Svojevrsni je izdavački podvig objaviti ujedno pet zbirki eseja austrijskog nobelovca i jednog od najvećih i najinovativnijih svetskih živih pisaca, Petera Handkea (1942), koje je on, u zasebnim tomovima, publikovao počev od 1989. do 2013. godine: „Ogled o umoru“, „Ogled o džuboksu“, „Ogled o uspelom danu“, „Ogled o zaluđeniku i gljivama“ i „Ogled o „Tihom mestu“. Tim pre što osim što dele žanr, rečenih pet naslova imaju mnogo toga zajedničkog pa im je i zbog drugih razloga mesto između istih korica.

Najpre, posredi je pet ogleda o raznim vrstama svakodnevice. Zatim, naslov svakog od njih je samo uslovan, i u njemu Handke kao da nalazi polaznu tačku odnosno opravdanje da nastavi da piše u pravcu koji je i tematski, i motivaciono, i stilski nepredvidljiv, a što je dodatno potkrepljeno pripadnošću teksta žanru eseja, kao najslobodnije književne forme od njegovog tvorca Montenja do danas. Zaista, „Ogled o džuboksu“ mogao se nazvati bilo kako drugačije a da ne izgubi na suštini. Handke jedva posvećuje nekoliko pasusa o istoriji ove mašine za reprodukciju ploča, dok njegov pripovedač tvrdi da ga ne zanima previše popularna muzika, niti ples, niti je bio kolekcionar singlova. Pojedine knjige uvrštene u ovu zbirku čak smišljeno donose pogrešan naslov, barem u smislu da kad čitalac dođe do „Ogleda o Tihom mestu“, teško da će pomisliti na toalet, što je zapravo jedna od konotacija sintagme „tiho mesto„ na nemačkom jeziku. Čak i onde gde se pisac najviše pridržava naslova, u „Ogledu o umoru“: on je mogao biti drugačiji. U njemu se i najviše drži eseja u njegovoj montenjovskoj, filozofskoj formi, jer uspeva da višestruko kategorizuje svoju uslovnu temu. Tako Handke razlikuje mnogo vrsta umora: između ostalog, ružni i zloćudni, dečji koji vodi griži savesti i mladalački koji vodi buntovništvu, zastrašujući ili dobri, fizički ili, bezmalo, metafizički… Međutim, kao što autor konstatuje da od jedne vrste umora čovek ogrubi a druga ga pomiruje s kosmosom kroz stvaralaštvo, mogao je napisati i da postoje takve dve sorte samoće. Koja je, barem što se utisaka potpisnika ovog teksta tiče, zapravo glavna tema svih pet Handkeovih ogleda.

Za početak, samoća je tesno povezana sa svim onim što čini prateće rekvizite od kojih autor polazi u esejizovanju: od govora o intimi, o detinjstvu, o meditiranju i svakodnevici koju arhetipski stvaralac većinom provodi mimo društva. Zatim, i umor i uspeo dan se krunišu snom, u kojem je čovek sam, kao što je to u tihom mestu toaleta, koji se zapravo pretvara u sklonište i slobodno mesto za razvijanje imaginacije, da bi postao početna tačka za traženje drugih tihih mesta i toplih kutaka udaljenih od mase i buke.

Osoba je samo u društvu sa sobom i onde gde naizgled to nije. Tako u „Ogledu o džuboksu“ pripovedač traga za naslovnom spravom u jednom andaluzijskom mestu, koje samom svojom napuštenošću, kao i aparat za puštanje ploča svojim ispadanjem iz upotrebe, emituju samoću koju narator svojom naizgled grotesknom akcijom želi da kruniše.

Paradoksom savremene civilizacije, samoća je spolja gledano sve manje na ceni u trenucima kada je, zahvaljujući otuđenju koje proizvodi savremena tehnologija, sve učestalija. Ohrabrenje čitalaca da je se ne plaše čini istovremeno etički sloj ovih ogleda i priliku da se publika s njima identifikuje. Konačno, da Handke nije dovoljno hrabar da zavoli svoju samoću i saživi se sa njom, sve bi nas zajedno lišio ovih saznajno izrazito dragocenih tekstova.

Autor: Domagoj Petrović