Enes Halilović spada u red najčitanijih i najuticajnijih regionalnih književnika srednje generacije, a dosadašnjim delima stekao je vernu čitalačku publiku.

Objavio je više zbirki poezije i drama, kao i romane „Ep o vodi“ (2012), „Ako dugo gledaš u ponor“ (2016) i „Ljudi bez grobova“ (2020). Prema romanu „Ako dugo gledaš u ponor“ Zlatko Paković je režirao istoimenu predstavu koja je premijerno izvedena 27. decembra 2020. godine.

Halilović je i dugogodišnji novinar i urednik u više štampanih i elektronskih medija, a takođe je i redovan član Slovenske akademije nauka i umetnosti sa sedištem u bugarskom gradu Varni. Ovih dana u izdanju Lagune pojavio se novi Halilovićev roman „Bekos“. O novom delu, dosadašnjem radu i književnosti i vremenu u kojem živimo u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik Enes Halilović.

Vaš novi roman „Bekos“ donosi „polifonsku naraciju“. Po čemu se još ovo delo razlikuje od Vaših dosadašnjih romana?

Svaka knjiga treba da sadrži neku novu srž kao što na jednom istom drvetu, svakog proleća, ugledamo novo lišće. „Bekos“ se naslanja na „Ep o vodi“, ali je ispričan drugačijim jezikom. „Ako dugo gledaš u ponor“ postoji kao tačka svesti na taj način što jedna junakinja ne želi da bude deo sveta opisanog u „Ponoru“, a „Ljudi bez grobova“ imaju ponajviše dodira sa „Bekosom“ jer postoje isti likovi koji šetaju kroz oba romana i čak sede na istom mestu. „Bekos“ sam najavio na jednoj stranici romana „Ljudi bez grobova“ – o tim vezama ne treba ja da govorim. „Bekos“ nije nastavak mojih prethodnih romana, ipak, ovaj roman mogu čitati i čitaoci koji nisu čitali prethodne moje romane. Svaki moj roman je ispričan da bude nova priča.

Šta znači naslov „Bekos“?

Važna je to reč. Dozvolite mi da ne odgovorim na vaše pitanje, nego da čitaoci nađu u romanu povod i razlog za tu reč, kao i eksperiment zbog koga je nekad neko izgovorio tu reč.

U romanu „Bekos“ postoje mnoge epizode o nerešenim ubistvima i mnogim kriminalnim aktivnostima pa se postavlja pitanje koliko je knjiga dokumentarna i ako jeste, kako ste došli do podataka?

Istina se uvek izbori za sebe.

Vaš roman iz 2016. „Ako dugo gledaš u ponor“ imao je izuzetan uspeh kod kritike, a mnogi ga smatraju i za Vaše dosad možda i najbolje delo. Delite li i Vi taj utisak?

Mnogi to smatraju, ali ja nemam stav o tome. Možda je „Ponor“ moje najbolje delo. Ipak, meni je drago što različiti ljudi imaju različite stavove o pitanju mog najboljeg dela... Ima onih koji smatraju da su to neki od mojih romana. Ima onih koji smatraju da su to moje pripovetke, neki smatraju da su to pojedine knjige pesama. Drago mi je što ne postoji konsenzus o tom pitanju. Svakoj knjizi sam dao ljubavi koliko sam mogao, truda i zabluda. Negde sam grešio pa sam neznatno doteravao potonja izdanja. Tek smrt autora stavlja tačku na delo. Verujem da se moje knjige mogu čitati i hronološki, postoji neki niz.

Osnivač ste književnog pravca „kvantumizam“. Kako biste ga pobliže predstavili?

U pitanju je doživljaj književnosti kroz snagu fragmenata i poziv na analiziranje čestica koje pokreću tumačenje književnog dela. To je poziv da se preko čestice odredi praporeklo osećanja i iskustva koje podstiče na govor. Preko čestica se može doći do veze koja ma kako slučajna ne može biti slučajna. „Manifest kvantumizma“ se završava rečima: „Voleo bih naći samo jednu uzročnu vezu, radije nego dobiti celo Persijsko carstvo.“ Jedno otkriva drugo. Arhimedov zakon važi za sve fluide, a otkriven je kod tečnosti. A što se platonizma tiče, materijalni svet nije privid. On postoji, ali materijalni svet nije jedini svet. On nije usamljeni svet. Materijalni svet je jedan svet među svetovima, u smesi svetova. Svaki kvant na ovom svetu može biti na mestu bilo kog drugog kvanta, sve se vrti, putuje, pomera. Kvantumistička pesma je potraga za kvantovima. Zbir postaje smesa. Kvantumizam u političkom smislu bio bi tumačenje naizgled malih događaja koji postanu velike istorijske raskrsnice; bilo je mnogo kružića, ali jedan kružić postade nula.

Gde se srpska književna scena nalazi danas, kako je Vi vidite?

Književna scena postoji i to je veoma važno jer ima država gde je književna scena srušena ili skrajnuta do beznačajnosti. Veliki broj čitalaca, veliki broj izdavača i knjižara, veliki broj sajtova i aktivnost na društvenim mrežama čini da je knjiga pred licem naroda. Nikada nisu svi čitali ni kupovali knjige. Jedan od sto ljudi nešto čita, a od njih sto jedan čita dobre knjige, ali ti koji čitaju dobre knjige znače nešto. Pitanje je kako da takvi ostanu među nama, da se ne isele. Mnoge sredine rade mnogo protiv pisaca, samim tim protiv interesa književnosti, ali pisac mora da bude spreman na svaku poziciju. Moram pohvaliti mnoge izdavače koji se bore da objave knjige i da ih prodaju. Mnogi mladi ljudi su postali vrsni izdavači i to me posebno raduje. Čitaoci su ponekad zbunjeni jer ima mnogo loših knjiga koje ponekad izbiju u prvi plan, ali možda je to vekovima bilo tako.

Da li su vremena u kojima se Srbija, ali i svet nalaze plodno tlo za umetnike i za umetnost?

Teško je vreme u kojem se lako živi. Kad pogledate, sve nam je na daljinskom, nikad ljudi nisu bolje jeli nego danas, nikad nije bilo više gojaznih, nikad manje kretanja, ali nismo u stanju da sprečimo ubijanje nevinih. Mnogo je ljudi, a tako malo pravednih ljudi kojima je stalo da se spase ljudi. Pogledajte koliko dece strada u Gazi. Pisac u svakom vremenu treba da govori, da oslobađa reči iz sebe. Tema za poeziju ili za priču čeka pod svakim kamenom, ali ne može svako da podigne bilo koji kamen.

Dugogodišnji ste novinar i urednik u štampanim i elektronskim medijima. Ima li novinarstvo i dalje tu korektivnu ulogu društva?

Dvojak je odgovor. Ima i nema. Sećam se da je Muharem Pervić u knjizi „Svitak po svitak“ zapisao: „Novinar može sve i ne može ništa.“ Baš mi se dopala ta misao kojoj sam svedočio godinama, u praksi. Svuda u svetu je isto. Mediji su često deo propagande. Bilo bi zanimljivo kad bi se napravio eksperiment da u nekoj državi ljudi mesec dana ne dobijaju nikakvu informaciju iz medija. Možda bi bolesni ozdravili... Ko zna. Iskreno, savremeni čovek jeste zasut informacijama, ali on sam i ne želi da se brani od njih.

Kako vidite upliv veštačke inteligencije u umetnost, književnost konkretno?

Ako neki alat služi čoveku, neka se čovek posluži. Pa i pisac neka se posluži alatom kao što se služi lupom, računarom. Ako veštačka inteligencija može da pomogne kod provere podataka, neka je koristi. Neka pisac proveri koje životinje žive na Grenlandu ako piše o Grenlandu gde možda nikad nije boravio. Ipak je čovek napravio veštačku inteligenciju koja ne može da napravi čoveka.

Počeli ste književni put sa poezijom pre tri decenije i objavili do sada sedam pesničkih zbirki. Da li danas sebe vidite više kao pesnika ili kao prozaistu?

To sam ja, pesnik. Ako je moguće, uvek treba biti pesnik, makar i u prozi. Ne pravim neku razliku. Ne mislim kuda treba da teku moje reči, nego osećam kuda treba da teku.

Gde za narednih deset godina vidite sebe, a gde svet oko Vas?

Ne znam ni gde ću biti za deset sekundi. Ako budem živ za deset godina, voleo bih da budem zdrav i da se radujem svemu što je dobro, a da manje mislim o svemu što je bilo teško, turobno. Voleo bih da manje razmišljam o svojim zabludama. Voleo bih da čitam knjige, da jedem smokvu, maslinu i nar.

Autor: Srećko Milovanović
Foto: Matija Krstić
Izvor: Ekspres