Goran Marković o studentima i pesmi „Cveta trešnja u planini“ iz kultnog filma „Sabirni centar“
Goran Marković, reditelj i profesor emeritus, kada je prvi put čuo pesmu „Cveta trešnja u planini“, znao je da je to – to, i da će ona biti glavna muzička tema njegovog filma „Sabirni centar“.
Nije, međutim, mogao da pretpostavi da će ta pesma postati i himna komemorativnog skupa održanog 1. novembra u Novom Sadu, kada je Pop Hor Radio ispred železničke stanice izveo ovu kompoziciju.
Kako je to doživeo, koju je funkciju pesma imala u filmu „Sabirni centar“, Goran Marković govori za Danas, a mi vam prenosimo deo razgovora.
Da li Vas je iznenadilo izvođenje pesme „Cveta trešnja u planini“ iz Vašeg filma „Sabirni centar“ na komemorativnom skupu u Novom Sadu? Kako ste doživeli taj trenutak?
Iznenadilo me je, kako ne, niko me nije obavestio da će biti upotrebljena u tako važnom času u kome se obeležavala godišnjica tragedije u Novom Sadu i studentskog bunta koji je iz osnova promenio naše društvo. Kada sam čuo prve akorde, naježio sam se i krenule su mi suze.
Izvođenje ove pesme u Novom Sadu za mnoge je bio izuzetno emotivan trenutak. Zašto baš tada? Šta je to u njenom tekstu i melodiji izazvalo tako snažnu reakciju, koja i dalje ne jenjava?
To je jedna jako nežna pesma. Stihovi Duška Kovačevića i muzika Zorana Simjanovića pogodili su svakog u srce. A trenutak u kome se ona našla pojačao je stostruko njen značaj. Odjednom, to nije bila samo numera iz jednog filma – postala je, na neki način, himna tog tužnog skupa.
Koju funkciju je pesma „Cveta trešnja u planini“ imala u „Sabirnom centru“? Sećate li se šta ste njome želeli da postignete kada ste je uveli u određenu scenu filma?
Ona je izražavala nostalgiju koju svi osećamo prema našim pokojnicima; htela je da to osećanje muzički i vizuelno nekako izrazi. Obično je posmrtna muzika mračna i patetična, a u ovom filmu ona je trebalo da deluje letargično, kao sećanje koje ne prestaje.
Kako je to doživeo, koju je funkciju pesma imala u filmu „Sabirni centar“, Goran Marković govori za Danas, a mi vam prenosimo deo razgovora.
Da li Vas je iznenadilo izvođenje pesme „Cveta trešnja u planini“ iz Vašeg filma „Sabirni centar“ na komemorativnom skupu u Novom Sadu? Kako ste doživeli taj trenutak?
Iznenadilo me je, kako ne, niko me nije obavestio da će biti upotrebljena u tako važnom času u kome se obeležavala godišnjica tragedije u Novom Sadu i studentskog bunta koji je iz osnova promenio naše društvo. Kada sam čuo prve akorde, naježio sam se i krenule su mi suze.
Izvođenje ove pesme u Novom Sadu za mnoge je bio izuzetno emotivan trenutak. Zašto baš tada? Šta je to u njenom tekstu i melodiji izazvalo tako snažnu reakciju, koja i dalje ne jenjava?
To je jedna jako nežna pesma. Stihovi Duška Kovačevića i muzika Zorana Simjanovića pogodili su svakog u srce. A trenutak u kome se ona našla pojačao je stostruko njen značaj. Odjednom, to nije bila samo numera iz jednog filma – postala je, na neki način, himna tog tužnog skupa.
Koju funkciju je pesma „Cveta trešnja u planini“ imala u „Sabirnom centru“? Sećate li se šta ste njome želeli da postignete kada ste je uveli u određenu scenu filma?
Ona je izražavala nostalgiju koju svi osećamo prema našim pokojnicima; htela je da to osećanje muzički i vizuelno nekako izrazi. Obično je posmrtna muzika mračna i patetična, a u ovom filmu ona je trebalo da deluje letargično, kao sećanje koje ne prestaje.
Važan deo te pesme čini muzika koju je komponovao Zoran Simjanović. Sećate li se svoje prve reakcije kada ste je čuli i kako pamtite saradnju sa Simjanovićem?
Kada je Duško doneo tekst pesme, Zoran je seo za klavir i odmah počeo da improvizuje, pevušeći usput reči koje je imao ispred sebe. Malo-pomalo, te reči i melodija su se pronalazile i postajale jedno. Znali smo da je to – to.
Koliko je za Anicu Dobru bilo zahtevno izvođenje te pesme?
Ona je izvanredna glumica, ali zna i da odlično peva – to smo znali. Još kao dete pevala je u horu „Kolibri“. Uz to, ima poseban sopran koji ne liči na druge. Kada smo napravili prvi snimak, bili smo dirnuti i to je odredilo osnovni ton priče. Instrumentalni deo postao je glavna tema celog filma.
Kada je Kinoteka digitalizovala „Sabirni centar“, rekli ste da je stanje glavnog junaka – profesora i arheologa, između života i smrti – slično onome što većina ljudi ovde poslednju deceniju i više živi. Da li danas film i pesmu sagledavate iz drugačije perspektive?
Mi smo do pojave studentskog bunta od pre godinu dana imali Sabirni centar ovde, na zemlji. Ljudi su ličili na žive mrtvace, zombije, bez osećanja, bez solidarnosti, nezainteresovani za druge i okrenuti samo sebi i svom preživljavanju. U međuvremenu se situacija obrnula. Zagrljaji i poljupci koje su mladi ljudi delili širom Srbije reanimirali su uspavana, potisnuta i, rekao bih, od režima zabranjena osećanja. Probudili smo se u drugom svetu. Ubijenih 16 ljudi u Novom Sadu položili su živote za našu budućnost. Nažalost, oni to nikada neće saznati.
Kako biste voleli da ova pesma i Vaš film žive u budućnosti?
Film će ostati, izgleda da ne stari, a i pesma je za sva vremena. Što se mene tiče, napravio sam nekoliko filmova sa pesmama koje su ostale, ali ne verujem da ću ikada više snimati. Ćaci mi ne daju da radim, a ja u međuvremenu starim. Možda nešto u „Sabirnom centru“?
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Aleksandra Ćuk
Izvor: danas.rs
Kada je Duško doneo tekst pesme, Zoran je seo za klavir i odmah počeo da improvizuje, pevušeći usput reči koje je imao ispred sebe. Malo-pomalo, te reči i melodija su se pronalazile i postajale jedno. Znali smo da je to – to.
Koliko je za Anicu Dobru bilo zahtevno izvođenje te pesme?
Ona je izvanredna glumica, ali zna i da odlično peva – to smo znali. Još kao dete pevala je u horu „Kolibri“. Uz to, ima poseban sopran koji ne liči na druge. Kada smo napravili prvi snimak, bili smo dirnuti i to je odredilo osnovni ton priče. Instrumentalni deo postao je glavna tema celog filma.
Kada je Kinoteka digitalizovala „Sabirni centar“, rekli ste da je stanje glavnog junaka – profesora i arheologa, između života i smrti – slično onome što većina ljudi ovde poslednju deceniju i više živi. Da li danas film i pesmu sagledavate iz drugačije perspektive?
Mi smo do pojave studentskog bunta od pre godinu dana imali Sabirni centar ovde, na zemlji. Ljudi su ličili na žive mrtvace, zombije, bez osećanja, bez solidarnosti, nezainteresovani za druge i okrenuti samo sebi i svom preživljavanju. U međuvremenu se situacija obrnula. Zagrljaji i poljupci koje su mladi ljudi delili širom Srbije reanimirali su uspavana, potisnuta i, rekao bih, od režima zabranjena osećanja. Probudili smo se u drugom svetu. Ubijenih 16 ljudi u Novom Sadu položili su živote za našu budućnost. Nažalost, oni to nikada neće saznati.
Kako biste voleli da ova pesma i Vaš film žive u budućnosti?
Film će ostati, izgleda da ne stari, a i pesma je za sva vremena. Što se mene tiče, napravio sam nekoliko filmova sa pesmama koje su ostale, ali ne verujem da ću ikada više snimati. Ćaci mi ne daju da radim, a ja u međuvremenu starim. Možda nešto u „Sabirnom centru“?
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Aleksandra Ćuk
Izvor: danas.rs
Autor: Goran Marković
