„Nameravam da preživim“, objavljuje Pompej Džons dok se priključuje presudnoj bici Krimskog rata, u završnici izuzetnog romana Beril Bejnbridž pod nazivom „Mladi gospodin Džordži“, kome je za dlaku izmakla Bukerova nagrada.

Pompej, jedan od tri pripovedača romana, cinični je oportunista. Kad je bio dečak, krao je ljudima stvari i vraćao ih za nadoknadu, a kada je porastao, samo se izveštio u ovom poslu.

Većim delom romana verujete da će, ako preživi rat, to biti baš zbog njegove nelojalnosti i nemoralnog ponašanja. Međutim, užasi i nasumično nasilje na kraju romana teraju vas da poverujete da je opstanak isključivo pitanje slučaja. Karakterne mane time deluju nevažno, a svako poimanje reda i sklada je suvišno.

Kako je spisateljica postigla ovakav efekat? Tema njenih prvih desetak romana, među kojima je „Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet“, često je uticaj nasilne nesreće. Kako je objasnila u jednom intervjuu, pošto je sopstvena iskustva koristila kao materijal za romane i pošto „svačiji život, dok se živi, naizgled nema očigledan zaplet i stoga nije napet“, uvođenje slučajne smrti u narativ stvara snažan pripovedački tok.

Pošto je, prema sopstvenim rečima, „iscrpela detinjstvo“ kao inspiraciju, u svojim kasnijim romanima se okrenula istorijskoj fikciji, opisujući katastrofalni pohod Roberta Falkona Skota na Južni pol u svom četrnaestom, a potop Titanika u svom petnaestom romanu. Ove opširne teme poslužile su da naglase koliko je značajna prisutnost napetosti između slučaja i neminovnosti.

Međutim, u romanu „Mladi gospodin Džordži“ na probu je stavljena mogućnost kontrole nad sudbinom.

Na početku priče sudbina je naizgled jedino važna, kada bi ona zavisila od karaktera junaka. Jer isprva karakter je jedino što spisateljicu zanima. U izuzetno zgusnutom zapletu ona nas upoznaje i sa druga dva pripovedača. To su Mirtl, dvanaestogodišnje siroče pod okriljem Hardijevih, viktorijanske porodice iz niže srednje klase poreklom iz Liverpula, i doktor Poter, pravdoljubivi geolog koji će naposletku oženiti drugu Hardijevu ćerku.

I Mirtl, koja nosi ime po ulici gde se nalazi sirotište iz kog je došla, i doktor Poter opčinjeni su Hardijevim sinom Džordžom, hirurgom koga izjeda krivica zbog njegovih homoseksualnih nagona. Iako naslov to možda insinuira, Džordž nema nikakvu kontrolu nad svojom sudbinom.

U uvodnom delu romana Mirtl otkriva kako je gospodin Džordži zatekao mrtvog oca u krevetu prostitutke i kako je taj događaj uticao na budućnost celokupne porodice Hardi.

Bejnbridžova se služi izuzetnim trikom tako što priču pripoveda toliko sažeto da morate da obratite pažnju na svaku njenu reč. Nema zaludnih razgovora. Ništa nije opisano samo opisa radi. Na primer, u nekom trenutku posumnjate da je Mirtl nekako povezana sa decom gospodina Džordžija, ali ne znate kako, niti zbog čega. Potom, tokom koncerta kome zajednički prisustvuju, on je hvata za ruku, što Mirtl komentariše rečima: „On više ne pije, tako da sam se trgla.“ Dalje objašnjenje zaista nije potrebno.

Prema tome, opisani događaji naizmenično su smešni i odbojni. Lako se može propustiti njihov razvoj, a potreba da se tako pomno obraća pažnja stvara iluziju da su likovi nezavisni i da njihovo ponašanje utiče na njihove sudbine. Međutim, pošto ih njihova dela postepeno vode ka Krimskom ratu, ono što im sledi toliko je nasumično i besmisleno da sve izgleda kao da zavisi od slučaja. Njihova bespomoćnost ogleda se u nesposobnosti vojnih komandanata koji su tokom rata stvorili toliko bespotrebne patnje, uključujući i lorda Raglana, koji je odgovoran za katastrofalni Juriš lake konjice.

Kao što Pompej navodi u žaru bitke kod Inkermana: „Nisam znao za kakav cilj se zalažem, niti zašto moram da ubijam, mada pretpostavljam da mi je Poter to mogao reći“. Po naređenju da brani zastavu puka, on zaključuje: „U sebi sam posumnjao u neophodnost priskakanja u pomoć jednom pohabanom parčetu svile, ali sam postupio po naređenju. Pretvorio bih se i u cirkusku životinju i skakao kroz obruč da se to od mene tražilo.“

I gospodin Džordži i Pompej Džons su fotografi, a njihova umetnost igra važnu ulogu u romanu. Svako od šest poglavlja nosi ime po fotografiji koja je nastala tokom predstojećih zbivanja, a takođe i strogo objašnjava značenje svakog događaja.

U najmračnijem od svih fotograf slika grupu preživelih iz bitke kod Inkermana, „za narod kod kuće“. Kada kompozicija ne izgleda kako treba, on traži još jednog vojnika, ali na raspolaganju im je samo leš, što ne sprečava fotografa da naloži: „Osmeh, momci, osmeh“.

Poter, intelektualac, za umetnost fotografa kaže da „sadrži nešto od crne magije, utoliko što on zaustavlja vreme“, međutim, iako „naizgled, uspeva da prenese stvarnost, nije u stanju da snimi misli koje se kriju u glavi“. On zaključuje: „Čovek može tamo da stoji, da mu lice izražava duboku tugu, a da u sebi bude ispunjen bilo radošću ili požudom. Objektiv je nemoćan da uhvati unutrašnji nemir, vrenje u lobanji.“

Stoga, foto-aparat predstavlja autorkinu viziju rata u „Mladom gospodinu Džordžiju“. Kao da je poruka romana da bitka ne može da zabeleži nikakve misli koje se odigravaju u čovekovoj glavi. Značajniji i dirljivi zaključak glasi da za samu bitku to zaista nije važno.

Autor: Kristofer Lejman-Haupt
Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Đorđe Radusin