Malo je verovatno da će „Hamnet“ proći nezapaženo. Megi O’Farel se dokazala kao spisateljica još pre 20 godina svojim prvim romanom, „Kada si otišao“, a sve njene knjige su od tada postizale uspeh. Do sada su se njeni romani bavili savremenim temama ili istorijom srednjeg dvadesetog veka, a sada je pred nama potpuno istorijski roman „kakav je želela da napiše više od 30 godina“.

Hamnet je dobio ime po jedinom sinu Vilijama Šekspira, koji je preminuo 1596. u 11. godini života. Nekoliko godina kasnije, Šekspir je napisao Hamleta. Prema mišljenju šekspirologa Stivena Grinblata, imena Hamnet i Hamlet su se tada jedva razlikovala, a O’Farelova pokušava da utvrdi njihovu povezanost.

Porodični život

Ona oživljava Šekspirovu porodicu uz prizore, zvuke, a naročito mirise Engleske u elizabetansko doba. Tu je njegov otac Džon, koji se bavi izradom rukavica i smatra da njegov sin lutalica gubi vreme kao učitelj jezika. Tu je i njegova ćerka Suzana, kao i blizanci Džudit i Hamnet, i njegova žena, nama poznata kao En Hatavej, ali u romanu nosi ime Agnes (tako ju je otac oslovio u svom testamentu).

Umesto Hamneta, Agnes je u središtu ovog romana. Ona je nezavisnog duha, sasvim drugačija od svih. Bavi se sokolarstvom i travarstvom, a neki veruju i da poseduje natprirodne moći.

Kada je imala sedam ili osam godina, nekom gostu je gledala u dlan i prorekla da će umreti u narednih mesec dana. I tek tako, gost je već sledeće nedelje podlegao groznici.

Narativni tok je podeljen na dva dela: pre i nakon Hamnetove smrti. U prvom delu, odnosno u dve trećine knjige, smenjuju se početak veze Šekspira i Agnes – mladost, udvaranje, trudnoća, prislino venčanje – i sadašnje vreme u knjizi, odnosno Engleska u kasnom 16. veku.

Kužna zemlja

Bez obzira na značaj samog Hamneta, prikaz zemlje ophrvane kugom je veoma prikladan za vreme u kome živimo. „Pozorišta su zatvorena, nisu dozvoljena okupljanja u javnosti.“ (Na društvenim mrežama kruži priča kako je Šekspir u karantinu napisao Kralja Lira.)

Tema sadašnjosti u knjizi jeste da Džudit umire od kuge, Agnes se stara o njoj, Hamnet je zabrinut za svoju bliznakinju, a Šekspira nigde nema; nezadovoljan svojim životom, pokušao je da se ostvari kao dramski pisac. Šekspir je češće odsutan nego što je prisutan u knjizi, čak nije ni imenovan, verovatno da bi u prvi plan iskočio on kao čovek, a ne kao slavna ličnost.

Ali ipak je on bio Šekspir, i tako Hamnet podseća na „Linkolna u bardu“ Džordža Sondersa; prikazan nam je prelomni trenutak u životu čoveka, trenutak zbog koga je možda taj čovek postao slavan. Ako je Linkolnu njegova žalost dala snagu da dobije rat, onda je Hamnetova smrt navela Šekspira da napiše svoju najbolju tragediju.

Naravno, O’Farelova nas obmanjuje, terajući nas da strahujemo kako će Džudit umreti. Ona se oporavi, a Hamnet bukvalno zauzme njeno mesto u bolesničkoj postelji. Do tada, priča teče polako, delimično sputana i zato što O’Farelova upotrebljava retoričko pravilo trojke: nikada ne opisuje nešto jednom, ukoliko može to da učini više puta.

Opisi

Listovi su „nemirni, zeleni, nepostojani“. Vetar ih „miluje, trese, uznemirava“. Drvo na kome su se „savija i drhti i baca“ grane – a sve ovo je napakovano u pet redova. Kada to jednom primetite, teško ćete ga ignorisati, a problem sa gomilanjem opisa jeste da oni samo odmažu čitaočevom razumevanju.

Ali kada Hamnet umre, priča dobija novi zamah, i puno je naboja u Agnesinom oplakivanju nad Hamnetovim telom, u svađama koje nastaju između Agnes i Šekspira (koji želi da ide u London u potrazi za dobrom prilikom), u Agnesinom gubitku vere u sopstvene sposobnosti i njenom neutešnom bolu.

Smrt utiče na sve u porodici, Džudit se pita: „Kako nazivaju blizanca koji to više nije?“. A pre svega, daje svrhu, kako Šekspiru, tako i romanu. I možda je i prikladno da Hamnet umre kako bi oživeo sopstvenu priču.

Autor: Džon Self
Preuzeto sa: irishtimes.com
Prevod: Đorđe Radusin