilagodili ovim teškim vremenima?
Veoma su mi važne, ali ovaj roman ne govori o meni. U njemu sam oživela likove koji ne nalaze neko utočište u svojim porodicama – mnogi odnosi propadaju, a novi se javljaju na iznenađujućim mestima. Svi likovi se suočavaju sa dvostrukom prirodom „skrovišta“ – istovremeno znači i „bezbednost“, ali i „naivnost i nespremnost za izazove“.
Recite nam još nešto o „prilagodljivosti“ u ovom romanu.
Istorija je ciklična i preguraćemo ovu tiransku vladu, preživećemo.
Prilagodljivost me fascinira – u biologiji, društvima i ljudskoj psihi – i zaista mislim da gledanje u prošlost može da rasvetli budućnost. Nažalost, ne mogu da obećam da ćemo preživeti, nemam dar proricanja budućnosti, ali me kao spisateljicu zanima da čitaoca podstaknem na razgovor sa samim sobom.
Šta biste želeli da čitoaci ponesu sa sobom nakon čitanja ovog romana?
Magija književnosti je u tome da to nikada nije samo jedna stvar – za svakog čitaoca je ovaj roman različito iskustvo. Ono što ponesemo sa sobom uokvireno je iskustvima i pitanjama koja donosimo sa sobom. Romane koje sam čitala kao mlada sam kasnije potpuno drugačije doživljavala pri ponovom čitanju jer sam postala drugačija osoba. Svako ima slobodu da sa sobom iz romana „Bez zaklona“ ponese šta želi. Nadam se da će vam se dopasti, da ćete uživati i da ćete na kraju biti zadovoljni u skladu sa svojim nutritivnim čitalačkim potrebama. Jedino što mogu da obećam je da vas roman neće ostaviti u očajanju – jer ja nisam takva, ne radim takve stvari.
Izvor: psychologytoday.com
Prevod: Dragan Matković
