U punoj sali Biblioteke sve generacije čitalaca, od srednjoškolaca do penzionera, uživale su u promociji „Knjige sećanja i zaborava“ Filipa Davida, dobitnika Ninove nagrade za najbolji roman objavljen u 2014.godini, u izdanju izdavačke kuće Laguna.
O romanu su govorili Jasmina Vrbavac, članica Ninovog žirija, prof.dr Slađana Milenković i autor Filip David. Promociju je vodila Svetlana Sabo, bibliotekarka.
U svom kritičkom prikazu dela Filipa Davida, Jasmina Vrbavac je između ostalog rekla:
„Sistem kao pokretač najgoreg u ljudima u delu Filipa Davida ’Kuća sećanja i zaborava’ jedna je od najvećih i najzahtevnijih tema u istoriji literature na kojoj su se mnogi ogledali ali i ostali zapitani (od Adorna do Prima Levija) da li je posle tragedije holokausta moguće više pisati. David se priklonio tezi da bez sećanja ostvarenog kroz pisanje ostaje bojazan da će pamćenje izgubiti primat nad tišinom i zaboravom. Mogućnost da se prošlost cenzuriše i zagubi u huku vremena nad žrtvama se nadvija zlokobnije no kada su u pitanju prethodna dva romana. Jer je izbavljenje i preživljavanje ove kolektivne tragedije često bilo povezano sa zamenama identieta, memorijskim blokadama, zanemelošću pred zločinom, nemogućnošću da se razmere zla obuhvate razumom. Zato se, inače jedno od ključnih stajnih mesta savremenog romana, pitanje identiteta jedinke ali i čitave nacije uz Davidov roman vezuje izuzetno upečatljivo.“
O nagrađenom romanu govorila je i prof. dr Slađana Milenković:
„U romanu ’Kuća sećanja i zaborava’ dolazi do potpune dekonstrukcije identiteta bilo koje vrste. Roman Filipa Davida stoga možemo čitati kao svojevrsnu potragu za davno izgubljenim identitetom, nestalim i utopljenim u sećanjima kakvo je sećanje na tragična stradanja. Paradigmatska formula identiteta glavnog junaka Alberta Vajsa jeste razrešiti metafiziku zla. Uspostaviti davno izgubljeni identitet tako, neizbežno znači ispričati priču — uvući u nju sva sećanja na svoju prošlost i fiksirati je unutar teksta. Glavni junak Vajs mora da ispriča svoju priču u potrazi za identitetom. Njegovo Ja se u potpunosti gubi u stvaranju price,,a ta se priča pokazuje kao vrhunska umetnost. Ja postaje priča, a priča postaje ja.“
Sam autor je bio posebno nadahnut pažnjom publike u prepunoj sali čitaonice.
Istakao je da je Sremska Mitrovica jedan od prvih gradova u kojima promoviše svoj roman, jer je i emotivno vezan za ovaj grad. Naime, njegov otac je pre rata radio kao sudija u mitrovačkom Opštinskom sudu. Kada je krenuo strašni nacistički progon, zahvaljujući prijateljima, bili su sklonjeni u fruškogorsko selo Manđelos, gde su se pod lažnim identitetom, prezimenom domaćina, krili do kraja rata. Zahvaljujući dobrim ljudima i solidarnosti, uprkos strahu od odmazde, porodica Filipa Davida je preživela Drugi svetski rat. Smatra da lično ne treba da tumači šta je napisao, jer knjiga nastavlja svoj život u knjižarama, među čitaocima, da je svako doživi i tumači na svoj način.
Program je završen rečima Svetlane Sabo, bibliotekarke:
„’Knjiga sećanja i zaborava’ je istaknuta u vremenu koje bi trebalo da je bezbedno i ljudsko, decenijama udaljeno od holokausta i nadčovečanskih zločina... No da li je baš tako? ’Knjiga sećanja i zaborava’ je jedna od onih koje su opomena, strašni san koji se ponavlja, podsetnik da nikad ne zaboravimo, sudbina koja nadrasta generacije onih koji su je živeli. Ova knjiga je, jednostavno, povest za sadašnjost. Hvala Filipu Davidu što nam je darovao.“
U svom kritičkom prikazu dela Filipa Davida, Jasmina Vrbavac je između ostalog rekla:
„Sistem kao pokretač najgoreg u ljudima u delu Filipa Davida ’Kuća sećanja i zaborava’ jedna je od najvećih i najzahtevnijih tema u istoriji literature na kojoj su se mnogi ogledali ali i ostali zapitani (od Adorna do Prima Levija) da li je posle tragedije holokausta moguće više pisati. David se priklonio tezi da bez sećanja ostvarenog kroz pisanje ostaje bojazan da će pamćenje izgubiti primat nad tišinom i zaboravom. Mogućnost da se prošlost cenzuriše i zagubi u huku vremena nad žrtvama se nadvija zlokobnije no kada su u pitanju prethodna dva romana. Jer je izbavljenje i preživljavanje ove kolektivne tragedije često bilo povezano sa zamenama identieta, memorijskim blokadama, zanemelošću pred zločinom, nemogućnošću da se razmere zla obuhvate razumom. Zato se, inače jedno od ključnih stajnih mesta savremenog romana, pitanje identiteta jedinke ali i čitave nacije uz Davidov roman vezuje izuzetno upečatljivo.“
O nagrađenom romanu govorila je i prof. dr Slađana Milenković:
„U romanu ’Kuća sećanja i zaborava’ dolazi do potpune dekonstrukcije identiteta bilo koje vrste. Roman Filipa Davida stoga možemo čitati kao svojevrsnu potragu za davno izgubljenim identitetom, nestalim i utopljenim u sećanjima kakvo je sećanje na tragična stradanja. Paradigmatska formula identiteta glavnog junaka Alberta Vajsa jeste razrešiti metafiziku zla. Uspostaviti davno izgubljeni identitet tako, neizbežno znači ispričati priču — uvući u nju sva sećanja na svoju prošlost i fiksirati je unutar teksta. Glavni junak Vajs mora da ispriča svoju priču u potrazi za identitetom. Njegovo Ja se u potpunosti gubi u stvaranju price,,a ta se priča pokazuje kao vrhunska umetnost. Ja postaje priča, a priča postaje ja.“
Sam autor je bio posebno nadahnut pažnjom publike u prepunoj sali čitaonice.
Istakao je da je Sremska Mitrovica jedan od prvih gradova u kojima promoviše svoj roman, jer je i emotivno vezan za ovaj grad. Naime, njegov otac je pre rata radio kao sudija u mitrovačkom Opštinskom sudu. Kada je krenuo strašni nacistički progon, zahvaljujući prijateljima, bili su sklonjeni u fruškogorsko selo Manđelos, gde su se pod lažnim identitetom, prezimenom domaćina, krili do kraja rata. Zahvaljujući dobrim ljudima i solidarnosti, uprkos strahu od odmazde, porodica Filipa Davida je preživela Drugi svetski rat. Smatra da lično ne treba da tumači šta je napisao, jer knjiga nastavlja svoj život u knjižarama, među čitaocima, da je svako doživi i tumači na svoj način.
Program je završen rečima Svetlane Sabo, bibliotekarke:
„’Knjiga sećanja i zaborava’ je istaknuta u vremenu koje bi trebalo da je bezbedno i ljudsko, decenijama udaljeno od holokausta i nadčovečanskih zločina... No da li je baš tako? ’Knjiga sećanja i zaborava’ je jedna od onih koje su opomena, strašni san koji se ponavlja, podsetnik da nikad ne zaboravimo, sudbina koja nadrasta generacije onih koji su je živeli. Ova knjiga je, jednostavno, povest za sadašnjost. Hvala Filipu Davidu što nam je darovao.“
1/7
