U fiks-ideje scenariste i reditelja Kventina Tarantina spadaju one da napuni šezdeset godina i da, kad završi svoj deseti film, postane romanopisac. Koliko god javne izjave umetnika treba uzimati sa rezervom, ne bi ni najmanje čudilo da se pomenute obistine. Jer Kventin Tarantino je pedesetdevetogodišnjak, a „Bilo jednom u Holivudu“ njegov deveti film i – prvi roman. Pri čemu, kao što je već opšte primećeno, književni narativ nije puka adaptacija kinematografskog predloška. Roman je srazmerno obimniji od filma, ali ne zato što je autor uključio scene koje su posle snimanja „ispale“ (extras).

Ukoliko to nekome posle gledanja filma „Bilo jednom u Holivudu“ nije bilo jasno, nakon čitanja istoimenog štiva postaje belodano da je posredi pre svega delo o Klifu Butu, kaskaderu i dubleru glumca Rika Daltona. Uz znatno izraženije vremenske preskoke prema prošlosti i budućnosti, postaje jasnije da je, dakle, glavni junak ubio svoju suprugu, a iz proze se zaključuje i zbog čega je to učinio. Pritom je, da paradoks bude veći, roman ispripovedan u prezentu. Inače je paradoks figura koja najprirodnije mesto nalazi u književnosti, kao što je to slučaj i sa groteskom. Ako se po čemu Tarantino kao scenarista i reditelj inicijalno proslavio, onda je to učinio dijalozima prividno nespojivim sa krvavom radnjom, kakav je onaj iz „Uličnih pasa“ o Madoninoj pesmi „Like a Virgin“ ili novozavetni umeci u tiradama kriminalca Džila Vinfilda u „Petparačkim pričama“. Tako da nije ni najmanje iznenađenje što Tarantino koristi prostor romana da rasprede efikasne paradoksalno-groteskne dijaloge koji na kraju ostavljaju u zasenku odabranu – i takođe umesnu – poziciju svevidećeg pripovedača.

Osim pomenute epizode o stradanju Klifove žene, štivo je obogaćeno i drugima koje su značajne, koje u filmu nisu bile razvijene: Klifovo učešće u Drugom svetskom ratu i po evropskim pozorištima, te u svetu prostitucije (u svojstvu makroa), njegov kinematografski ukus… Klifov lik u romanu je zaokruženiji i vuče ka profilu krvavog sociopate sa jakom umetničkom, ako ne i romantičnom stranom ličnosti. Međutim, to ne znači da je „rezervni glavni junak“ Rik Dalton osujećen prostorom u knjizi. Ne samo da njegov odnos sa desetogodišnjom glumicom Trudi dobija na značaju, nego na neki način postaje i srce priče u kojoj ona postaje značajna u filmskom svetu. Opet, neki istorijski potvrđeni junaci, poput Šeron Tejt, Romana Polanskog i Čarlsa Mensona, takođe su razvijeniji i zanimljiviji u književnoj rekreaciji nego u vizuelnom predlošku. Stvar je u tome da film, makar trajao dva sata i četrdeset minuta kao „Bilo jednom u Holivudu“, mora da vodi više računa o izboru scena i obimu nego roman, forma za koju, ni posle vekova u kojima postoji, nema opštevažeće definicije. Možda i stoga, neke od nas koje je pomalo razočarao kraj kinematografskog dela, svojom eksplozivnom marionetskom eksplozijom nasilja, naći ćemo utehu u poslednjim, znatno intimnijim i potresnijim završnim stranicama književnog.

Ne treba upasti u zamku pa tvrditi da je „Bilo jednom u Holivudu“ još jedan roman koji nadmašuje svog filmskog parnjaka. U pitanju su, naprosto, dve različite umetnosti. Ali se svakako mora reći da, ako Tarantino zaista namerava da napusti svet filma i pređe u književni, roman „Bilo jednom u Holivudu“ predstavlja jasan znak da bi ovaj estetski transfer mogao da bude vrlo plodotvoran.

Autor: Domagoj Petrović