Neke knjige čeznu za vašom ljubavlju. Polako vam se uvlače pod kožu i obrađuju vas. Ko na ovom svetu ne voli Atikusa Finča ili Freni Glas? Ti likovi poseduju sve osobine kojima se divimo i zato je lako zavoleti knjige čiji su protagonisti. Zašto ja onda svakoga ko me pita za preporuku guram u zagrljaj jednog od najodvratnijih likova u savremenoj književnosti?

Već godinama ljudima guram pod nos primerke „Sabatovog pozorišta“, potpuno svestan činjenice da se radi o verovatno najbezobzirnijoj Rotovoj izvedbi. Ovu knjigu nije briga ni za vaše simpatije, a kamoli za vašu ljubav. Miki Sabat, osramoćeni ostareli lutkar, koji vam se lascivno osmehuje sa njenih stranica, književna je kreatura koju nije nimalo lako svariti.

Prvi put ga srećemo u trenutku kada zavodi dvadesetogodišnju autostoperku (Sabatu je 64). Već u drugom poglavlju, on masturbira na grobu svoje ljubavnice. Ali to su tek nevini primeri radikalne izopačenosti ovog okrutnog, zlobnog perverznjaka. Do trenutka kada Sabat završi u sobi ćerke svog jedinog preostalog prijatelja – ne želim da pokvarim iznenađenje od koga će vam se prevrnuti želudac, samo ću reći da se spušta na nivo koji će zgroziti čak i iskusne ljubitelje Rotove proze.

Kako je onda moguće da, pored tolikog broja daleko prijatnijih romana, gajim simpatije baš prema ovoj knjizi?

Delom zbog toga što je neopisivo duhovita. Dok čitamo, izloženi smo lavini apsurdnih situacija. Rot svom junaku dopušta izlive uvrnute genijalanosti, domišljate i razigrane bezdušnosti, ali ga izlaže i brutalnim poniženjima. Sabat mora pretrpeti uvrede koje su daleko gore od onih koje je uputio.

Ipak, kada bi jedini cilj ove knjige bila promocija zlobe, ona ne bi bila vredna preporuke. Zla ionako ima sasvim dovoljno u svetu u kome živimo. Ono što će vas najviše iznenaditi prilikom čitanja „Sabatovog pozorišta“ jesu trenuci neopisive nežnosti, trenuci u kojima se bes preobražava u ljubav, a okrutnost u ljudskost. Rot je izgradio karijeru na provokacijama, ali ne mogu da se setim nijedne scene iz njegovih prethodnih knjiga, koja nosi takvu emocionalnu težinu kao ona u kojoj Miki stoji na obali sa stvarima svog pokojnog brata i razmišlja o kraju sopstvenog života. Sabat možda jeste razvratnik, ali u svojoj patnji, izolaciji i utučenosti, krhak je koliko i kralj Lir.

Lako je voleti simpatične likove. Skoro je nemoguće voleti Mikija Sabata, ali mi ga ipak volimo, čak i u najgorim trenucima. Ako je najvažniji zadatak književnosti da nas nauči razumevanju, nekoj verziji „ljubi bližnjeg svog“, onda „Sabatovo pozorište“ predstavlja ozbiljnu lekciju. Upoznaje nas sa nečim užasnim, a onda nas uči kako da to prihvatimo. Budemo li u stanju da oprostimo Sabatove grehe, možda će nam poći za rukom nešto još ekstremnije: možda ćemo oprostiti i sebi samima.

Autor: Metju Spektor
Izvor: npr.org
Prevod: Jelena Tanasković