Goran Gocić: Ličimo na siromaška koji očekuje pomoć Boga ili EU
„Nedavno sam svojoj biografiji dodao rečenicu 'opus sam posvetio ljudima s margine'. Zbilja sam birao takve teme, ili su one same dolazile k meni. Nekoliko mojih radova govori o migraciji i migrantima – jednoj gorućoj temi. I taj ciklus izgleda još nije gotov“, kaže pisac Goran Gocić, novinar, publicista, pasionirani filmofil i autor nekoliko filmova.
Upravo u taj „migrantski ciklus“ spada i tek objavljeni Gocićev roman, u izdanju Lagune, „Poslednja stanica Britanija“, u koji je pretočio svoje lično emigrantsko iskustvo.
O sveprisutnoj dilemi „otići ili ostati“ često govorite. Smatrate li i dalje da ste napravili pravi izbor vrativši se? I postoji li uopšte univerzalni odgovor na tu dilemu?
Ne bih se usudio da nudim premudra i univerzalna rešenja kad je u pitanju tako važna, krupna i lična odluka, čak ni za vlastitu ćerku. Ali kad se ljudi nećkaju oko pitanja da li da postanu pisci, ili da li da posegnu za tvrdom emigracijom, pa mi grozničavo traže savet, obično im kažem: nemoj ako ne moraš. Meni je emigracija bila velika trauma, što se i vidi u novom romanu.
Da li je za pisca ipak najbolje da stvara, i živi „u svom jeziku“, ili je svejedno odakle će isporučivati dela, kao što su to neumorno isporučivali Crnjanski, Pekić ili, do danas, Albahari?
Ni tu nema univerzalnog recepta, ni za uspeh, ni za propast – šta je kome već draže. Neki pisci neosetno prebole rez između kultura, čak briljiraju na tuđem jeziku i više nego na maternjem, kao Nabokov i Konrad. Ili bliže nama, Hemon i Vognar. I sam sam jednu knjigu napisao na engleskom. Ustanovio sam da to jeste teško, ali nije nemoguće. Drugi pisci pak ostanu verni maternjem jeziku, iako su decenijama u prostoru druge kulture, kao Genis. Neke emigracija potpuno počisti, drugi tek u emigraciji procvetaju, kao Herta Miler, a treći samo nastave tamo gde su stali.
Povodom ispada pomenute, gostujuće nam nobelovke – imaju li pisci obavezu na javni, društveno-politički angažman?
Nema obaveze angažmana. Svuda, pa i tu, vlada sloboda izbora, garantovana svakom, pa i piscima. To što se ne usuđujemo da potegnemo to sveto pravo, slobodu – o čemu govori i moj roman – imamo da zahvalimo navici, konformizmu, kukavičluku... Očito je da u opisu radnog mesta pisca ne stoji ni da mora biti politički pismen, a kamoli ekspert za geostrategiju. Vreme enciklopedijski obrazovanih intelektualaca je davno prošlo. Sećam se kada je Aleksandar Sokurov izjavio, u Beogradu, da Srbi nikad u istoriji nisu pomogli Rusima. Bio sam i na razgovoru s Hertom Miler u JDP; računam, ne dolaze nam nobelovci baš svaki dan. Spisateljka kojoj je otac bio esesovac, a najbliži književni saradnik doušnik Sekuritatee, posvetila je opus posleratnom stradanju podunavskih Nemaca. Dobro, hajde da zažmurimo na taj paradoks, kako već u Beogradu širokogrudo umemo. Ali baš nam ona poručuje da smo „dobili što smo zaslužili“? A njena ljupka porodica nije? Njena dražesna etnička grupa je nevina? Milerova nije potpisivala knjige, nije davala intervjue. Ispada da je u Beograd došla samo da nam održi političku lekciju, iako političke prilike ne poznaje bolje od prosečne nemačke domaćice.
O sveprisutnoj dilemi „otići ili ostati“ često govorite. Smatrate li i dalje da ste napravili pravi izbor vrativši se? I postoji li uopšte univerzalni odgovor na tu dilemu?
Ne bih se usudio da nudim premudra i univerzalna rešenja kad je u pitanju tako važna, krupna i lična odluka, čak ni za vlastitu ćerku. Ali kad se ljudi nećkaju oko pitanja da li da postanu pisci, ili da li da posegnu za tvrdom emigracijom, pa mi grozničavo traže savet, obično im kažem: nemoj ako ne moraš. Meni je emigracija bila velika trauma, što se i vidi u novom romanu.
Da li je za pisca ipak najbolje da stvara, i živi „u svom jeziku“, ili je svejedno odakle će isporučivati dela, kao što su to neumorno isporučivali Crnjanski, Pekić ili, do danas, Albahari?
Ni tu nema univerzalnog recepta, ni za uspeh, ni za propast – šta je kome već draže. Neki pisci neosetno prebole rez između kultura, čak briljiraju na tuđem jeziku i više nego na maternjem, kao Nabokov i Konrad. Ili bliže nama, Hemon i Vognar. I sam sam jednu knjigu napisao na engleskom. Ustanovio sam da to jeste teško, ali nije nemoguće. Drugi pisci pak ostanu verni maternjem jeziku, iako su decenijama u prostoru druge kulture, kao Genis. Neke emigracija potpuno počisti, drugi tek u emigraciji procvetaju, kao Herta Miler, a treći samo nastave tamo gde su stali.
Povodom ispada pomenute, gostujuće nam nobelovke – imaju li pisci obavezu na javni, društveno-politički angažman?
Nema obaveze angažmana. Svuda, pa i tu, vlada sloboda izbora, garantovana svakom, pa i piscima. To što se ne usuđujemo da potegnemo to sveto pravo, slobodu – o čemu govori i moj roman – imamo da zahvalimo navici, konformizmu, kukavičluku... Očito je da u opisu radnog mesta pisca ne stoji ni da mora biti politički pismen, a kamoli ekspert za geostrategiju. Vreme enciklopedijski obrazovanih intelektualaca je davno prošlo. Sećam se kada je Aleksandar Sokurov izjavio, u Beogradu, da Srbi nikad u istoriji nisu pomogli Rusima. Bio sam i na razgovoru s Hertom Miler u JDP; računam, ne dolaze nam nobelovci baš svaki dan. Spisateljka kojoj je otac bio esesovac, a najbliži književni saradnik doušnik Sekuritatee, posvetila je opus posleratnom stradanju podunavskih Nemaca. Dobro, hajde da zažmurimo na taj paradoks, kako već u Beogradu širokogrudo umemo. Ali baš nam ona poručuje da smo „dobili što smo zaslužili“? A njena ljupka porodica nije? Njena dražesna etnička grupa je nevina? Milerova nije potpisivala knjige, nije davala intervjue. Ispada da je u Beograd došla samo da nam održi političku lekciju, iako političke prilike ne poznaje bolje od prosečne nemačke domaćice.
Verujete li u tvrdnju (u romanu formulisanu od strane pripovedača, Sicilijanca Antonija) o potrebi da se „skreće ulevo“ i da se u sve, pa i u politiku, ulazi strastveno, bez straha od promena, sleva?
Osamdesetih godina sam, kao i moji junaci, u to verovao. Otad sam ponešto saznao, doživeo, sazreo i promenio se. Revidirao sam svoja politička uverenja. Počeo sam kao pobunjenik, a završiću, izgleda, kao konzervativac, poput mog junaka. Na jednom mestu u romanu, Antonio citira Anselma Batbija: „Svako ko nije socijalista u dvadesetoj, nema srca, a ko je ostao socijalista u četrdesetoj, nema pameti.“
Da li je „današnja mladost“ romantična, te sklona ma kakvim idealima?
Svaka je mladost sklona zanosu. Ona je takva oduvek: strastveno levitira ka pravdi, instinktivno odbija licemerje, prirodno žudi za promenama. Naravno, od svih mladosti, najbliža nam je naša vlastita. Kad su pitali Tita da li mu je bilo lepše kao mladom nikogoviću ili ostarelom doživotnom predsedniku, on je izabrao ono prvo. Pogledamo unatrag, čak nam i naše mladalačke nevolje deluju rajski.
Postoje li, i gde su u tom slučaju danas, ukoliko su odista iz vašeg londonskog života preuzeti – Antonio, Luka, Ivan?
„Poslednja stanica Britanija“ je uveliko autobiografska. Njeni junaci su stvarni ljudi. Taj uslovno „dokumentarni“ pristup literaturi, koji odiše autentičnošću a ne uslovnostima i pretpostavkama, lično mi je blizak. Izgubio sam, nažalost, odavno vezu s ljudima s kojima sam drugovao u Britaniji osamdesetih. I ja bih voleo da znam gde su danas.
Pomažu li romanopiscu forme savladane tokom novinarske, publicističke, prevodilačke, ma kakve prethodne karijere? Ili te „dodatne“ profesije samo rasplinjavaju energiju i odvlače pažnju?
Za literaturu kakvu su pisali Žan Žene ili Bohumil Hrabal neophodno je bogato životno iskustvo i prvo lice. Ali drugi pristupi su jednako legitimni. Postoje pisci, ništa lošiji, kod kojih je mašta izraženije oruđe i kojima nije neophodno da menjaju zemlje, supruge i profesije da bi pisali dobru literaturu. Pogledajte Kafku, čoveka koji se uzdržavao od života. Ili roman „Pijev život“, koji očito pripada fantastici, ali je jednako fascinantan u sažimanju ljudskog iskustva kao neko delo Tolstoja. Dakle, ne morate biti ni avanturista, ni svaštar, ni realista, ni zakleti ličnom iskustvu, pa čak ni intelektualac ili politički potkovan čovek da biste bili pisac.
Osamdesetih godina sam, kao i moji junaci, u to verovao. Otad sam ponešto saznao, doživeo, sazreo i promenio se. Revidirao sam svoja politička uverenja. Počeo sam kao pobunjenik, a završiću, izgleda, kao konzervativac, poput mog junaka. Na jednom mestu u romanu, Antonio citira Anselma Batbija: „Svako ko nije socijalista u dvadesetoj, nema srca, a ko je ostao socijalista u četrdesetoj, nema pameti.“
Da li je „današnja mladost“ romantična, te sklona ma kakvim idealima?
Svaka je mladost sklona zanosu. Ona je takva oduvek: strastveno levitira ka pravdi, instinktivno odbija licemerje, prirodno žudi za promenama. Naravno, od svih mladosti, najbliža nam je naša vlastita. Kad su pitali Tita da li mu je bilo lepše kao mladom nikogoviću ili ostarelom doživotnom predsedniku, on je izabrao ono prvo. Pogledamo unatrag, čak nam i naše mladalačke nevolje deluju rajski.
Postoje li, i gde su u tom slučaju danas, ukoliko su odista iz vašeg londonskog života preuzeti – Antonio, Luka, Ivan?
„Poslednja stanica Britanija“ je uveliko autobiografska. Njeni junaci su stvarni ljudi. Taj uslovno „dokumentarni“ pristup literaturi, koji odiše autentičnošću a ne uslovnostima i pretpostavkama, lično mi je blizak. Izgubio sam, nažalost, odavno vezu s ljudima s kojima sam drugovao u Britaniji osamdesetih. I ja bih voleo da znam gde su danas.
Pomažu li romanopiscu forme savladane tokom novinarske, publicističke, prevodilačke, ma kakve prethodne karijere? Ili te „dodatne“ profesije samo rasplinjavaju energiju i odvlače pažnju?
Za literaturu kakvu su pisali Žan Žene ili Bohumil Hrabal neophodno je bogato životno iskustvo i prvo lice. Ali drugi pristupi su jednako legitimni. Postoje pisci, ništa lošiji, kod kojih je mašta izraženije oruđe i kojima nije neophodno da menjaju zemlje, supruge i profesije da bi pisali dobru literaturu. Pogledajte Kafku, čoveka koji se uzdržavao od života. Ili roman „Pijev život“, koji očito pripada fantastici, ali je jednako fascinantan u sažimanju ljudskog iskustva kao neko delo Tolstoja. Dakle, ne morate biti ni avanturista, ni svaštar, ni realista, ni zakleti ličnom iskustvu, pa čak ni intelektualac ili politički potkovan čovek da biste bili pisac.
Može li Velika Britanija, kao jedan načelno uređen sistem, „spasti“ i usrećiti emigrante? Na širem planu, može li ta EU „spasti“ i usrećiti Srbiju?
Tema spasenja je dobra za literaturu: hrišćanski mistici poput Svedenborga, Dostojevskog ili Blejka posvetili su joj čitave opuse. Junaci koji pokušavaju da spasu svet, poput Raskoljnikova ili onih iz romana „Tai“ i „Poslednja stanica Britanija“, neminovno su osuđeni na poraz. Istina, ima nečeg otmenog, čak veličanstvenog u njihovoj utopiji. S druge strane, naš odnos prema državnim poslovima je pasivan i fatalistički. Ličimo na nekog siromaška koji očekuje da mu pomogne Bog ili EU, a ne čini ništa da pomogne sebi. I ljubitelji EU i ljudi koji veruju da će povratak pravoslavlju rešiti sve naše moralne, državne i ekonomske probleme su u zabludi. Nema jednopotezne partije. Treba zavrnuti rukave i rešavati konkretna pitanja jedno po jedno – obrazovanje, ekonomiju, zakonodavstvo, pravosuđe.
„Raspustili“ ste se s fusnotama. One su u „Poslednjoj stanici Britaniji“ prerasle u knjigu u knjizi, o Britaniji, londonskom slengu, ali i mnoštvu popkulturnih pojava. Znači li to da tražite superangažovanog, koncentrisanog, posvećenog čitaoca?
O takvom čitaocu svi pisci sanjaju. Pre romana pisao sam akademske studije. Fusnote su mi je dodijavale. Ni na kraj pameti mi nije bilo da stavim fusnote u roman. Međutim, Marija Lazović, lektorka romana „Tai“, reče: „Pominjete tu malo poznate knjige i filmove, morate da dodate par fusnota.“ Ja je pogledam popreko. Krenem u to nerado. U međuvremenu se zanesem i dodam skoro 90 fusnota romanu „Tai“. Ideja je obogatila roman, dodala mu novi nivo značenja. U „Poslednjoj stanici Britaniji“ otišao sam korak dalje. Čitaoca na kraju čeka minijaturna enciklopedija od više stotina ličnosti, toponima i pojmova. Napisao sam i jedan tekst o mom intimnom odnosu s fusnotama. Možda jednog dana napišem i roman gde će fusnote dominirati, kao što je uradio Nabokov.
Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs
Tema spasenja je dobra za literaturu: hrišćanski mistici poput Svedenborga, Dostojevskog ili Blejka posvetili su joj čitave opuse. Junaci koji pokušavaju da spasu svet, poput Raskoljnikova ili onih iz romana „Tai“ i „Poslednja stanica Britanija“, neminovno su osuđeni na poraz. Istina, ima nečeg otmenog, čak veličanstvenog u njihovoj utopiji. S druge strane, naš odnos prema državnim poslovima je pasivan i fatalistički. Ličimo na nekog siromaška koji očekuje da mu pomogne Bog ili EU, a ne čini ništa da pomogne sebi. I ljubitelji EU i ljudi koji veruju da će povratak pravoslavlju rešiti sve naše moralne, državne i ekonomske probleme su u zabludi. Nema jednopotezne partije. Treba zavrnuti rukave i rešavati konkretna pitanja jedno po jedno – obrazovanje, ekonomiju, zakonodavstvo, pravosuđe.
„Raspustili“ ste se s fusnotama. One su u „Poslednjoj stanici Britaniji“ prerasle u knjigu u knjizi, o Britaniji, londonskom slengu, ali i mnoštvu popkulturnih pojava. Znači li to da tražite superangažovanog, koncentrisanog, posvećenog čitaoca?
O takvom čitaocu svi pisci sanjaju. Pre romana pisao sam akademske studije. Fusnote su mi je dodijavale. Ni na kraj pameti mi nije bilo da stavim fusnote u roman. Međutim, Marija Lazović, lektorka romana „Tai“, reče: „Pominjete tu malo poznate knjige i filmove, morate da dodate par fusnota.“ Ja je pogledam popreko. Krenem u to nerado. U međuvremenu se zanesem i dodam skoro 90 fusnota romanu „Tai“. Ideja je obogatila roman, dodala mu novi nivo značenja. U „Poslednjoj stanici Britaniji“ otišao sam korak dalje. Čitaoca na kraju čeka minijaturna enciklopedija od više stotina ličnosti, toponima i pojmova. Napisao sam i jedan tekst o mom intimnom odnosu s fusnotama. Možda jednog dana napišem i roman gde će fusnote dominirati, kao što je uradio Nabokov.
Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs
Autor: Goran Gocić
