Hirurg koji se ne plaši suočavanja sa svojim greškama
Mardžori Vilijams, kolumnistkinja za „Vašington post“, boreći se sa rakom jetre, napisala je 2003. godine da je konačno shvatila šta joj je toliko smetalo kod tadašnjeg kandidata za predsednika Amerike Hauarda Dina: njegova doktorska arogancija. Upitala je: „Gde još, sem u medicini, možete naći muškarce i žene koji nikada ne priznaju svoje greške?“
Zapravo, to se veoma često dešava i u politici, ali shvatili smo poentu.
Henri Marš je neko ko je odlučio da prizna svoje greške. One su centralna tema njegove knjige „Ne nauditi“ koja je naišla na široke pohvale od svog objavljivanja.
Jedan od razloga zašto pacijenti smatraju da je sažaljenje doktora gnusno je taj što ih ono unižava – a ako ste veoma bolesni, poslednja stvar koja vam je potrebna je da vas neko dodatno unižava. Ali želje pacijenata su, kako Marš piše, često paradoksalne. Oni takođe čeznu i za uzvišenim poverenjem svojih lekara, a posebno hirurga, jer su svoju budućnost – ili samo mogućnost da je uopšte imaju – stavili doktoru u ruke. „Veoma brzo naučimo da zavaravamo“, piše Marš: „da se pretvaramo da posedujemo veći nivo stručnosti i znanja nego što ga zaista imamo, i pokušavamo da koliko je moguće zaštitimo svoje pacijente od zastrašujuće realnosti sa kojom se često suočavaju.“
Tokom vremena, kaže Marš, mnogi doktori počnu da ubeđuju sebe u svoje superiorne sposobnosti procene i veštine. Ali oni najbolji nauče da ne obmanjuju sami sebe, i počnu da prihvataju svoje greške i uče iz njih. „Uvek više naučimo iz neuspeha nego iz uspeha“, piše autor. „Uspeh nas ničemu ne uči.“
Neke od procedura koje opisuje su iznenađujuće sirove. Deluju kao drvodeljstvo sa mnogo krvi. (Zapravo, drvodeljstvo je jedan od Maršovih omiljenih hobija.)
Sa izuzetnim saosećanjem i iskrenošću vodeći britanski neurohirurg Henri Marš otkriva radost zbog uspeha, duboko emotivne trijumfe, zastrašujuće katastrofe, gorko žaljenje i trenutke crnog humora koji karakterišu život neurohirurga.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković
Zapravo, to se veoma često dešava i u politici, ali shvatili smo poentu.
Henri Marš je neko ko je odlučio da prizna svoje greške. One su centralna tema njegove knjige „Ne nauditi“ koja je naišla na široke pohvale od svog objavljivanja.
Jedan od razloga zašto pacijenti smatraju da je sažaljenje doktora gnusno je taj što ih ono unižava – a ako ste veoma bolesni, poslednja stvar koja vam je potrebna je da vas neko dodatno unižava. Ali želje pacijenata su, kako Marš piše, često paradoksalne. Oni takođe čeznu i za uzvišenim poverenjem svojih lekara, a posebno hirurga, jer su svoju budućnost – ili samo mogućnost da je uopšte imaju – stavili doktoru u ruke. „Veoma brzo naučimo da zavaravamo“, piše Marš: „da se pretvaramo da posedujemo veći nivo stručnosti i znanja nego što ga zaista imamo, i pokušavamo da koliko je moguće zaštitimo svoje pacijente od zastrašujuće realnosti sa kojom se često suočavaju.“
Tokom vremena, kaže Marš, mnogi doktori počnu da ubeđuju sebe u svoje superiorne sposobnosti procene i veštine. Ali oni najbolji nauče da ne obmanjuju sami sebe, i počnu da prihvataju svoje greške i uče iz njih. „Uvek više naučimo iz neuspeha nego iz uspeha“, piše autor. „Uspeh nas ničemu ne uči.“
Neke od procedura koje opisuje su iznenađujuće sirove. Deluju kao drvodeljstvo sa mnogo krvi. (Zapravo, drvodeljstvo je jedan od Maršovih omiljenih hobija.)
Sa izuzetnim saosećanjem i iskrenošću vodeći britanski neurohirurg Henri Marš otkriva radost zbog uspeha, duboko emotivne trijumfe, zastrašujuće katastrofe, gorko žaljenje i trenutke crnog humora koji karakterišu život neurohirurga.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković
