Jedino merilo, što se tiče umetnosti, jeste:
da li u nekom delu pulsira život ili ne pulsira.
Nagrada Politikinog zabavnika potvrđuje da u mom poslednjem
romanu „Tata kaže gambit“ postoji određeno pulsiranje
i beskrajno sam zahvalan žiriju što je to prepoznao.

Ponavljati se iz romana u roman papagajski, lako je.
Ali da svako naredno delo bude papagaj za sebe, žanr za sebe,
to već nije jednostavno, izazov je.

Književnost je ludačko verovanje u nešto što ne postoji.
A postoji i nešto što je primetio jedan francuski filozof:
svaka i najbeznačajnija stvar nosi u sebi nemu reč
i krije značenje koje umetnik može da otkrije.
Upravo ta nemost, nešto je što daje smisao predmetima u romanu:
od čiviluka koji ide po dijagonali do noše koja maršira.
Da bih ga obogatio koristio sam zapise iz advokatske kancelarije,
obilazio buvljake, salone nameštaja i školice šaha.
Sve da bih stvorio autentičnu priču o jednoj porodici.
Porodici Žakula.

Ne zaboravljam koliki vetar u leđa je nagrada Politikinog
zabavnika dala mom prvom romanu „Ja sam Akiko“. Nakon nje došle su
brojne adaptacije, a nagrađivanje „Gambita“ potvrda je jednog
autorskog sazrevanja, za neko drugo sazrevanje – će se čujemo.

Još jednom: hvala žiriju.
Hvala mojim najbližima, mojim karijatidama, jer su uvek tu.
Hvala mojoj izdavačkoj kući Laguni.
Hvala svim mojim ljudima koji su danas u Cetinjskoj 1.

Voli vas,
Stefan Tićmi