Gogoljeve „Mrtve duše“ su opako zabavna satira
„Mrtve duše“, roman za koji je smatra da je najpopularniji od mnogobrojnih ruskih klasika, počinje neprimetnim dolaskom tajanstvenog Čičikova u gradić N.. Potpuno bezličan, Čičikov bi sa lakoćom prošao neopažen da se nije namerio da izgradi poznanstva sa gradskim plemstvom i veleposednicima. Tadašnja pravila ruskog društva bila su prilično stroga pa je Čičikov u početku dobrodošao kod svih i prema njemu se ophodilo u skladu sa njegovim navodnim položajem.
Međutim, on je u N. došao sa planom koji će njegove nove prijatelje navesti da ga gledaju sa mešavinom sumnjičavosti, sažaljenja i pohlepe. Čičikovljeva velika zamisao koja je romanu dala ime, jeste da kupi mrtve kmetove od bilo kog veleposednika voljnog da ih proda, i ovde malo poznavanje nekadašnjeg ruskog poreskog sistema nije na odmet. Broj slugu koje poseduje neki zemljoposednik smatrao se pokazateljem njegovog bogatstva pa je po njemu bio i oporezivan. Međutim, umesto da se iznos određuje prema stvarnom broju kmetova, on je utvrđivan prema njihovom broju u vreme poslednjeg popisa imovine, a u međuvremenu bi neki od njih umrli.
Tako bi Čičikovljeva zamisao pomogla zemljoposednicima da uštede značajnu količinu novca, ali, zahvaljujući ljudskoj prirodi koja je takva kakva je, mnogi nisu voljni da se tek tako odreknu bezvredne imovine, bar dok ne ostvare značajnu dobit. A što se tiče Čičikova, on ima veličanstvenu zamisao kojom će sebi obezbediti bogatu budućnost zasnovanu na nepostojećim kmetovima. Plan mu je smeo i izuzetno inovativan, ali to ne znači i da je dobar.
„Mrtve duše“ je opako zabavna satira u kojoj se Nikolaj Gogolj bavi glupostima častoljublja, birokratije, činovništva, pohlepe i materijalizma, korupcije, seoskih naravi i koristoljubivih romansi. Gogolj je u ovoj knjizi svakako dao cinično viđenje ruskog društva. Gotovo svaka ličnost je karikatura i uz to prilično neprijatna, što mu omogućava da njihove stavove i postupke prikaže preteranim u tolikoj meri da čak i najtragičnije okolnosti u sebi sadrže zabavne trenutke. Na sreću, uprkos težini teme, humor knjige je veoma pristupačan. Na primer:
„Posle ručka gospodin popi šolju kafe i sede na divan podmetnuvši sebi za leđa jastuk, koji po ruskim gostionicama umesto mekom vunom pune nečim veoma nalik na ciglu i oblutke.“
Priča o Čičikovu je odlična i zabavna, ali je važno zapamtiti da roman „Mrtve duše“ nije dovršen. Knjiga je zamišljena iz tri dela. Prvi je kompletiran (premda je Gogolj nastavio da razmišlja o njemu), dok se drugi deo sastoji iz fragmenata (pisac ga nikada nije dovršio i spalio je rukopise vezane za njega neposredno pre svoje smrti). Treći deo izgleda nikada nije ni započet.
„Mrtve duše“ su verovatno najzabavnije od svih velikih ruskih remek-dela književnosti a uz to i najnadrealnije. To je bizarna priča neverovatno dobro ispričana a Čičikov je genijalni antijunak čiji sve beznadežniji poduhvati ne prestaju da zabavljaju čitaoca.
Izvor: nudge-book.com
Prevod: Vladimir Martinović
Međutim, on je u N. došao sa planom koji će njegove nove prijatelje navesti da ga gledaju sa mešavinom sumnjičavosti, sažaljenja i pohlepe. Čičikovljeva velika zamisao koja je romanu dala ime, jeste da kupi mrtve kmetove od bilo kog veleposednika voljnog da ih proda, i ovde malo poznavanje nekadašnjeg ruskog poreskog sistema nije na odmet. Broj slugu koje poseduje neki zemljoposednik smatrao se pokazateljem njegovog bogatstva pa je po njemu bio i oporezivan. Međutim, umesto da se iznos određuje prema stvarnom broju kmetova, on je utvrđivan prema njihovom broju u vreme poslednjeg popisa imovine, a u međuvremenu bi neki od njih umrli.
Tako bi Čičikovljeva zamisao pomogla zemljoposednicima da uštede značajnu količinu novca, ali, zahvaljujući ljudskoj prirodi koja je takva kakva je, mnogi nisu voljni da se tek tako odreknu bezvredne imovine, bar dok ne ostvare značajnu dobit. A što se tiče Čičikova, on ima veličanstvenu zamisao kojom će sebi obezbediti bogatu budućnost zasnovanu na nepostojećim kmetovima. Plan mu je smeo i izuzetno inovativan, ali to ne znači i da je dobar.
„Mrtve duše“ je opako zabavna satira u kojoj se Nikolaj Gogolj bavi glupostima častoljublja, birokratije, činovništva, pohlepe i materijalizma, korupcije, seoskih naravi i koristoljubivih romansi. Gogolj je u ovoj knjizi svakako dao cinično viđenje ruskog društva. Gotovo svaka ličnost je karikatura i uz to prilično neprijatna, što mu omogućava da njihove stavove i postupke prikaže preteranim u tolikoj meri da čak i najtragičnije okolnosti u sebi sadrže zabavne trenutke. Na sreću, uprkos težini teme, humor knjige je veoma pristupačan. Na primer:
„Posle ručka gospodin popi šolju kafe i sede na divan podmetnuvši sebi za leđa jastuk, koji po ruskim gostionicama umesto mekom vunom pune nečim veoma nalik na ciglu i oblutke.“
Priča o Čičikovu je odlična i zabavna, ali je važno zapamtiti da roman „Mrtve duše“ nije dovršen. Knjiga je zamišljena iz tri dela. Prvi je kompletiran (premda je Gogolj nastavio da razmišlja o njemu), dok se drugi deo sastoji iz fragmenata (pisac ga nikada nije dovršio i spalio je rukopise vezane za njega neposredno pre svoje smrti). Treći deo izgleda nikada nije ni započet.
„Mrtve duše“ su verovatno najzabavnije od svih velikih ruskih remek-dela književnosti a uz to i najnadrealnije. To je bizarna priča neverovatno dobro ispričana a Čičikov je genijalni antijunak čiji sve beznadežniji poduhvati ne prestaju da zabavljaju čitaoca.
Izvor: nudge-book.com
Prevod: Vladimir Martinović
