Huan Gomes-Hurado: Preživljavanje zavisi od laži
Novinar i pisac Huan Gomes-Hurado (Madrid, 1977), bio je glavna tema redakcija najvažnijih pisanih medija u Španiji. Mnogi njegovi romani su postali svetski bestseleri i osvojili milione čitalaca: „Božji špijun“, „Znamenje izdajnika“, „Legenda o lopovu“, „Pacijent“, kao i njegovo najnovije delo „Ožiljak“, povodom kojeg je ljubazno pristao na ovaj intervju.
Za početak sam ga pitao šta misli o ogromnom uspehu svojih prethodnih romana i o „Ožiljku“, koji je brzo dostigao prvo mesto najuspešnijih romana u pretprodaji na Amazonu.
Ne znam šta je tačno uspeh, ali ako je to uspeh, smatram se vrlo uspešnim jer provodim mnogo vremena radeći ono što volim i imam u vidu sve o čemu smo malopre razgovarali. Moje knjige se dobro prodaju i ljudi su fini prema meni.
Kakav je osećaj biti na prvom mestu u pretprodaji na Amazonu dve nedelje pre nego što je roman „Ožiljak“ i objavljen?
Super je, osećaj je veoma dobar, pre nego što roman izađe, izgubljen sam i oduzet, napišite to tako: o-du-zet. Umirem od straha jer jesam mnogo diskutovao sa prijateljima, komšijama, urednikom i sa četiri ili pet lektora... ali sve dok ne stigne do čitalaca, izgubljen sam, govorim sebi: ovaj put se knjiga neće uopšte prodavati... Sve vreme se plašim da će mi se izmaći tlo pod nogama i nikad ne mogu da poverujem u ovo što mi se dešava.
Zamolio sam ga i da priča o protagonistima, Sajmonu Saksu i Irini... I prvo što mi je rekao, potpuno iskreno, bilo je:
Iskreno ne želim da pričam o Sajmonu, ali izgleda da mi nema druge. Pa, Sajmon mnogo podseća na mene. Imamo ponešto zajedničko, vrlo je ironičan tip, vrlo zabavan, strog je kada govori o sebi, sve vreme je u sukobu sa samim sobom, čudan je, a onda sreće Irinu.
A Irina, na koga ona liči?
Irina liči na samu sebe, ne liči ni na koga i ne može da podeća na bilo koga jer za mene, ona nije književni lik, za mene je ona živa; i kada bi u ovom trenutku ušla u prostoriju, ne bih se ni najmanje začudio. Ona je bila najkomplikovaniji lik, izgradio sam je na drugačiji način i u jednom trenutku se otrgla i osamostalila, tako da sam imao osećaj da ako se okrenem, videću je iza sebe dok pišem; uvek kao da je bila tik iza mene.
Pošto mi se svidelo to što nas roman navodi da na drugačiji način posmatramo osobu sa kojom spavamo, pisac je rekao:
„Naravno da je tako, nikada zaista ne poznajemo osobu sa kojom delimo krevet, nikada, nemoguće je, jer dovoljno je teško da upoznamo i same sebe da bismo, zamislite, znali motive i najdublje tajne koje krije osoba pored nas. U stvarnom životu nam se svima desilo da se partner vrati kući u tri ujutru i da padnemo u iskušenje da pitamo: „Gde si dosad? i dobijemo odgovor 'na poslu', ali to možda i nije istina. Irina polako primećuje da je Sajmon često laže, a laže i nas, što će svaki čitalac primetiti u toku romana, a negde na sredini je pravi konflikt, draž, prava suština.“
U poverenju pominjem da u stvarnosti, svi lažemo sebe same.
„Preživljavanje zavisi od laži, to je ključno, u jednom delu romana to i kažem, laži su kao toplo ćebe koje nam je utočište; ljudi čak i ubijaju ili umiru da ne bi izgubili tu zaštitu. Sama ljudska priroda je negiranje laži, kada bismo stalno razmišljali o tome kako ćemo jednom umreti, mozak bi nam eksplodirao i umrli bismo, ali ako izmislimo boga i život posle smrti, to nam pomaže da podnesemo transcendentalnu istinu i zbog toga kažem da opstanak zavisi od laži.
Autor: Hines Vera
Izvor: lagonzo.es
Prevod: Sonja Laštro
Foto: Porter3492 Wikimedia Commons
Za početak sam ga pitao šta misli o ogromnom uspehu svojih prethodnih romana i o „Ožiljku“, koji je brzo dostigao prvo mesto najuspešnijih romana u pretprodaji na Amazonu.
Ne znam šta je tačno uspeh, ali ako je to uspeh, smatram se vrlo uspešnim jer provodim mnogo vremena radeći ono što volim i imam u vidu sve o čemu smo malopre razgovarali. Moje knjige se dobro prodaju i ljudi su fini prema meni.
Kakav je osećaj biti na prvom mestu u pretprodaji na Amazonu dve nedelje pre nego što je roman „Ožiljak“ i objavljen?
Super je, osećaj je veoma dobar, pre nego što roman izađe, izgubljen sam i oduzet, napišite to tako: o-du-zet. Umirem od straha jer jesam mnogo diskutovao sa prijateljima, komšijama, urednikom i sa četiri ili pet lektora... ali sve dok ne stigne do čitalaca, izgubljen sam, govorim sebi: ovaj put se knjiga neće uopšte prodavati... Sve vreme se plašim da će mi se izmaći tlo pod nogama i nikad ne mogu da poverujem u ovo što mi se dešava.
Zamolio sam ga i da priča o protagonistima, Sajmonu Saksu i Irini... I prvo što mi je rekao, potpuno iskreno, bilo je:
Iskreno ne želim da pričam o Sajmonu, ali izgleda da mi nema druge. Pa, Sajmon mnogo podseća na mene. Imamo ponešto zajedničko, vrlo je ironičan tip, vrlo zabavan, strog je kada govori o sebi, sve vreme je u sukobu sa samim sobom, čudan je, a onda sreće Irinu.
A Irina, na koga ona liči?
Irina liči na samu sebe, ne liči ni na koga i ne može da podeća na bilo koga jer za mene, ona nije književni lik, za mene je ona živa; i kada bi u ovom trenutku ušla u prostoriju, ne bih se ni najmanje začudio. Ona je bila najkomplikovaniji lik, izgradio sam je na drugačiji način i u jednom trenutku se otrgla i osamostalila, tako da sam imao osećaj da ako se okrenem, videću je iza sebe dok pišem; uvek kao da je bila tik iza mene.
Pošto mi se svidelo to što nas roman navodi da na drugačiji način posmatramo osobu sa kojom spavamo, pisac je rekao:
„Naravno da je tako, nikada zaista ne poznajemo osobu sa kojom delimo krevet, nikada, nemoguće je, jer dovoljno je teško da upoznamo i same sebe da bismo, zamislite, znali motive i najdublje tajne koje krije osoba pored nas. U stvarnom životu nam se svima desilo da se partner vrati kući u tri ujutru i da padnemo u iskušenje da pitamo: „Gde si dosad? i dobijemo odgovor 'na poslu', ali to možda i nije istina. Irina polako primećuje da je Sajmon često laže, a laže i nas, što će svaki čitalac primetiti u toku romana, a negde na sredini je pravi konflikt, draž, prava suština.“
U poverenju pominjem da u stvarnosti, svi lažemo sebe same.
„Preživljavanje zavisi od laži, to je ključno, u jednom delu romana to i kažem, laži su kao toplo ćebe koje nam je utočište; ljudi čak i ubijaju ili umiru da ne bi izgubili tu zaštitu. Sama ljudska priroda je negiranje laži, kada bismo stalno razmišljali o tome kako ćemo jednom umreti, mozak bi nam eksplodirao i umrli bismo, ali ako izmislimo boga i život posle smrti, to nam pomaže da podnesemo transcendentalnu istinu i zbog toga kažem da opstanak zavisi od laži.
Autor: Hines Vera
Izvor: lagonzo.es
Prevod: Sonja Laštro
Foto: Porter3492 Wikimedia Commons
Autor: Huan Gomes-Hurado
