„Grandiozan mozaik u kojem svaki kamenčić predstavlja sudbinu ljudi sa ovih prostora“: Predstavljena knjiga „Bekos“ Enesa Halilovića
Promocija romana „Bekos“ Enesa Halilovića održana je u utorak 7. oktobra u Bukmarker kafeteriji knjižare Delfi SKC koja je bila popunjena do poslednjeg mesta.
Pored autora, govorila je Vesna Jovanović, novinarka i književna kritičarka, i Marija Blagojević, književna kritičarka.
Fokus romana „Bekos“ je na tri junaka koji govore o sebi, samim tim i o vremenu i podneblju. Prvi glas pripada psihijatru Piloreti, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca i suoči se s tišinom prazne kuće, mutnim sećanjima i društvom koje se nepovratno raspalo. Drugi je glas Lemeza, koji psihijatru Martinu priča svoj život i dodiruje srž najdubljih tajni balkanskih kriminalnih klanova. Treći glas je Martinov – ispovest o vezi s Lemezovom sestrom i sumnji da možda deli s njom više nego što bi smeo.
Enes Halilović u svom prepoznatljivom maniru prepliće Balkan, Troju i Rim, tumačeći drevne književne junake i oživljavajući pravezu Vergilijevog Eneje sa Balkanom.
Halilović je kazao da je u svom romanu „Bekos“ dao sve od sebe i da u njemu ima dosta dokumentarnog i istinitog.
„Zadovoljan sam kada neko pročita nešto što sam napisao jer je ovo svet u kojem niko nikoga ne sluša, gde niko nema strpljenja ni za koga, a kamoli da se posveti knjizi i pročita je. ’Bekosu’ sam dao sve što sam mogao, pre svega ljubav i pažnju, igrao sam se, pisao sam po nekoliko puta različite delove… Sve svoje knjige prelazim više puta, za ovaj roman sam nekoliko godina skupljao građu i skoro da sam iskrvario dok sam pisao, ali živ sam opet! Dao sam knjizi sve što sam mogao. Nikada ne bih mogao opet da je pišem jer čovek pohrani sebe u njoj i to je to“, priznao je autor.
Mišljenja je Halilović da nijedan pisac ne može da napiše savršenu knjigu, zato, kako kaže, voli da se konsultuje sa drugim piscima i književnim kritičarima u toku pisanja, kako bi dobio savet ili neku sugestiju:
„Sviđa mi se izreka da dobra knjiga ima hiljadu mana, a loša samo jednu – tu što je loša.“
Novinarka i književna kritičarka Vesna Jovanović doživela je roman „Bekos“ kao „grandiozan mozaik u kojem bi svaki kamenčić mogao da predstavlja pojedinačnu sudbinu ljudi sa ovih prostora“.
„Svi junaci na plećima nose težak teret ovog prostora i vremena, ali i teške modrice na duši. Pokušavaju na svoj način da budu srećni. Sve povezuje prostor Peštera i genetika, a Halilović uspeva da sa našim danas poveže i antiku, mistiku, Balkan, Herodota, Vergilija i poeziju Eskima sa Grenlanda!“
Halilović, prema oceni Jovanovićeve, uspeva da napiše uzbudljivu priču koja uvuče čitaoca i povuče ga da sazna sve o tome:
„Ključna rečenica je: ’Čovek prosto mora progovoriti’. Pa bih na kraju rekla, ako progovori – lepo bi bilo da progovori kao Enes Halilović.“
Književna kritičarka Marija Blagojević je napomenula da roman vidi kao „arheologiju ljudske duše, gde Enes kroz različite književne tradicije povezuje i uklapa u specifičan balkanski prostor – Pešterske visoravni, Italiju, Rusiju, Ukrajinu i Crnu Goru.
„Roman specifičnim čini njegova fragmentarnost, mozaik koji je vrlo karakterističan iz perspektive koja oblikuje kratke priče, širi se u pasaže i zaokružuju umetničku istinu.“
Prema njenim rečima, Halilović dosta koristi faktografiju, ali je izuzetno važna književna tradicija:
„U trodelnom romanu je prvi glas Eneida, drugi su narodne priče, a u trećem glasu je to grčka mitologija.“
Govoreći o prostoru koji povezuje njegove junake, Halilović je istakao:
„Adresa mojih likova nije tamo gde se radnja dešava, adresa je u meni, ali svako mora da ima i svoj zavičaj. Prostor Peštera jeste mesto mnogih mojih priča, mesto gde je priroda surova i tu se pokazuje čovek u svojoj dubini. Čim se popnete na neku visinu, gde su uslovi surovi, odmah se pokaže ljudska priroda, ko je dobar, a ko loš. Svaka krizna situacija pokazuje kakvi smo. Svedok sam ovog vremena i ovih prostora i imam potrebu da zapišem sve te neobične priče koje deluju nestvarno. Moja priča naravno nije sociologija, ali uglavnom to jesu istinite priče. U knjizi su prisutni moji razgovori sa mnogim pesnicima i možete naići na njihove stihove.“
Književnost velikih pisaca poput Sofoklea ili Vergilija je takva da, kada pročitate njihove knjige, vi ne možete da ne komunicirate sa njima, te njegova knjiga, kako je istakao, nije omaž već rasprava s njima.
„Moje knjige ne traže obaveštenog čitaoca, on ne mora da zna istoriju književnosti, ali može mu značiti mnogo. Trudio sam se da priča bude pitka.”
Halilović je ocenio da je proza danas u velikoj krizi jer sigurno 70 posto romana ostaje nepročitano zato što su ljudi u doba razvijene tehnologije razmaženi.
„Zato priča mora da bude mnogo dobra da bi je čitalac pratio. Nikad nije bilo teže piscu da zadovolji pažnju čitalaca jer je danas najveća konkurencija. Većina romana ostaje nepročitano, osim za uži krug ljudi“, mišljenja je Halilović, dodajući da mu je cilj da priče budu zanimljive.
Ovim romanom želeo je da zaintrigira, da predstavi ljude iz naše stvarnosti, da ponuka čitaoca da istraži i sazna mnogo toga.
„Mnogo sam razgovarao sa ljudima iz podzemlja za ovu knjigu. Prepoznaćete dosta priča iz kriminalnih krugova. Posebno sam time želeo da se bavim, istraživao sam mnogo građe, sudskih spisa, žalbi, razgovarao sa mnogima. Uvideo sam da kod njih još uvek postoji iskrenost u međusobnim odnosima. Kod naroda koji srećete u životu, politici, kulturi, biznisu, čak i porodici, ima vrlo malo iskrenosti. Čitajući čitulje koje kriminalci daju jedni drugima, zapitao sam se zašto među njima ima poštovanja i iskrenosti, a među drugim ljudima sve manje prijateljstava. Da li ih je ta opasnost približila?“, upitao je autor.
Ono što je ključno do čega je došao je da je čovek isti u svako vreme:
„Kao novinar sam video svakakva zla među ljudima, poznajem svakog gavrana u politici, kriminalu, biznisu... Mislio sam da su samo sada ljudi takvi, ali kada sam čitao Plutarhovu knjigu o Dijonu, kako je izgubio vlast u Sirakuzi, uvideo sam da je i tada bilo izdaja, pokvarenosti, i da zapravo je čovek uvek bio čovek. Mislimo da ovoga nikada nije bilo, to je naša greška, uvek je bilo i svuda je bilo i čovek je uvek bio isti! Mnogo je dokumentarnog u ovoj knjizi jer iz usta običnog čoveka izlazi poezija koju zapisujem. Zašto bih negde koristio maštu kada je sam život to nadmašio?“
Ključ njegove priče je da „čovek mora progovoriti i da što manje govori, bude mu teže. A progovaranjem leči sebe od trauma“.
Fokus romana „Bekos“ je na tri junaka koji govore o sebi, samim tim i o vremenu i podneblju. Prvi glas pripada psihijatru Piloreti, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca i suoči se s tišinom prazne kuće, mutnim sećanjima i društvom koje se nepovratno raspalo. Drugi je glas Lemeza, koji psihijatru Martinu priča svoj život i dodiruje srž najdubljih tajni balkanskih kriminalnih klanova. Treći glas je Martinov – ispovest o vezi s Lemezovom sestrom i sumnji da možda deli s njom više nego što bi smeo.
Enes Halilović u svom prepoznatljivom maniru prepliće Balkan, Troju i Rim, tumačeći drevne književne junake i oživljavajući pravezu Vergilijevog Eneje sa Balkanom.
Halilović je kazao da je u svom romanu „Bekos“ dao sve od sebe i da u njemu ima dosta dokumentarnog i istinitog.
„Zadovoljan sam kada neko pročita nešto što sam napisao jer je ovo svet u kojem niko nikoga ne sluša, gde niko nema strpljenja ni za koga, a kamoli da se posveti knjizi i pročita je. ’Bekosu’ sam dao sve što sam mogao, pre svega ljubav i pažnju, igrao sam se, pisao sam po nekoliko puta različite delove… Sve svoje knjige prelazim više puta, za ovaj roman sam nekoliko godina skupljao građu i skoro da sam iskrvario dok sam pisao, ali živ sam opet! Dao sam knjizi sve što sam mogao. Nikada ne bih mogao opet da je pišem jer čovek pohrani sebe u njoj i to je to“, priznao je autor.
Mišljenja je Halilović da nijedan pisac ne može da napiše savršenu knjigu, zato, kako kaže, voli da se konsultuje sa drugim piscima i književnim kritičarima u toku pisanja, kako bi dobio savet ili neku sugestiju:
„Sviđa mi se izreka da dobra knjiga ima hiljadu mana, a loša samo jednu – tu što je loša.“
Novinarka i književna kritičarka Vesna Jovanović doživela je roman „Bekos“ kao „grandiozan mozaik u kojem bi svaki kamenčić mogao da predstavlja pojedinačnu sudbinu ljudi sa ovih prostora“.
„Svi junaci na plećima nose težak teret ovog prostora i vremena, ali i teške modrice na duši. Pokušavaju na svoj način da budu srećni. Sve povezuje prostor Peštera i genetika, a Halilović uspeva da sa našim danas poveže i antiku, mistiku, Balkan, Herodota, Vergilija i poeziju Eskima sa Grenlanda!“
Halilović, prema oceni Jovanovićeve, uspeva da napiše uzbudljivu priču koja uvuče čitaoca i povuče ga da sazna sve o tome:
„Ključna rečenica je: ’Čovek prosto mora progovoriti’. Pa bih na kraju rekla, ako progovori – lepo bi bilo da progovori kao Enes Halilović.“
Književna kritičarka Marija Blagojević je napomenula da roman vidi kao „arheologiju ljudske duše, gde Enes kroz različite književne tradicije povezuje i uklapa u specifičan balkanski prostor – Pešterske visoravni, Italiju, Rusiju, Ukrajinu i Crnu Goru.
„Roman specifičnim čini njegova fragmentarnost, mozaik koji je vrlo karakterističan iz perspektive koja oblikuje kratke priče, širi se u pasaže i zaokružuju umetničku istinu.“
Prema njenim rečima, Halilović dosta koristi faktografiju, ali je izuzetno važna književna tradicija:
„U trodelnom romanu je prvi glas Eneida, drugi su narodne priče, a u trećem glasu je to grčka mitologija.“
Govoreći o prostoru koji povezuje njegove junake, Halilović je istakao:
„Adresa mojih likova nije tamo gde se radnja dešava, adresa je u meni, ali svako mora da ima i svoj zavičaj. Prostor Peštera jeste mesto mnogih mojih priča, mesto gde je priroda surova i tu se pokazuje čovek u svojoj dubini. Čim se popnete na neku visinu, gde su uslovi surovi, odmah se pokaže ljudska priroda, ko je dobar, a ko loš. Svaka krizna situacija pokazuje kakvi smo. Svedok sam ovog vremena i ovih prostora i imam potrebu da zapišem sve te neobične priče koje deluju nestvarno. Moja priča naravno nije sociologija, ali uglavnom to jesu istinite priče. U knjizi su prisutni moji razgovori sa mnogim pesnicima i možete naići na njihove stihove.“
Književnost velikih pisaca poput Sofoklea ili Vergilija je takva da, kada pročitate njihove knjige, vi ne možete da ne komunicirate sa njima, te njegova knjiga, kako je istakao, nije omaž već rasprava s njima.
„Moje knjige ne traže obaveštenog čitaoca, on ne mora da zna istoriju književnosti, ali može mu značiti mnogo. Trudio sam se da priča bude pitka.”
Halilović je ocenio da je proza danas u velikoj krizi jer sigurno 70 posto romana ostaje nepročitano zato što su ljudi u doba razvijene tehnologije razmaženi.
„Zato priča mora da bude mnogo dobra da bi je čitalac pratio. Nikad nije bilo teže piscu da zadovolji pažnju čitalaca jer je danas najveća konkurencija. Većina romana ostaje nepročitano, osim za uži krug ljudi“, mišljenja je Halilović, dodajući da mu je cilj da priče budu zanimljive.
Ovim romanom želeo je da zaintrigira, da predstavi ljude iz naše stvarnosti, da ponuka čitaoca da istraži i sazna mnogo toga.
„Mnogo sam razgovarao sa ljudima iz podzemlja za ovu knjigu. Prepoznaćete dosta priča iz kriminalnih krugova. Posebno sam time želeo da se bavim, istraživao sam mnogo građe, sudskih spisa, žalbi, razgovarao sa mnogima. Uvideo sam da kod njih još uvek postoji iskrenost u međusobnim odnosima. Kod naroda koji srećete u životu, politici, kulturi, biznisu, čak i porodici, ima vrlo malo iskrenosti. Čitajući čitulje koje kriminalci daju jedni drugima, zapitao sam se zašto među njima ima poštovanja i iskrenosti, a među drugim ljudima sve manje prijateljstava. Da li ih je ta opasnost približila?“, upitao je autor.
Ono što je ključno do čega je došao je da je čovek isti u svako vreme:
„Kao novinar sam video svakakva zla među ljudima, poznajem svakog gavrana u politici, kriminalu, biznisu... Mislio sam da su samo sada ljudi takvi, ali kada sam čitao Plutarhovu knjigu o Dijonu, kako je izgubio vlast u Sirakuzi, uvideo sam da je i tada bilo izdaja, pokvarenosti, i da zapravo je čovek uvek bio čovek. Mislimo da ovoga nikada nije bilo, to je naša greška, uvek je bilo i svuda je bilo i čovek je uvek bio isti! Mnogo je dokumentarnog u ovoj knjizi jer iz usta običnog čoveka izlazi poezija koju zapisujem. Zašto bih negde koristio maštu kada je sam život to nadmašio?“
Ključ njegove priče je da „čovek mora progovoriti i da što manje govori, bude mu teže. A progovaranjem leči sebe od trauma“.
1/13
„Zato moja knjiga jeste mozaik jer sam posmatrao život. Želeo sam da ujedinim prozu i poeziju, da vidim kako će se nešto što je izgovorena reč ili tužba pretočiti u umetnost. Ali moja knjiga nije opterećujuća, želeo sam da bude pristupačna svima. Verujem u prirodnost jezika u čoveku koji mora da nastavi da teče. Umetnost je put da sebi objasnim život koji živim. A sreća je što i u ovom sve težem životu neko odluči da se druži sa umetnošću koja nam taj život malo odgonetne“, zaključio je Enes Halilović.
