Naša društveno-politička zbilja je smotra prostaštva i neukusa - kaže Dragan Velikić, dobitnik nagrade za književnost Budimpešte koja će mu svečano biti uručena 17. novembra.

Dobili ste Nagradu grada Budimpešte za književnost. Šta Vam znači to priznanje dok istovremeno, primerice, u Sloveniji se objavljuju „Danteov trg“, “Ruski prozor” i „Bonavia“?

Pet mojih romana je do sada objavljeno u Mađarskoj, i svakako će Nagrada grada Budimpešte dodatno skrenuti pažnju čitalaca na te knjige. Zato su nagrade i važne.
U Sloveniji sam do sada objavio samo roman „Astragan“ pre skoro deset godina, tako da me raduje interes slovenačkih izdavača za moju literaturu.

Budimpešta je „jedan od likova“ u čak tri vaša romana?

Moja veza sa Budimpeštom traje skoro pola veka, od vremena kada sam se kao dečak izgubio u tom gradu. Na putu u tadašnju Čehoslovačku, orkestar muzičke škole u kojem sam svirao, zastao je sa svoja dva autobusa u Budimpešti na kratkoj pauzi. Kako smo mi klinci na zastancima prelazili iz jednog u drugi autobus, nije primećeno da posle Budimpešte neko nedostaje, i nastavili su put. A ja sam tokom naredna 24 sata preživeo mali horor. Kasnije ću često dolaziti u taj grad. Poznajem ga kao taksista. Jedno vreme sam i živeo u Budimpešti. I sasvim je logično da je pozornica nekih mojih romana.

A ako uporedimo Budimpeštu i Beograd?

Budimpešti i Beogradu nije zajedničko samo što su metropole na Dunavu, što imaju tako jedinstvene i moćne položaje, već oba grada bruje intenzivnim životom i danju i noću. Taj energetski naboj oseća se na svakom koraku. Ne poznajem gradove na čijim ulicama se može videti toliko lepih i atraktivnih žena kao što je to u Budimpešti i Beogradu.

Kako vidite kulturnu scenu u Srbiji?

O kulturi sve govori procenat koji se za nju izdvaja: 0,62 posto. Književna scena u Srbiji ne razlikuje se od nekih drugih književnih scena koje poznajem. Na svetu je najviše dosadnih ljudi, pa je normalno da kao posledicu imamo najviše dosadnih pisaca i dosadnih knjiga. Međutim, dobra literatura koja nastaje iz autentičnog doživljaja, postoji svuda, pa i u Srbiji. Kulture ima i previše s obzirom na potrebe naših građana. Ali, periodi dekadencije i zakržljalih duhovnih potreba su prirodne pojave u svim epohama, pa će verovatno kroz nekoliko decenija opet doći do procvata kulture.

Kako izgleda naša društveno-politička zbilja?

Baš kao naslovnice naših novina. A tamo je smotra prostaštva i neukusa. Naše društvo je duboko kriminalizovano. Neshvatljivo je razumevanje i naklonost koju imaju navijačke horde svejedno da li se radi o policiji, sudstvu ili samom vrhu vlasti. Godinama su te bande bile pretorijanska garda nekih stranaka. Margaret Tačer je bilo mnogo lakše da se izbori sa huliganima, jer oni u Engleskoj nikada nisu imali status patriota.

Pišete li novo delo?

Da, pišem novi roman. Pokušavam da kroz vlastitu porodičnu priču, pre svega kroz priču mojih roditelja, naslikam epohu u kojoj se ta priča dešavala.

Izvor: Blic