Horhe Volpi: Slučajno napisan roman
Horhe Volpi napisao je roman „Tkalja senki„ sasvim slučajno, kada je pročitao jednu knjigu o teroristi Unabombašu Kacinskom. Jedna od njegovih ispovesti privukla je piščevu pažnju.
Foto: Georges Seguin, Jorge Volpi au Salon du livre de Paris
Svaki čitalac bi mogao da pomisli da će proničući u „Tkalju senki“, poslednji roman Horhea Volpija, proniknuti u biografiju Kristijane Morgan, žene koja je uspela da obuzme nikog drugog do Karla Junga, jednog od očeva psihoanalize. Ali to bi bilo pogrešno mišljenje. Meksički autor, koji je ovim delom obezbedio Iberoameričku nagradu za prozu „Planeta-Kasamerika“, zalazi u dušu rečene psihološkinje. Posredi je potpuno zaranjanje u figuru jedne strastvene žene – koja je jednako budila tuđe strasti – a koja prkosi svim pravilima razdoblja u kojem je živela. Volpi je sasvim slučajno nabasao na priču o njoj. Na Univerzitetu Kornel je pročitao knjigu o teroristi Unabombašu Kacinskom i pažnju mu je privukla jedna od njegovih ispovesti. Harvardski student bio je predmet psihološkog eksperimenta koji ga je doživotno oštetio. Odgovoran za to bio je Henri Marej, profesor na tom univerzitetu. Volpija je zainteresovao odnos dotičnog akademskog službenika sa njegovom ljubavnicom Kristijanom Morgan. Autor je uložio ogromne napore ne bi li prodro u najintimnije delove njenog bića. Istraživanje je trajalo sedam godina. Rezultat je jedna onirička priča opsesivnog, zastrašujućeg i tužnog glasa koji rizikuje. Sve su to osobine i samog glavnog junaka. O tim svojim otkrićima Volpi govori u ovom intervjuu za „El universo“.
Da li je „Tkalja senki“ zaokružila trilogiju?
Na neki način pokušavam da sređujem ono što radim. Delo spada u zbir lirskih romana, kakvi su i „Uništeni vrt“ i „Mračna, mračna šuma“. Voleo bih da napišem ljubavni roman. Opsesivno mi se nametalo pitanje: da li postoji ljubav ili ne? Zanimalo me je da shvatim koliko odnosi snage i moći učestvuju u ljubavnim vezama.
Zašto onda ovaj naslov?
Do njega sam došao u kasnijoj fazi. Dok sam pisao roman, naslov mu je bio „Vona i Mansol“, što su imena koja za potrebe međusobne komunikacije glavni junaci daju jedno drugom. Međutim, uvideo sam da ne želim da to bude štivo poput „Elojze i Abelara“ ili „Romea i Julije“, jer se nije radilo o delu o dvoje likova nego, pre svega, o njoj, Kristijani Morgan. Želeo sam da za potrebe naslova nađem epitet koji bi je definisao. Pao mi je na pamet jednog dana dok sam se tuširao.
Kakav je bio odnos između Kristijane i njenog partnera?
Veoma složen. Oboje su venčani, ali sve vreme su ljubavnici, što traje do smrti njihovih bračnih drugova. Čitavu tu situaciju proživljavaju kao jedan životni eksperiment. Pokušavaju da spoje apsolutnu slobodu i apsolutnu ljubav. Za te potrebe izmišljaju seksualne i ritualne prakse i molitve.
Čak zidaju sopstveni hram.
To je toranj čiji svaki sprat ima različitu namenu. U podrumu se praktikuje mazohizam a na poslednjem spratu se traga za prosvetljenjem. Njih dvoje biraju da se podrede jedno drugom i proučavaju moć ljubavne veze.
Kakav je uticaj na par izvršio Karl Jung, jedan od očeva psihoanalize?
Transformisao je njihov život. Jung savetuje Henrija da održava ljubavni trougao pošto smatra da je Kristijana veoma inspirativna žena. A ona, posle čitanja jedne od njegovih knjiga, posvećuje sopstveni život življenju po jungovskim terminima, kao što su arhetipi, aktivna imaginacija, anima...
Ovo delo pokazuje da volite hod prema moralnom ambisu.
Na neki način je tako. U „Tkalji senki“ taj ambis počiva na ideji da se sopstvena ljubav dovede do krajnjih posledica, čak i po cenu rizika da se naudi svim drugima ali i da njih dvoje naude jedno drugom.
Svaki čitalac bi mogao da pomisli da će proničući u „Tkalju senki“, poslednji roman Horhea Volpija, proniknuti u biografiju Kristijane Morgan, žene koja je uspela da obuzme nikog drugog do Karla Junga, jednog od očeva psihoanalize. Ali to bi bilo pogrešno mišljenje. Meksički autor, koji je ovim delom obezbedio Iberoameričku nagradu za prozu „Planeta-Kasamerika“, zalazi u dušu rečene psihološkinje. Posredi je potpuno zaranjanje u figuru jedne strastvene žene – koja je jednako budila tuđe strasti – a koja prkosi svim pravilima razdoblja u kojem je živela. Volpi je sasvim slučajno nabasao na priču o njoj. Na Univerzitetu Kornel je pročitao knjigu o teroristi Unabombašu Kacinskom i pažnju mu je privukla jedna od njegovih ispovesti. Harvardski student bio je predmet psihološkog eksperimenta koji ga je doživotno oštetio. Odgovoran za to bio je Henri Marej, profesor na tom univerzitetu. Volpija je zainteresovao odnos dotičnog akademskog službenika sa njegovom ljubavnicom Kristijanom Morgan. Autor je uložio ogromne napore ne bi li prodro u najintimnije delove njenog bića. Istraživanje je trajalo sedam godina. Rezultat je jedna onirička priča opsesivnog, zastrašujućeg i tužnog glasa koji rizikuje. Sve su to osobine i samog glavnog junaka. O tim svojim otkrićima Volpi govori u ovom intervjuu za „El universo“.
Da li je „Tkalja senki“ zaokružila trilogiju?
Na neki način pokušavam da sređujem ono što radim. Delo spada u zbir lirskih romana, kakvi su i „Uništeni vrt“ i „Mračna, mračna šuma“. Voleo bih da napišem ljubavni roman. Opsesivno mi se nametalo pitanje: da li postoji ljubav ili ne? Zanimalo me je da shvatim koliko odnosi snage i moći učestvuju u ljubavnim vezama.
Zašto onda ovaj naslov?
Do njega sam došao u kasnijoj fazi. Dok sam pisao roman, naslov mu je bio „Vona i Mansol“, što su imena koja za potrebe međusobne komunikacije glavni junaci daju jedno drugom. Međutim, uvideo sam da ne želim da to bude štivo poput „Elojze i Abelara“ ili „Romea i Julije“, jer se nije radilo o delu o dvoje likova nego, pre svega, o njoj, Kristijani Morgan. Želeo sam da za potrebe naslova nađem epitet koji bi je definisao. Pao mi je na pamet jednog dana dok sam se tuširao.
Kakav je bio odnos između Kristijane i njenog partnera?
Veoma složen. Oboje su venčani, ali sve vreme su ljubavnici, što traje do smrti njihovih bračnih drugova. Čitavu tu situaciju proživljavaju kao jedan životni eksperiment. Pokušavaju da spoje apsolutnu slobodu i apsolutnu ljubav. Za te potrebe izmišljaju seksualne i ritualne prakse i molitve.
Čak zidaju sopstveni hram.
To je toranj čiji svaki sprat ima različitu namenu. U podrumu se praktikuje mazohizam a na poslednjem spratu se traga za prosvetljenjem. Njih dvoje biraju da se podrede jedno drugom i proučavaju moć ljubavne veze.
Kakav je uticaj na par izvršio Karl Jung, jedan od očeva psihoanalize?
Transformisao je njihov život. Jung savetuje Henrija da održava ljubavni trougao pošto smatra da je Kristijana veoma inspirativna žena. A ona, posle čitanja jedne od njegovih knjiga, posvećuje sopstveni život življenju po jungovskim terminima, kao što su arhetipi, aktivna imaginacija, anima...
Ovo delo pokazuje da volite hod prema moralnom ambisu.
Na neki način je tako. U „Tkalji senki“ taj ambis počiva na ideji da se sopstvena ljubav dovede do krajnjih posledica, čak i po cenu rizika da se naudi svim drugima ali i da njih dvoje naude jedno drugom.
Nakon procesa prodiranja u dušu Kristijane Morgan, koji ste obavili pre pisanja ovog romana, kako biste je definisali?
To je žena koja se neprestano borila protiv same sebe i muških granica koje su joj nametane u razdoblju u kojem je živela, i koja je u isti mah nastojala da izmiri samospoznaju i slobodu sa romantičnom idejom ljubavi, Bila bi to apsolutna ljubav.
Da li je ona bila svesna da je ta ideja o apsolutnoj ljubavi pričinjavala bol njenom okruženju?
Bila je, manje-više, svesna. Onaj koji najmanje pati jeste, dugoročno, Henri Marej, pošto ga štiti sopstveni temperament, ali svi ostali u ovoj priči na kraju pate.
Šta ona postiže uzrokujući toliku patnju?
Ne verujem da ona traga za patnjom, nego za seksualnom i životnom slobodom, slobodom ljubavi i, u isti mah, traga za Henrijevom figurom za koju se čvrsto vezuje. Bol je tu dodatan, kao posledica početne odluke.
Šta Vas je najviše iznenadilo tokom istraživačkog procesa?
Mnoge stvari. Jedna od njih jesu dnevnici u kojima analizira sebe i čiju repliku na neki način pokušavam da postignem u knjizi. Iznenadio me je manir u kojem ona od vizija izrađuje svesku, a iznenađujuća je i energija s kojom je pripremala rituale, kao i ta vrsta religije ljubavi koju stvara zajedno s Henrijem.
Kakav je sadržaj tih vizija?
One su oslikavale njene strahove i zebnje, njenu borbu da postigne samospoznaju. U suštini, mogli bismo protumačiti da ona nastoji da se nađe tamo i da nađe moć koja bi joj omogućila da ona sama počne da kreira. Jung i celokupan ambijent je teraju da ne uspe u tome, nego samo da bude inspirativna žena.
Kakav je bio saživot sa Kristijanom Morgan?
Postao je deo moje svakodnevice. U neizbežnom procesu poistovećivanja sa sopstvenim likovima, pisac proživljava deo onoga što su oni iskusili. Mislim na deo energije, propadanja, patnje.
Šta je ono što ju je najviše obeležilo?
Način na koji je sve dovodila do ivice. Takođe, konflikt do kojeg dolazi prilikom njenog nastojanja da ujedini samospoznaju i individualnu slobodu, kao i njena apsolutna sloboda kao žene u apsolutnoj ljubavi, što sve ima odjeke u savremenosti budući da i dalje živimo tu stalnu borbu između individualne slobode i ljubavi prema drugom.
Zbog čega ste izabrali dve rečenice – jednu Hermana Melvila i drugu, Meri Šeli – za sam uvod u knjigu?
U toj knjizi su prisutni Melvilovi „Mobi Dik“ i „Pjer iliti Dvosmislice“. Henri je opsednut ovim autorom i postaje jedan od ljudi koji ga ponovno otkrivaju. Odlučno doprinosi tome da Melvil opet bude poznat kao veliki romanopisac. Osim toga, deli ga s Kristijanom na isti način na koji ona deli Junga sa njim. Knjige ta dva autora postaće neka vrsta stalnog vodiča za život njih dvoje. A citat iz „Frankenštajna“ Meri Šeli vezan je za proces pravljenja čudovišta. S obzirom na to, izgledalo bi da Jung želi da od Kristijane napravi neku vrstu čudovišta, kao i ona od Henrija. Čudovište koje prave, dete koje pokušavaju da stvore, jeste ta apsolutna ljubav.
Autor: Patrisija Viljaruel
Izvor: eluniverso.com
Prevod: Igor Marojević
To je žena koja se neprestano borila protiv same sebe i muških granica koje su joj nametane u razdoblju u kojem je živela, i koja je u isti mah nastojala da izmiri samospoznaju i slobodu sa romantičnom idejom ljubavi, Bila bi to apsolutna ljubav.
Da li je ona bila svesna da je ta ideja o apsolutnoj ljubavi pričinjavala bol njenom okruženju?
Bila je, manje-više, svesna. Onaj koji najmanje pati jeste, dugoročno, Henri Marej, pošto ga štiti sopstveni temperament, ali svi ostali u ovoj priči na kraju pate.
Šta ona postiže uzrokujući toliku patnju?
Ne verujem da ona traga za patnjom, nego za seksualnom i životnom slobodom, slobodom ljubavi i, u isti mah, traga za Henrijevom figurom za koju se čvrsto vezuje. Bol je tu dodatan, kao posledica početne odluke.
Šta Vas je najviše iznenadilo tokom istraživačkog procesa?
Mnoge stvari. Jedna od njih jesu dnevnici u kojima analizira sebe i čiju repliku na neki način pokušavam da postignem u knjizi. Iznenadio me je manir u kojem ona od vizija izrađuje svesku, a iznenađujuća je i energija s kojom je pripremala rituale, kao i ta vrsta religije ljubavi koju stvara zajedno s Henrijem.
Kakav je sadržaj tih vizija?
One su oslikavale njene strahove i zebnje, njenu borbu da postigne samospoznaju. U suštini, mogli bismo protumačiti da ona nastoji da se nađe tamo i da nađe moć koja bi joj omogućila da ona sama počne da kreira. Jung i celokupan ambijent je teraju da ne uspe u tome, nego samo da bude inspirativna žena.
Kakav je bio saživot sa Kristijanom Morgan?
Postao je deo moje svakodnevice. U neizbežnom procesu poistovećivanja sa sopstvenim likovima, pisac proživljava deo onoga što su oni iskusili. Mislim na deo energije, propadanja, patnje.
Šta je ono što ju je najviše obeležilo?
Način na koji je sve dovodila do ivice. Takođe, konflikt do kojeg dolazi prilikom njenog nastojanja da ujedini samospoznaju i individualnu slobodu, kao i njena apsolutna sloboda kao žene u apsolutnoj ljubavi, što sve ima odjeke u savremenosti budući da i dalje živimo tu stalnu borbu između individualne slobode i ljubavi prema drugom.
Zbog čega ste izabrali dve rečenice – jednu Hermana Melvila i drugu, Meri Šeli – za sam uvod u knjigu?
U toj knjizi su prisutni Melvilovi „Mobi Dik“ i „Pjer iliti Dvosmislice“. Henri je opsednut ovim autorom i postaje jedan od ljudi koji ga ponovno otkrivaju. Odlučno doprinosi tome da Melvil opet bude poznat kao veliki romanopisac. Osim toga, deli ga s Kristijanom na isti način na koji ona deli Junga sa njim. Knjige ta dva autora postaće neka vrsta stalnog vodiča za život njih dvoje. A citat iz „Frankenštajna“ Meri Šeli vezan je za proces pravljenja čudovišta. S obzirom na to, izgledalo bi da Jung želi da od Kristijane napravi neku vrstu čudovišta, kao i ona od Henrija. Čudovište koje prave, dete koje pokušavaju da stvore, jeste ta apsolutna ljubav.
Autor: Patrisija Viljaruel
Izvor: eluniverso.com
Prevod: Igor Marojević
Autor: Horhe Volpi
