U trenutku zamišljanja, planiranja, koncipiranja i pisanja rukopisa, pisci neretko ne mogu da zamisle kakva sudbina čeka njihove knjige nakon objavljivanja. Neke postanu poznate, neke ignorisane, neke nepročitane, a neke potpuno nevidljive, kako usled manjka kvaliteta, tako i zbog nekih sekundarnih faktora na koje autori ne mogu da utiču. Upravo to se desilo Branku Anđiću sa romanom „Veličina sveta“ koji je, nakon prvog izdanja iz 2008. godine, nedavno doživeo drugo, ažurirano.

Naime, kao jedno od poslednjih publikacija izdavačke kuće Prosveta, nedugo pre njenog gašenja, ovaj roman je prošao sve faze pripreme za dolazak pred publiku – uključujući i štampu – ali do nje nikada nije došao. Umesto toga, poput nemalog broja drugih autora koji su dočekali krah svojih izdavača sa sveže objavljenim knjigama koje su se preselile u magacine, Anđić je postao žrtva slučajnosti i nesrećnih događaja. To bi verovatno i bio kraj sage o ovom delu da ono u međuvremenu nije postalo laureat Nagrade „Miloš Crnjanski“ 2011. godine – u pitanju nije istoimena nagrada koju dodeljuje zadužbina tog pisca, već nagrada Vlade namenjena piscima u dijaspori – i objavljeno na engleskom jeziku u Geopoetikinoj ediciji Serbian Prose in Translation u prevodu Elizabet Salmor 2015. Te okolnosti trasiraju uzbudljiv put ovog romana sve do ovog izmenjenog i dopunjenog izdanja, i one su ujedno i najuzbudljivija činjenica vezana za ovaj naslov.

Ovo, međutim, nije komentar njegovog kvaliteta, sadržaja ili stila, već komentar činjenice da je „Veličina sveta“ jedno od onih dela koje čitaocima ne donose mnogo toga novog na tematskom planu – naročito ne savremenoj publici koja odavno ima iskustva sa upoznavanjem dalekih predela u proznoj i putopisnoj literaturi – već insistiraju na jednom novom uspostavljanju okvira koji će svakom čitaocu biti, na ovaj ili onaj način, poznati. Reč je, naime, o ispovednom narativu u kojem pripovedač/protagonista opisuje svoj životni put od detinjstva do sredovečnosti, ali ne u maniru realističnog, biografskog, memoarskog, bildungs ili kunstler romana, već držeći se jedne osnove niti: veze sa svojim ocem i sinom. Bilo da izlaže događaje iz detinjstva, dečaštva, odrastanja i mladosti, ili pak događaje iz sadašnjosti i neposredne prošlosti, pripovedač ih posmatra iz ugla veza koje je u tim prilikama ostvarivao sa ocem ili sinom – toliko da su njegova majka i supruga skoro potpuno neprimetne – i načinima na koji ta tri glavna junaka korespondiraju jedan sa drugim. Pošto otac umire pre rođenja sina, narator je jedini koji vezuje tri generacije i koji može da uspostavi istorijsku, društvenu, političku i ideološku vertikalu u životu stanovnika Beograda od sredine XX veka do početka XXI. Poglavlja romana, koja se mogu čitati i kao zasebni tekstovi – uostalom, prvo izdanje „Veličine sveta“ je i klasifikovano kao zbirka kratkih priča – usredsređuju se na istaknute situacije u pripovedačevom životu, načine na koje su u njima učestvovali otac ili sin, i paralele koje on primećuje u odnosu sa onim koji nije prisutan. Njegova dinamika sa ocem preslikava se na dinamiku sa sinom, njihovo razumevanje ili neslaganje, i tako sva tri junaka stupaju u jedan zajednički, hibridni odnos koji, premda nikada zaista ostvaren, na ovaj način postaje moguć.

Paralelno sa istraživanjem osećanja i stavova prema sinu i ocu, svet pripovedača i samog romana omeđuje i motiv neprestanog, skoro pustolovnog putovanja, u potrazi za drugačijim životom, prostorom, avanturom i identitetom. On se adaptira na svako novo okruženje i oseća se prirodno dok je na različitim meridijanima i predelima, toliko da samog sebe smatra „gradskim pacovom koji bi da živi u središtu akcije“ i doživi što više različitih stvari, što pre. Odlazeći iz roditeljske kuće u svet, njegovo detinjstvo se okončava i on provodi naredne decenije na različitim krajevima planete, da bi naposletku i vezu sa sinom morao da obrazuje preko okeana. To unosi nov nivo nerazumevanja i nepoznavanja, ali i potrebu da se izgubljeno vreme nadomesti na bilo koji način. Tada se opet uvodi motiv putovanja, sada zajedničkog, u kojem narator i njegov sin grade odnos jednakosti, prijateljstva i saučesništva dok istražuju daleke predele.

Govoreći kako se percepcija sveta, nacije, staleža, porodice i sopstva menja u odnosu na okvir u kojem ih posmatramo, ovaj roman dokazuje mogućnost pripovedanja individualne priče koja nadrasta okvire samo jednog junaka i raste u univerzalnu i globalnu. Novim izdanjem „Veličine sveta“, Branko Anđić progovara o temama koje opsedaju nekoliko generacija sa ovih prostora i koje će novi čitaoci – u većini slučajeva, prvi čitaoci – moći da dovedu u vezu sa svojim razmišljanjima o sopstvenoj poziciji u svetu, bilo da se on u njihovoj vizuri širi, skuplja, raste ili smanjuje.

Autor: Dragan Babić
Preuzeto iz: Kulturni dodatak Politike