Frederik Bakman: Ostati prizeman
Frederik Bakman je autor romana „Čovek po imenu Uve“, „Moja baka vam se izvinjava“ i „Brit-Mari je bila tu“. Sve tri knjige su bile prve na top-listama u njegovoj domovini Švedskoj i objavljene su na više od 25 jezika. Živi u Stokholmu sa ženom i dvoje dece.
Ranije ste vozili viljuškar. Kako je to evoluiralo u pisanje knjiga koje obožavaju ljudi širom sveta?
Ne znam. To je još uvek misterija za svakog ko me poznaje. Uvek sam na pisanje gledao kao na hobi, a ne kao na karijeru i, da budem iskren, još uvek je tako. Moj otac govori mojoj ženi da „gleda na novac kao da je Frederik dobio na lutriji, pošto ovo verovatno neće da potraje!“. Mislim da ima pravo. Mislim da ću se u jednom trenutku vratiti pravom poslu i mislim da neću biti manje srećan nego što sam sad.
Vaša prva knjiga, „Čovek po imenu Uve“, potekla je sa bloga. Kako ste počeli da blogujete?
Pa, ta priča da je „Uve potekao sa bloga“ pretvorila se na neki način u urbanu legendu. Mislim da PR odeljenje mog izdavača voli da je potencira, ali nije u potpunosti tačna. Postoje neki elementi Uveovog lika sa kojima sam se poigravao na blogu, kao i neke stvari koje sam pričao o mom ocu u kojima su čitaoci uživali i to je u nekom trenutku našlo svoj put do romana. Ime „Uve“ sam dobio od odličnog blogera po imenu Jonas Krambi, koji je pisao o tome kako je stajao u redu u muzeju iza ekstremno besnog čoveka koji se upustio u svađu sa osobljem oko izgovora imena slikara. Na kraju svađe, njegova žena je duboko uzdahnula, uzela ga za ruku i rekla: „Molim te, Uve, samo pusti!“. I eto odakle sam dobio ime. Takođe sam se na blogu igrao sa nekim šalama i idejama, jer to je ono što radim: kradem stvari od ljudi oko mene i koristim ih u fikciji. Pretpostavljam da većina pisaca isto to radi. Ali... Da... Gde smo stali? „Kako ste počeli da blogujete?“ Pa... Počeo sam jednim tekstom. Nije bilo teško. Uz rizik da zvučim filozofski često dobijam pitanje: „Kako ste postali autor?“ i odgovaram da nisam. Postao sam pisac pišući, jer volim to da radim. Autor sam postao slučajno.
Zašto ste odlučili da tekstovi o Uveu budu pretočeni u roman?
Uglavnom zato što mi je bio zabavan. Ima neproporcionalan odgovor na sve, što njegov bes čini vrlo zabavnim. Tako da je prva skica romana bila samo to: niz situacija gde je bio besan i vikao na ljude. Srećom, bio sam okružen pametnim osobama – mojom ženom, prijateljima, a dalje i mojim izdavačem i urednikom – koji mi je rekao: „Ovo je smešno. Ali tu mora da bude i priča!“. Tako da sam se vratio i počeo sebi da postavljam pitanja. Ko je ovaj čovek? Kako je odrastao? Koga voli? Šta ga zasmejava? I odatle se širilo. Počeo sam da brinem o njemu i to je uvek najbolji početak za mene. Ako ja ne brinem, niko drugi neće. Tako da sam završio sa pričom u kojoj sam pokušavao malo da ga branim, učinim da ga ljudi upoznaju kao što sam ja i da vide njegove dobre strane koje ga iskupljuju za one loše.
Poput Uvea koji je krenuo od bloga, Brit-Mari smo prvi put videli u drugoj knjizi, „Moja baka vam se izvinjava“. Kada ste znali da želite da ispričate njenu priču?
Ja sam, u stvari, planirao da ispričam njenu priču u drugoj knjizi. Ona je trebalo da priča priču o njenom životu u toj kući i kako po celi dan tiho ratuje sa komšijama. Ali, kao po običaju, nisam mogao da se pridržavam plana i dobio sam drugu ideju za priču o ovoj sedmogodišnjoj devojčici sa imaginarnim svetom i ludom bakom i one su se nekako uklopile sa prvom i... stvari su se otele kontroli. Kada je izdavač pročitao, prva reakcija im je bila: „Ovo je previše uvrnuto, niko je neće razumeti!“. Na šta je moja supruga odgovorila: „Eto šta se desi kada ga ostavite na šest meseci u kancelariji bez nadzora; sami ste krivi!“. U to vreme, stvarno nisam planirao da napišem poseban roman o Brit-Mari. Ideja se stvorila kada sam napisao „Baku“. Odjednom sam shvatio da mogu nju da pustim u svet i tako je otprilike nastala ova priča o odrastanju šezdesettrogodišnje žene.
Brit-Mari kaže ženi sa Biroa za nezaposlene da želi posao samo zato što se plaši da će umreti i da niko neće znati za to.
Pa, deluje da je strah od smrti bitan deo svih mojih romana, stvarno ne znam zašto. Iznova dolazim do tog pitanja: kako živite? U slučaju Brit-Mari želeo sam da ispričam veoma nedramatičnu priču koja je za nju bila ekstremno dramatična, ako me razumete. Želeo sam da napišem „avanturu malog intenziteta“. Roman ima iste sastojke kao „Ratovi zvezda“ i „Gospodar prstenova“: naš junak ide u avanturu, nailazi na prepreke, upoznaje nove prijatelje, prevazilazi nedaće, usprotivi se nepravdi i konačno nauči nešto o sebi. Moja priča nema laserske mačeve i svemirske brodove, ni zmajeve, ali u osnovi je ista: potraga za sudbinom. San o menjanju sveta i ostavljanju traga u njemu. „Želim da neko zna da sam bila tu.“
Fudbal igra veliku ulogu u „Brit-Mari je bila tu“. Da li vi igrate? Pratite? I, naravno, Brit-Mari bi vas upitala: „Koji je vaš tim?“
Rekao bih da sam „zdravo“ zainteresovan za sport generalno, moja žena bi to možda nazvala „duboko uznemirujućim“. Pratim i igrao sam skoro sve: fudbal, tenis, stoni tenis, rukomet, košarku... sve. Fudbal je moja prva ljubav, uz hokej na ledu, pošto sam Šveđanin i mi se time ovde bavimo. Ali stvarno volim sve. Pratim svaku utakmicu Dalas Kaubojsa u NFL-u, pratim NASCAR i bejzbol i ragbi, a kad su Olimpijske igre gledam karling i još... shvatate već.
Volim sport, jer on u stvari priča priču. Svaki trenutak ima dramu. Živite ili umirete svakog vikenda i to mi je prosto neodoljivo. I da, moj tim? Mančester Junajted – Kentov tim u knjizi. Jer sam verovao da ima nečeg odličnog u tome da apsolutno najgori lik u knjizi voli isti tim kao i ja. Drugi najgori se zove „Frederik“, zasnovano na istoj ideji. Drži me na zemlji.
U svakom vašem romanu, neka životinja ima centralnu ulogu. Da li vam one posebno znače?
Ne. Nisam nameravao da se tako nešto desi. Prosto volim životinje. Ima nečeg stvarno lepog u vezi sa junakom koji ne govori. Možete da pričate druge priče sa njim.
Ključni deo vašeg procesa pisanja je krčkanje ideja; kada krenete konačno da pišete, da li znate celu priču?
Nemam neku formulu, ako to pitate. Stvarno bih voleo kada bi postojala, ali je još uvek nisam prokljuvio. Stvar je u tome što ja nisam baš dobar pisac. I ne govorim to iz skromnosti, kažem samo da nisam tehnički dobar. Bolji sam u pripovedanju nego u konstrukciji jezika, nešto slično kao kod muzičara: najbolji tekstopisci su retko kada i dobri muzičari. Možete da napišete odličnu pesmu koristeći tri akorda, ali vas to ne čini Mocartom. Tako da ponekad imam celu priču, a ponekad ne. „Moju baku“ sam iznova pisao 50 puta, ali sam zato Brit-Mari ponovio samo pet.
Možda da pokušam ovako: naučio sam da napravim „kutiju“ unutar koje mogu da se igram. Što znači da ja odlučujem o svetu koji će moj junak da istražuje, kao i njegova ograničenja i pokušavam da napišem početak i kraj priče. Na taj način sam slobodan da unutar toga imam nove ideje, ali imam neke granice koje me teraju da u jednom trenutku završim priču. U suprotnom bih mogao da nastavim i svaki bi roman imao preko 60.000 strana.
Da li vam neverovatni junaci i urnebesni primeri nailaze dok pišete ili su to stvari koje sređujete i prilagođavate kasnije?
Mislim da većina dođe dok pišem. Ono što vidite u romanima, sa jednom šalom u jednoj rečenici samo je jedna verzija priče iz koje sam izbacio devet drugih šala i zadržao jednu koja je odgovarala.
Krajem ove godine izlazi vam četvrta knjiga u Švedskoj, šta vas očekuje u budućnosti?
Sledeći roman je malo ozbiljniji. Govori o gradu, a ne o nekom određenom liku. I dosta se vrti oko hokeja na ledu. A budućnost? Planiram da pišem dok mi ljudi ne kažu da ne mogu više. To je jedina ideja koju trenutno imam.
Izvor: shelf-awareness.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: ©Linnéa-Jonasson-Bernholm-Appendixfotografi
Ranije ste vozili viljuškar. Kako je to evoluiralo u pisanje knjiga koje obožavaju ljudi širom sveta?
Ne znam. To je još uvek misterija za svakog ko me poznaje. Uvek sam na pisanje gledao kao na hobi, a ne kao na karijeru i, da budem iskren, još uvek je tako. Moj otac govori mojoj ženi da „gleda na novac kao da je Frederik dobio na lutriji, pošto ovo verovatno neće da potraje!“. Mislim da ima pravo. Mislim da ću se u jednom trenutku vratiti pravom poslu i mislim da neću biti manje srećan nego što sam sad.
Vaša prva knjiga, „Čovek po imenu Uve“, potekla je sa bloga. Kako ste počeli da blogujete?
Pa, ta priča da je „Uve potekao sa bloga“ pretvorila se na neki način u urbanu legendu. Mislim da PR odeljenje mog izdavača voli da je potencira, ali nije u potpunosti tačna. Postoje neki elementi Uveovog lika sa kojima sam se poigravao na blogu, kao i neke stvari koje sam pričao o mom ocu u kojima su čitaoci uživali i to je u nekom trenutku našlo svoj put do romana. Ime „Uve“ sam dobio od odličnog blogera po imenu Jonas Krambi, koji je pisao o tome kako je stajao u redu u muzeju iza ekstremno besnog čoveka koji se upustio u svađu sa osobljem oko izgovora imena slikara. Na kraju svađe, njegova žena je duboko uzdahnula, uzela ga za ruku i rekla: „Molim te, Uve, samo pusti!“. I eto odakle sam dobio ime. Takođe sam se na blogu igrao sa nekim šalama i idejama, jer to je ono što radim: kradem stvari od ljudi oko mene i koristim ih u fikciji. Pretpostavljam da većina pisaca isto to radi. Ali... Da... Gde smo stali? „Kako ste počeli da blogujete?“ Pa... Počeo sam jednim tekstom. Nije bilo teško. Uz rizik da zvučim filozofski često dobijam pitanje: „Kako ste postali autor?“ i odgovaram da nisam. Postao sam pisac pišući, jer volim to da radim. Autor sam postao slučajno.
Zašto ste odlučili da tekstovi o Uveu budu pretočeni u roman?
Uglavnom zato što mi je bio zabavan. Ima neproporcionalan odgovor na sve, što njegov bes čini vrlo zabavnim. Tako da je prva skica romana bila samo to: niz situacija gde je bio besan i vikao na ljude. Srećom, bio sam okružen pametnim osobama – mojom ženom, prijateljima, a dalje i mojim izdavačem i urednikom – koji mi je rekao: „Ovo je smešno. Ali tu mora da bude i priča!“. Tako da sam se vratio i počeo sebi da postavljam pitanja. Ko je ovaj čovek? Kako je odrastao? Koga voli? Šta ga zasmejava? I odatle se širilo. Počeo sam da brinem o njemu i to je uvek najbolji početak za mene. Ako ja ne brinem, niko drugi neće. Tako da sam završio sa pričom u kojoj sam pokušavao malo da ga branim, učinim da ga ljudi upoznaju kao što sam ja i da vide njegove dobre strane koje ga iskupljuju za one loše.
Poput Uvea koji je krenuo od bloga, Brit-Mari smo prvi put videli u drugoj knjizi, „Moja baka vam se izvinjava“. Kada ste znali da želite da ispričate njenu priču?
Ja sam, u stvari, planirao da ispričam njenu priču u drugoj knjizi. Ona je trebalo da priča priču o njenom životu u toj kući i kako po celi dan tiho ratuje sa komšijama. Ali, kao po običaju, nisam mogao da se pridržavam plana i dobio sam drugu ideju za priču o ovoj sedmogodišnjoj devojčici sa imaginarnim svetom i ludom bakom i one su se nekako uklopile sa prvom i... stvari su se otele kontroli. Kada je izdavač pročitao, prva reakcija im je bila: „Ovo je previše uvrnuto, niko je neće razumeti!“. Na šta je moja supruga odgovorila: „Eto šta se desi kada ga ostavite na šest meseci u kancelariji bez nadzora; sami ste krivi!“. U to vreme, stvarno nisam planirao da napišem poseban roman o Brit-Mari. Ideja se stvorila kada sam napisao „Baku“. Odjednom sam shvatio da mogu nju da pustim u svet i tako je otprilike nastala ova priča o odrastanju šezdesettrogodišnje žene.
Brit-Mari kaže ženi sa Biroa za nezaposlene da želi posao samo zato što se plaši da će umreti i da niko neće znati za to.
Pa, deluje da je strah od smrti bitan deo svih mojih romana, stvarno ne znam zašto. Iznova dolazim do tog pitanja: kako živite? U slučaju Brit-Mari želeo sam da ispričam veoma nedramatičnu priču koja je za nju bila ekstremno dramatična, ako me razumete. Želeo sam da napišem „avanturu malog intenziteta“. Roman ima iste sastojke kao „Ratovi zvezda“ i „Gospodar prstenova“: naš junak ide u avanturu, nailazi na prepreke, upoznaje nove prijatelje, prevazilazi nedaće, usprotivi se nepravdi i konačno nauči nešto o sebi. Moja priča nema laserske mačeve i svemirske brodove, ni zmajeve, ali u osnovi je ista: potraga za sudbinom. San o menjanju sveta i ostavljanju traga u njemu. „Želim da neko zna da sam bila tu.“
Fudbal igra veliku ulogu u „Brit-Mari je bila tu“. Da li vi igrate? Pratite? I, naravno, Brit-Mari bi vas upitala: „Koji je vaš tim?“
Rekao bih da sam „zdravo“ zainteresovan za sport generalno, moja žena bi to možda nazvala „duboko uznemirujućim“. Pratim i igrao sam skoro sve: fudbal, tenis, stoni tenis, rukomet, košarku... sve. Fudbal je moja prva ljubav, uz hokej na ledu, pošto sam Šveđanin i mi se time ovde bavimo. Ali stvarno volim sve. Pratim svaku utakmicu Dalas Kaubojsa u NFL-u, pratim NASCAR i bejzbol i ragbi, a kad su Olimpijske igre gledam karling i još... shvatate već.
Volim sport, jer on u stvari priča priču. Svaki trenutak ima dramu. Živite ili umirete svakog vikenda i to mi je prosto neodoljivo. I da, moj tim? Mančester Junajted – Kentov tim u knjizi. Jer sam verovao da ima nečeg odličnog u tome da apsolutno najgori lik u knjizi voli isti tim kao i ja. Drugi najgori se zove „Frederik“, zasnovano na istoj ideji. Drži me na zemlji.
U svakom vašem romanu, neka životinja ima centralnu ulogu. Da li vam one posebno znače?
Ne. Nisam nameravao da se tako nešto desi. Prosto volim životinje. Ima nečeg stvarno lepog u vezi sa junakom koji ne govori. Možete da pričate druge priče sa njim.
Ključni deo vašeg procesa pisanja je krčkanje ideja; kada krenete konačno da pišete, da li znate celu priču?
Nemam neku formulu, ako to pitate. Stvarno bih voleo kada bi postojala, ali je još uvek nisam prokljuvio. Stvar je u tome što ja nisam baš dobar pisac. I ne govorim to iz skromnosti, kažem samo da nisam tehnički dobar. Bolji sam u pripovedanju nego u konstrukciji jezika, nešto slično kao kod muzičara: najbolji tekstopisci su retko kada i dobri muzičari. Možete da napišete odličnu pesmu koristeći tri akorda, ali vas to ne čini Mocartom. Tako da ponekad imam celu priču, a ponekad ne. „Moju baku“ sam iznova pisao 50 puta, ali sam zato Brit-Mari ponovio samo pet.
Možda da pokušam ovako: naučio sam da napravim „kutiju“ unutar koje mogu da se igram. Što znači da ja odlučujem o svetu koji će moj junak da istražuje, kao i njegova ograničenja i pokušavam da napišem početak i kraj priče. Na taj način sam slobodan da unutar toga imam nove ideje, ali imam neke granice koje me teraju da u jednom trenutku završim priču. U suprotnom bih mogao da nastavim i svaki bi roman imao preko 60.000 strana.
Da li vam neverovatni junaci i urnebesni primeri nailaze dok pišete ili su to stvari koje sređujete i prilagođavate kasnije?
Mislim da većina dođe dok pišem. Ono što vidite u romanima, sa jednom šalom u jednoj rečenici samo je jedna verzija priče iz koje sam izbacio devet drugih šala i zadržao jednu koja je odgovarala.
Krajem ove godine izlazi vam četvrta knjiga u Švedskoj, šta vas očekuje u budućnosti?
Sledeći roman je malo ozbiljniji. Govori o gradu, a ne o nekom određenom liku. I dosta se vrti oko hokeja na ledu. A budućnost? Planiram da pišem dok mi ljudi ne kažu da ne mogu više. To je jedina ideja koju trenutno imam.
Izvor: shelf-awareness.com
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: ©Linnéa-Jonasson-Bernholm-Appendixfotografi
