Filip Rot nam je otkrio koji su mu romani najbolji
Pet godina pre smrti, srećno penzionisani Filip Rot je napravio pauzu u svojoj rutini – mnogo čitanja, najčešće u krevetu – kako bi se osvrnuo na svoj 31 roman.
Ovaj redak trenutak pojavljivanja u javnosti se dogodio tokom panela koji je organizovan u čast njegove karijere „Američki majstori: Filip Rot – Bez maske“. Na pitanje koje svoje romane smatra najboljim, autor se odlučio za dva koja je napisao tokom devedestih godina prošlog veka.
„Posebno sam pristrasan prema romanu ’Sabatovo pozorište’ koji mnogi ljudi mrze. Ne, nije to razlog zašto ga ja volim“, rekao je.
„Mislim da u njemu ima mnogo slobode. To želite da dostignete dok stvarate kada ste pisac. Tragate za sopstvenom slobodom. Da se izmestite i zaronite duboko u svoja sećanja, iskustva i život i da pronađete prozu koja će biti ubedljiva čitaocu.“
Dodao je: „Zato mi se dopada ’Sabatovo pozorište’. Svima vam savetujem da ga pročitate.“
„Drugi roman koji veoma volim je došao nakon njega“, nastavio je Rot. „’Sabatovo pozorište’ govori o velikanu neposlušnosti, Mikiju Sabatu. Progoni ga smrt, a sam se nekako veseli sopstvenoj. Zanimljiv je lik, ali se ne bi mogao smatrati konvencionalno moralnim čovekom.“
„U ’Američkoj pastorali’, sledećem romanu, želeo sam da pišem upravo o konvencionalno moralnom čoveku. Bilo mi je dosta Mikija i želeo sam da odem na suprotan kraj spektra. Mislim da sam uspeo u tome, knjiga mi je omogućila da pišem o najmoćnijoj deceniji svog života, o šezdesetim i njihovim turbulencijama. Mislim da sam dosta toga uspeo da stavim u roman.“
„Sabatovo pozorište“ objavljeno je 1995. godine, a „Američka pastorala“ 1997. i osvojila je Pulicerovu nagradu.
Tokom razgovora sa novinarima Rot je istakao da voli još dva romana iz kasnijeg opusa. Takođe, otkrio je svoju dnevnu rutinu u danima od kada se penzionisao nakon objavljivanja poslednjeg romana „Nemeza“ 2010. godine.
Rekao je da svakog jutra popije čašu soka od narandže i vraća se u krevet da čita.
„Dobro mi je bez pisanja“, rekao je. „Trebalo je ranije neko da mi kaže da postoji ovakav život.“
Izvor: thewrap.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Nancy Crampton, All Rights Reserved
Ovaj redak trenutak pojavljivanja u javnosti se dogodio tokom panela koji je organizovan u čast njegove karijere „Američki majstori: Filip Rot – Bez maske“. Na pitanje koje svoje romane smatra najboljim, autor se odlučio za dva koja je napisao tokom devedestih godina prošlog veka.
„Posebno sam pristrasan prema romanu ’Sabatovo pozorište’ koji mnogi ljudi mrze. Ne, nije to razlog zašto ga ja volim“, rekao je.
„Mislim da u njemu ima mnogo slobode. To želite da dostignete dok stvarate kada ste pisac. Tragate za sopstvenom slobodom. Da se izmestite i zaronite duboko u svoja sećanja, iskustva i život i da pronađete prozu koja će biti ubedljiva čitaocu.“
Dodao je: „Zato mi se dopada ’Sabatovo pozorište’. Svima vam savetujem da ga pročitate.“
„Drugi roman koji veoma volim je došao nakon njega“, nastavio je Rot. „’Sabatovo pozorište’ govori o velikanu neposlušnosti, Mikiju Sabatu. Progoni ga smrt, a sam se nekako veseli sopstvenoj. Zanimljiv je lik, ali se ne bi mogao smatrati konvencionalno moralnim čovekom.“
„U ’Američkoj pastorali’, sledećem romanu, želeo sam da pišem upravo o konvencionalno moralnom čoveku. Bilo mi je dosta Mikija i želeo sam da odem na suprotan kraj spektra. Mislim da sam uspeo u tome, knjiga mi je omogućila da pišem o najmoćnijoj deceniji svog života, o šezdesetim i njihovim turbulencijama. Mislim da sam dosta toga uspeo da stavim u roman.“
„Sabatovo pozorište“ objavljeno je 1995. godine, a „Američka pastorala“ 1997. i osvojila je Pulicerovu nagradu.
Tokom razgovora sa novinarima Rot je istakao da voli još dva romana iz kasnijeg opusa. Takođe, otkrio je svoju dnevnu rutinu u danima od kada se penzionisao nakon objavljivanja poslednjeg romana „Nemeza“ 2010. godine.
Rekao je da svakog jutra popije čašu soka od narandže i vraća se u krevet da čita.
„Dobro mi je bez pisanja“, rekao je. „Trebalo je ranije neko da mi kaže da postoji ovakav život.“
Izvor: thewrap.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Nancy Crampton, All Rights Reserved
