Harlan Koben: Jedva čekam da čujem šta čitaoci misle o novom romanu
Poslednjih 28 godina Harlan Koben je svojim čitaocima darovao odličnu mešavinu napetosti, humora i oštrog pripovedanja. U poslednjem romanu, „Beži“, Koben nam donosi priču o Sajmonu Grinu, finansijskom savetniku sa Volstrita koji nije video svoju kćerku Pejdž šest meseci jer je pobegla od kuće. Kad nabasa na nju i pokuša da joj priđe, ona pobegne. Sajmon je prati i ulazi u opasnu i složenu trku sazdanu od tajni, nasilja i obmana. Razgovarali smo sa Harlanom Kobenom o novom romanu i radnoj etici koja mu je pomogla da ostvari uspeh.
Koliko je vremena prošlo nakon romana „Ne odustaj“ kada Vam se javila ideja za ovaj?
Ideja mi se javila nekoliko meseci po završetku rada na seriji „Safe“. Nakon što završim neki projekat, obično mi treba oko tri meseca da osmislim ideju za sledeći. To je šablon po kome sam radio na svim svojim romanima.
Da li je neki poseban događaj pokrenuo ideju za roman „Beži“?
U ovom slučaju, rojilo mi se istovremeno nekoliko ideja u glavi. Želeo sam da pišem o problemima sa kojima se susreće porodica u kojoj je dete zavisnik od droge. Takođe sam želeo da pišem i o sajtovima posvećenim genetici i istraživanjima o DNK, pa i o kultovima. Te tri teme su me naizmenično opsedale, sve dok se jednog dana nisam zapitao, sedeći u Central parku, na istom mestu na kom i moj junak u romanu, i posmatrajući muzičara koji je svirao na gitari neku pesmu Džona Lenona: „Šta bi bilo kad bi…?“
U ovom romanu se tri paralelna pripovedačka toka postepeno povezuju. Kako se delovi slagalice sklapaju, tako čitalac želi da se vrati na početak i pronađe one tragove koji su mu sve vreme promicali. Koliko ste dugo radili na osmišljavanju strukure romana?
U mojim mislima su te priče već povezane jer unapred znam koje su im zajedničke tačke, tako da na to gledam kao pričanje priče iz različitih perspektiva, jer se na kraju svi likovi sreću u jednoj tački. Nadam se da čitaoce, osim radnje, zanimaju i dijalozi.
Sajmonova priča nam pokazuje koliko je daleko roditelj spreman da ode da bi spasio svoje dete. Da li unapred računate na reakcije čitalaca prema junacima koji gravitiraju između heroja i zlikovca?
Zaista toga nisam svestan dok pišem. Jednostavno se trudim da napišem što bolju priču. Kada bih zastajao i pitao se da li će čitaoci zbog neke situacije omrznuti nekog junaka, to bi onda bilo pisanje po formuli. Romaneskni junak ide svojim životnim putem i prevazilazi prepreke. A to kako prevazilazi prepreke je suština pripovedanja. Obično ne stvaram strukturu romana unapred, samo pokušavam da pratim šta će se sledeće dogoditi.
Vaše romane često nazivaju „porodičnim trilerima“. Kako Vi to doživljavate, s obzirom na to da vam junaci postaju sve stariji?
Nisam toga uvek svestan, ali zaista su mnogi moji likovi bili nekoliko godina mlađi od mene. Kada su likovi imali malu decu, to je sigurno odražavalo ono što se dešavalo u mom životu. Oduvek sam smatrao da život utiče na ono što pišete. Obično odbacujem onu tvrdnju da „treba da pišeš ono što znaš“, ali zapravo na kraju to ipak svi radimo nesvesno. Šta god da vam se dešava u životu na neki način će se prikazati u knjizi.
Kako je Vaš rad na filmu i televiziji tokom poslednjih godina uticao na Vaše pisanje?
Ne mnogo. Oba medijuma su zasnovana na umeću pripovedanja, ali postoje velike razlike jer se kod televizije i filma sve vrti oko vizuelnog, dok se u romanima stvari odvijaju u mislima ljudi. Druga velika razlika je da jedno radim u saradnji sa drugim ljudima, a drugo potpuno sam. Po prirodi sam introvertan, a kada napišete 31 roman, mnogo ste vremena proveli sami u sobi. Ali ja sam socijalno prilagođeni introvert tako da volim i da budem među ljudima. Nedavno sam bio u Mančesteru na prvim čitanjima nove serije za Netfliks „The Stranger“ (po romanu „Neznanac“) i bilo je sjajno što sam upoznao glumce i ekipu, bilo je mnogo pozitivne energije i dopalo mi se sve to, ali čim sam se vratio kući morao sam neko vreme da se izolujem.
Jeste li počeli da razmišljate o sledećem romanu?
Počeo pre nekoliko meseci rad na sledećoj knjizi i rekao bih da sam stigao do polovine. Obično počnem sa pisanjem u oktobru ili novembru sa ciljem da rukopis predam do leta. Ići ću na turneju zbog romana „Beži“ i tome se veoma radujem. Obići ćemo oko 19 gradova i jedva čekam da čujem šta ljudi misle o novom romanu.
Izvor: strandmag.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Cswetonic/Wikimedia.org
Koliko je vremena prošlo nakon romana „Ne odustaj“ kada Vam se javila ideja za ovaj?
Ideja mi se javila nekoliko meseci po završetku rada na seriji „Safe“. Nakon što završim neki projekat, obično mi treba oko tri meseca da osmislim ideju za sledeći. To je šablon po kome sam radio na svim svojim romanima.
Da li je neki poseban događaj pokrenuo ideju za roman „Beži“?
U ovom slučaju, rojilo mi se istovremeno nekoliko ideja u glavi. Želeo sam da pišem o problemima sa kojima se susreće porodica u kojoj je dete zavisnik od droge. Takođe sam želeo da pišem i o sajtovima posvećenim genetici i istraživanjima o DNK, pa i o kultovima. Te tri teme su me naizmenično opsedale, sve dok se jednog dana nisam zapitao, sedeći u Central parku, na istom mestu na kom i moj junak u romanu, i posmatrajući muzičara koji je svirao na gitari neku pesmu Džona Lenona: „Šta bi bilo kad bi…?“
U ovom romanu se tri paralelna pripovedačka toka postepeno povezuju. Kako se delovi slagalice sklapaju, tako čitalac želi da se vrati na početak i pronađe one tragove koji su mu sve vreme promicali. Koliko ste dugo radili na osmišljavanju strukure romana?
U mojim mislima su te priče već povezane jer unapred znam koje su im zajedničke tačke, tako da na to gledam kao pričanje priče iz različitih perspektiva, jer se na kraju svi likovi sreću u jednoj tački. Nadam se da čitaoce, osim radnje, zanimaju i dijalozi.
Sajmonova priča nam pokazuje koliko je daleko roditelj spreman da ode da bi spasio svoje dete. Da li unapred računate na reakcije čitalaca prema junacima koji gravitiraju između heroja i zlikovca?
Zaista toga nisam svestan dok pišem. Jednostavno se trudim da napišem što bolju priču. Kada bih zastajao i pitao se da li će čitaoci zbog neke situacije omrznuti nekog junaka, to bi onda bilo pisanje po formuli. Romaneskni junak ide svojim životnim putem i prevazilazi prepreke. A to kako prevazilazi prepreke je suština pripovedanja. Obično ne stvaram strukturu romana unapred, samo pokušavam da pratim šta će se sledeće dogoditi.
Vaše romane često nazivaju „porodičnim trilerima“. Kako Vi to doživljavate, s obzirom na to da vam junaci postaju sve stariji?
Nisam toga uvek svestan, ali zaista su mnogi moji likovi bili nekoliko godina mlađi od mene. Kada su likovi imali malu decu, to je sigurno odražavalo ono što se dešavalo u mom životu. Oduvek sam smatrao da život utiče na ono što pišete. Obično odbacujem onu tvrdnju da „treba da pišeš ono što znaš“, ali zapravo na kraju to ipak svi radimo nesvesno. Šta god da vam se dešava u životu na neki način će se prikazati u knjizi.
Kako je Vaš rad na filmu i televiziji tokom poslednjih godina uticao na Vaše pisanje?
Ne mnogo. Oba medijuma su zasnovana na umeću pripovedanja, ali postoje velike razlike jer se kod televizije i filma sve vrti oko vizuelnog, dok se u romanima stvari odvijaju u mislima ljudi. Druga velika razlika je da jedno radim u saradnji sa drugim ljudima, a drugo potpuno sam. Po prirodi sam introvertan, a kada napišete 31 roman, mnogo ste vremena proveli sami u sobi. Ali ja sam socijalno prilagođeni introvert tako da volim i da budem među ljudima. Nedavno sam bio u Mančesteru na prvim čitanjima nove serije za Netfliks „The Stranger“ (po romanu „Neznanac“) i bilo je sjajno što sam upoznao glumce i ekipu, bilo je mnogo pozitivne energije i dopalo mi se sve to, ali čim sam se vratio kući morao sam neko vreme da se izolujem.
Jeste li počeli da razmišljate o sledećem romanu?
Počeo pre nekoliko meseci rad na sledećoj knjizi i rekao bih da sam stigao do polovine. Obično počnem sa pisanjem u oktobru ili novembru sa ciljem da rukopis predam do leta. Ići ću na turneju zbog romana „Beži“ i tome se veoma radujem. Obići ćemo oko 19 gradova i jedva čekam da čujem šta ljudi misle o novom romanu.
Izvor: strandmag.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Cswetonic/Wikimedia.org
Autor: Harlan Koben
