Gael Faj o životu pisca i pevača
Gael Faj je međunarodno poznat muzičar i pisac. Rođen je 1982. godine u Burundiju. Majka mu je Ruanđanka, a otac Francuz. Dugogodišnja potreba za pisanjem kulminirala je 2016. godine kada je objavljen njegov prvi roman „Mala zemlja“.
Donosimo vam deo intervjua sa ovim talentovanim piscem u kome govori o inspiraciji, muzici, poreklu i željama za budućnost.
Kako biste opisali radnju romana „Mala zemlja“?
Reč je o priči o grupi dece koja žive u Budžumburi u Burundiju tokom devedesetih godina. Njihovo detinjstvo je nalik raju; žive u prirodi i u prijateljskoj atmosferi, ali onda izbija rat.
Jedan od likova, Gabrijel, pokušava da bude van svega; ne želi da bude ni Hutu ni Tutsi. Samo želi da ostane dete. Pronalazi način da izbegne nasilje tako što čita knjige, ali uprkos njegovim pokušajima, rat je stvarnost sa kojom mora da se suoči. Dvadeset godina kasnije, Gabrijel se priseća priče iz detinjstva. Sada živi u Parizu i želi da se vrati u domovinu kako bi pronašao odgovore na svoje strahove i pitanja iz detinjstva, kao i ljude koje je tamo ostavio.
Da li je ova priča inspirisana Vašim životom?
Ne u potpunosti. Ali koristio sam neke autobiografske elemente kako bih imao realističnu i čvrstu podlogu. Bio je to moj prvi roman i želeo sam da moje pisanje bude utemeljeno, da stvori autentičnu atmosferu. Glavni lik je ruanđanski Francuz; otac mu je iz Francuske, a majka je Ruanđanka koja je izbegla u Burundi, što je slučaj i u mojoj porodici. Bilo mi je važno da glavni junak i ja delimo isto poreklo.
Šta je onda bila prava inspiracija za roman?
Želeo sam da pišem o ljudskosti i kukavičluku. Svi ljudi su kukavice na neki način. Gabrijel je kukavica jer želi da kaže kako to „nije njegov problem“ i ne suočava se sa stvarnošću. Ali problem postoji i on je deo njegovog sveta tako da mora da se suoči sa tim.
Takođe sam želeo da napišem roman o izgubljenom raju. Ovo je priča o izgubljenom raju jer ljudi često žele da ostanu deca. Smestio sam tu priču u kontekst Burundija i Ruande tokom devedesetih, zatim rata u Burundiju i genocida nad Tutsima 1994. godine u Ruandi.
Koje su sličnosti ili razlike između ovog romana i Vaše pesme „Mala zemlja“ s obzirom na to da imaju isti naslov?
Pesma govori o dve zemlje. Nazvao sam je „Mala zemlja“ jer se u refrenu izgovara „Agahugu Gatoya“ (mala zemlja). Ne postoji povezanost između ova dva dela.
Osim Gaela koga poznajemo kao pevača, hoćemo li sada upoznati Gaela pisca?
Definitivno. Pre nego što sam postao pevač, smatrao sam sebe autorom. Moj prvi posao bilo je pisanje. Pišem više od deset godina – za pozorište i film, pesme i priče. Ponekad pišem i novinske članke. Čovek mora da pronađe sopstveni način izražavanja. Roman je nešto novo za mene, ali je nekako oduvek bio tu. Sada želim da radim na novim projektima, filmovima i sličnim stvarima. Imam mnogo ideja. Na primer, želeo bih da napišem seriju o policajcu u Ruandi; o zločinu smeštenom u istorijski kontekst ovog regiona.
Odlučili ste da živite u Ruandi?
Da, živim ovde već godinu dana. Ali ništa kod mene nije trajno. Za sada mi je dobro ovde, želim da upoznam zemlju iz koje potičem, ali nisam u njoj živeo, već sam je viđao samo tokom odmora.
Kako vidite budućnost?
Unapređivanje sveta. Želim da podarim ljubav svojoj porodici, svojoj deci. Da imaju dobro obrazovanje i da unaprede društvo u kojem živimo. Želim da nastavim da stvaram priče, pesme i romane.
Sećate li se kada Vam se javila ljubav prema muzici?
Sa 13 godina kada sam stigao u Francusku. Bio sam pomalo izgubljen kao dete. Našao sam se u novoj zemlji u kojoj je bilo stalno hladno, i sve se promenilo. Počeo sam da pišem. Nisam imao prijatelje pa mi je pisanje pravilo društvo. Kasnije sam otkrio rep muziku. Pre muzike, pisanje je bilo moje pravo zadovoljstvo.
Kada ste napisali prvu pesmu?
Sa šesnaest godina, ali prvi put sam osetio da želim da se bavim pevanjem kada sam imao 21 tokom studija u Lionu. Napisao sam pesmu „A-France“ za album „Pili pili sur un croissant au beurre“ i delovalo mi je sve toliko magično da sam rekao: „Želim da ovo radim svakog dana.“
Osim muzike i pisanja, čime ste se još bavili?
Imam master iz finansija. Pre nego što sam zaista odlučio da budem autor, radio sam dve godine u oblasti menadžementa rizika za jednu investicionu firmu, a zatim i godinu dana za osiguravajuću kompaniju.
Foto: © Philippe Nyirimihigo
Izvor: newtimes.co.rw
Prevod: Dragan Matković
Donosimo vam deo intervjua sa ovim talentovanim piscem u kome govori o inspiraciji, muzici, poreklu i željama za budućnost.
Kako biste opisali radnju romana „Mala zemlja“?
Reč je o priči o grupi dece koja žive u Budžumburi u Burundiju tokom devedesetih godina. Njihovo detinjstvo je nalik raju; žive u prirodi i u prijateljskoj atmosferi, ali onda izbija rat.
Jedan od likova, Gabrijel, pokušava da bude van svega; ne želi da bude ni Hutu ni Tutsi. Samo želi da ostane dete. Pronalazi način da izbegne nasilje tako što čita knjige, ali uprkos njegovim pokušajima, rat je stvarnost sa kojom mora da se suoči. Dvadeset godina kasnije, Gabrijel se priseća priče iz detinjstva. Sada živi u Parizu i želi da se vrati u domovinu kako bi pronašao odgovore na svoje strahove i pitanja iz detinjstva, kao i ljude koje je tamo ostavio.
Da li je ova priča inspirisana Vašim životom?
Ne u potpunosti. Ali koristio sam neke autobiografske elemente kako bih imao realističnu i čvrstu podlogu. Bio je to moj prvi roman i želeo sam da moje pisanje bude utemeljeno, da stvori autentičnu atmosferu. Glavni lik je ruanđanski Francuz; otac mu je iz Francuske, a majka je Ruanđanka koja je izbegla u Burundi, što je slučaj i u mojoj porodici. Bilo mi je važno da glavni junak i ja delimo isto poreklo.
Šta je onda bila prava inspiracija za roman?
Želeo sam da pišem o ljudskosti i kukavičluku. Svi ljudi su kukavice na neki način. Gabrijel je kukavica jer želi da kaže kako to „nije njegov problem“ i ne suočava se sa stvarnošću. Ali problem postoji i on je deo njegovog sveta tako da mora da se suoči sa tim.
Takođe sam želeo da napišem roman o izgubljenom raju. Ovo je priča o izgubljenom raju jer ljudi često žele da ostanu deca. Smestio sam tu priču u kontekst Burundija i Ruande tokom devedesetih, zatim rata u Burundiju i genocida nad Tutsima 1994. godine u Ruandi.
Koje su sličnosti ili razlike između ovog romana i Vaše pesme „Mala zemlja“ s obzirom na to da imaju isti naslov?
Pesma govori o dve zemlje. Nazvao sam je „Mala zemlja“ jer se u refrenu izgovara „Agahugu Gatoya“ (mala zemlja). Ne postoji povezanost između ova dva dela.
Osim Gaela koga poznajemo kao pevača, hoćemo li sada upoznati Gaela pisca?
Definitivno. Pre nego što sam postao pevač, smatrao sam sebe autorom. Moj prvi posao bilo je pisanje. Pišem više od deset godina – za pozorište i film, pesme i priče. Ponekad pišem i novinske članke. Čovek mora da pronađe sopstveni način izražavanja. Roman je nešto novo za mene, ali je nekako oduvek bio tu. Sada želim da radim na novim projektima, filmovima i sličnim stvarima. Imam mnogo ideja. Na primer, želeo bih da napišem seriju o policajcu u Ruandi; o zločinu smeštenom u istorijski kontekst ovog regiona.
Odlučili ste da živite u Ruandi?
Da, živim ovde već godinu dana. Ali ništa kod mene nije trajno. Za sada mi je dobro ovde, želim da upoznam zemlju iz koje potičem, ali nisam u njoj živeo, već sam je viđao samo tokom odmora.
Kako vidite budućnost?
Unapređivanje sveta. Želim da podarim ljubav svojoj porodici, svojoj deci. Da imaju dobro obrazovanje i da unaprede društvo u kojem živimo. Želim da nastavim da stvaram priče, pesme i romane.
Sećate li se kada Vam se javila ljubav prema muzici?
Sa 13 godina kada sam stigao u Francusku. Bio sam pomalo izgubljen kao dete. Našao sam se u novoj zemlji u kojoj je bilo stalno hladno, i sve se promenilo. Počeo sam da pišem. Nisam imao prijatelje pa mi je pisanje pravilo društvo. Kasnije sam otkrio rep muziku. Pre muzike, pisanje je bilo moje pravo zadovoljstvo.
Kada ste napisali prvu pesmu?
Sa šesnaest godina, ali prvi put sam osetio da želim da se bavim pevanjem kada sam imao 21 tokom studija u Lionu. Napisao sam pesmu „A-France“ za album „Pili pili sur un croissant au beurre“ i delovalo mi je sve toliko magično da sam rekao: „Želim da ovo radim svakog dana.“
Osim muzike i pisanja, čime ste se još bavili?
Imam master iz finansija. Pre nego što sam zaista odlučio da budem autor, radio sam dve godine u oblasti menadžementa rizika za jednu investicionu firmu, a zatim i godinu dana za osiguravajuću kompaniju.
Foto: © Philippe Nyirimihigo
Izvor: newtimes.co.rw
Prevod: Dragan Matković
