Igra koja nas igra – gambit odrastanja: predstavljena knjiga Stefana Tićmija „Tata kaže gambit“

Povodom Međunarodnog dana knjige za decu, koji se od 1967. godine obeležava 2. aprila, na dan rođenja Hansa Kristijana Andersena, u Narodnoj biblioteci „Ilija M. Petrović“ Požarevac organizovana je promocija romana „Tata kaže gambit“ autora Stefana Mitića Tićmija, u izdanju Lagune. U publici su bili učenici sedmog razreda OŠ „Sveti Sava“ i učenici druge godine Medicinske škole, zajedno sa profesorom Draganom Icićem. Razgovor sa piscem vodila je Jelena Čobić Stanisavljević.

Pisac nije govorio sa distance, niti se skrivao iza autoriteta. Naprotiv, bio je prisutan, otvoren, gotovo dečački iskren. Odgovarao je na pitanja o životnim izborima koji liče na poteze na tabli, o tome kako se „neko jednostavno rodi kao pobednik“, ali da je prava istina ipak dublja, da pobeda zavisi od odluka koje donosimo i hrabrosti da za njih snosimo posledice.

Govorio je o detinjstvu, o svetu u kome granica između igre i stvarnosti nije oštra, već porozna. U tom svetu, kako je naglasio, i odrasli mogu ponovo da pronađu sebe, ako imaju dovoljno strpljenja da slušaju. Jer, kako se provlačilo kroz njegovo kazivanje, knjige za decu nisu samo za decu. One su ogledalo u kome se i odrasli prepoznaju, često iznenađeni sopstvenim zaboravljenim licem. Govorio je o tome zašto „iluzije treba čuvati na sobnoj temperaturi ili da li naivnost može biti neoprostiva“, o greškama, o pogrešnim potezima, o onome što nazivamo „gambitom“, koji na prvi pogled deluje kao gubitak, a zapravo otvara prostor za dublje razumevanje i, možda, neočekivanu pobedu, o tome da moramo nešto izgubiti da bismo shvatili šta nam je zaista važno. Suprotno onome što je govorio Žorž Perek da ponekad jedino igra može da nas spase, ovde igra ima drugačiji efekat, ona boli.

Šta znači čitati knjigu koja nas ne štedi? I šta znači odrastati uz priče koje ne nude utehu, već nas suočavaju sa onim što bismo najradije zaboravili? Možda je upravo u tome skrivena istinska vrednost književnosti za decu – ne u tome da nas vrati u bezbrižnost, već da nas pripremi za svet koji bezbrižnost ne poznaje. Ili, kako kaže Bruno Betelhajm u knjizi „Značenje bajki“, sadržaj svake bajke može da se iskoristi za prevazilaženje problema. Ako dete pita: „Da li slon može da leti?“ Odgovor roditelja obično bude: „Ne.“ Tako se stvaraju zidovi, a ova knjiga je puna zidova.

U susretu sa piscem, pred mladim čitaocima nije stajala jedna biografija, niti niz uspeha koji se mogu nabrojati. Stajalo je pitanje: koliko daleko smo spremni da idemo u razumevanju sebe i drugih? Jer knjige poput ove ne traže samo pažnju, one traže hrabrost. Hrabrost da se pogleda ispod površine, tamo gde se talože prećutane rečenice, pogrešne odluke, nasleđene tišine.

Porodica, ta najbliža i najzagonetnija zajednica, uvek ostaje prostor u kojem se sudaraju ljubav i nerazumevanje. Kako objasniti da su upravo oni koje najviše volimo često i oni koje najteže razumemo? I da li je moguće voleti, a ne znati kako? Možda je svaka porodica jedna vrsta zagonetke bez konačnog rešenja, igra u kojoj pravila nikada nisu do kraja jasna.

Šah, kao misaona igra, ovde postaje više od metafore, postaje način da se sagleda život u njegovoj složenosti. Svaki potez nosi posledicu, svaka odluka menja tok partije. Ali za razliku od igre, u životu nema vraćanja poteza. Da li smo onda zaista igrači, ili samo figure u tuđim strategijama? I ko povlači prvi potez, mi ili okolnosti koje nas oblikuju?

Možda se najteže pitanje krije u onome što ostaje neizrečeno: koliko toga u sebi potiskujemo da bismo mogli da nastavimo dalje? I da li nas upravo to potisnuto određuje više nego sve ono što svesno biramo? Ako je tako, onda je suočavanje sa sobom neizbežno, ma koliko ga odlagali, jer „ono što guramo pod tepih, određuje naše hodanje po njemu“.

Ovaj susret nije ponudio odgovore, niti je to bio njegov cilj. On je otvorio vrata ka pitanjima koja nemaju jednostavna rešenja. U tome i jeste snaga knjige „Tata kaže gambit“. Jer književnost, kada je iskrena, ne umiruje, ona budi.

A možda je upravo buđenje ono što nam je najpotrebnije.

Autor: Jelena Čobić Stanisavljević

Izvor: E-Braničevo

Foto: Biblioteka „Ilija M. Petrović“ Požarevac