Da tetka sve najbolje zna i da nikad ne treba činiti ono što ne bi tetka učinila, to je ionako uobičajeni segment detinjstva, a kad tetka uspešno rešava misterije i hvata prestupnike na koje najčešće niko ne bi ni posumnjao, šta drugo očekivati od nećaka takve tetke nego da i sâm postane pravi detektiv već u dečijem uzrastu!

Sastavivši knjigu „Kako sam postao detektiv“ od deset misterioznih slučajeva, pisac Oto Oltvanji podario je (prvenstveno) mladim (ali i svim ostalim) čitaocima nesvakidašnji detektivski tandem, koji čine dečak Teo i njegova tetka Elena, koja kao bivša pripadnica policijskih snaga ima i iskustva i instinkta za rešavanje svake nejasne situacije, od naizgled bezazlene krađe kokošaka sa seoskog domaćinstva, preko zakulisnih podvala u školskom kolektivu, do amaterske ucene koja može stvoriti opštu paniku.

Počevši kao tetkin pomoćnik, Teo će iz slučaja u slučaj i sâm sticati sve više iskustva, tako da će na kraju moći samostalno da reši misteriju u koju je svesno upao pošto se dosledno držao tetkinog uputstva da ne čini ono što ona ne bi učinila.

Iako su sami za sebe posebne priče, deset slučajeva čvrsto povezuje dvoje glavnih likova, ali tu i tamo i poneki sporedni lik, tako da se knjiga može žanrovski okarakterisati kao zbirka detektivskih priča, mada će zbog dinamike samih zapleta neodoljivo podsetiti i na savremene televizijske serije čijim su epizodama zajednički jedino protagonisti i poneki antagonista, dok svaka epizoda čini jednu zaokruženu i razrešenu misteriju.

Obogaćena ilustracijama Mihaila Gačića, knjiga „Kako sam postao detektiv“ slikovito nam iz priče u priču dočarava razvoj mladog detektiva, koji ipak sve vreme ostaje dečak, pa bez obzira na to što od detektivskog asistenta napreduje u pravog detektiva, on je i dalje brzoplet i nestrpljiv, nekad i previše radoznao, pa i prilično nesiguran kad je u pitanju izbor budućeg zanimanja – ali, upravo zahvaljujući tome, Teo do kraja ostaje dečak i blizak najmlađim čitaocima, jer nema deteta koje nije iskusilo takvu nesigurnost, menjajući ponekad svoje želje i iz dana u dan.

Naravno, prošavši kroz brojne avanture, ušavši i tamo gde je mnogima zabranjen ulaz, pa i dospevši tamo gde je prisustvo dozvoljeno samo dvanaestorici odabranih, Teo više nije običan dečak, a čini se da u nekim momentima postaje simpatičan čak i prestupnicima koje je razotkrio, jer je to učinio kroz naizgled bezazlenu dečju igru u kojoj su uživali i oni kojima nikako nije bilo u interesu da im delo bude raskrinkano.

Sa druge strane, i sami su antagonisti prikazani tako da budu simpatični čitaocima, pa koliko god da smo nestrpljivo čekali da Teo i njegova tetka Elena trijumfalno okončaju još jednu misteriju, ponekad nam neće biti drago što će krivac morati da iskusi zasluženu kaznu ili iskupljenje.

Zanimljiva je, najzad, i raznolikost samih slučajeva, pa dok su neki prožeti karakterističnim humorom i nikako ne idu u domen zločina, nego ostaju na nivou komšijskih ili kolegijalnih zađevica, neki su slučajevi veoma ozbiljni i deluju kao da ih niko ne može rešiti, a pogotovu ne jedan dečak – ali, baš zato što će dečak učestvovati u njihovom rešavanju, samim tim će i ovi zapleti izgubiti od prvobitne ozbiljnosti i postati prijemčivi najmlađim čitaocima, kao da se opet radi o naivnim začikavanjima.

Razume se, Oltvanjijeve detektivske priče pripadaju isključivo svetu fikcije, ali tu i tamo možemo prepoznati detalje iz stvarnog života, pa i naziv jedne grupe kradljivaca za koju su, zahvaljujući medijima, sigurno čuli i najmlađi čitaoci – no, umetnički obrađen u knjizi „Kako sam postao detektiv“, i ovaj slučaj će biti rešen na krajnje simpatičan način, tako da na samom kraju nećemo znati da li nam je draži mladi detektiv ili kradljivac koji je očigledno i sâm uživao u istrazi, shvativši je kao igru i vrativši se možda u sopstveno detinjstvo.

Autor: Dušan Milijić