Enes Halilović: Imam utisak da su svi zupčanici sveta podeljeni tako da ispunimo sve svoje obaveze
Autor nagrađivanog romana „Ljudi bez grobova“ Enes Halilović ocenio u intervjuu za Tanjug da je najgore za književnost kada sitne, burazerske, kafanske relacije utiču na ozbiljne procese kao što su kultura i umetnost.
Halilović je rođen u Novom Pazaru 1977, pripovedač je, pesnik i romansijer.
Objavio je šest pesničkih zbirki, tri zbirke priča i dve drame, a „Ljudi bez grobova“ je njegov treći roman.
Taj roman, u izdanju beogradske Lagune, nagrađen je priznanjem „Zlatni suncokret“ (nekadašnja Vitalova nagrada), a našao se i u najužem izboru za prestižnu Ninovu nagradu.
U središtu priče je odmetnik koji deli pravdu zbog neostavrene ljubavi.
Kritika je „Ljude bez grobova“ ocenila kao kao izuzetan „okvir koji obuhvata prikaze istorijskih procesa, poetičkih dostignuća i eksperimenata, književnih opsesija i folklorno-mitoloških naslaga“.
Poštovaoci književnosti, ali i stručna javnost sve glasnije govore u superlativima o romanu „Ljudi bez grobova“ za koji je autor prikupljao i savladavao građu 28 godina.
O ocenama da u njegovom romanu postoji za svakog ponešto, od inicijacije do identifikacije, Halilović govori uzdržano i napominje kako nema nameru da objašnjava sopstveno delo.
„Roman je priča, ali ne svakodnevna priča, nego zbir mnogih dana i godina. Nema pravila kako roman nastaje. Može nastajati i 28 godina i 28 dana, ali je jedino bitno da li je dobar ili nije. Umetnost jeste ili nije. Dobro je kad pisac progovori i o onome što se ne tiče samo njega“, kaže Halilović.
U njegovoj nagrađivanoj knjizi prepoznaje se istrajan odnos prema otkrivanju dokumentarnih materjala koji u stvaralačkom procesu bivaju pretvoreni u zavodljivu književnu fikciju.
Halilović ističe da su detalji njegova preokupacija.
„Samo detalji u određenom sklopu čine dobru umetnost. U poetskoj knjizi ‘Bangladeš’ bavio sam se česticama. Držalica bez sečiva nije sekira. Svaki zbir fragmenata čini celinu tek kada formiraju odgovarajuću vezu“, kaže Halilović.
Poseban segment knjige „Ljudi bez grobova“ čini deo posvećen stratištu u Šumaricama kada su nacisti streljali đake u Kragujevcu.
Halilović smatra da je seme ljudskih tragedija jedno te isto seme.
„Smatram da je seme ljudskih tragedija jedno te isto seme. Seme jedne tragedije može kuljati u drugoj tragediji. Od Aristotela sam učio da hor može pevati u jednoj tragediji na okolnosti druge tragedije. Šumarice su strašno mesto. Bio je to strašan oktobar. Dodirnulo me to. Čini se da niko nije očekivao od mene da pevam na tu temu, a pevao sam istrgnuvši glasove svedoka. U dokumentarnom sam tražio lirsko“, kaže Halilović.
U epohi agresivne tehnološke revolucija i „selfi“ kulture, okruženosti ekranima i slikama, Halilović kao jedino rešenje opstanka vidi podizanje nivoa profesionalnosti svakog.
„Čovek treba da radi svoj posao najbolje što ume. Pisac neka priča priču tako da ne bude zaboravljena. Potreban je dobar naum, a sve ostalo će doći samo po sebi. Čovek ne može okrenuti svet da teče u željenom pravcu, ali svet sa svim procesima ponekad može da teče u pravcu koji želi pojedinac. Imam utisak da su svi zupčanici sveta podeljeni tako da ispunimo sve svoje obaveze“, kaže Halilović.
Sve prisutnija učitavanja ideoloških raslojavanja i pozicioniranja oko dodele nekih prestižnih književnih priznanjaHalilović „pravda“ postojanjem krupnih i sitnih, ličnih interesa.
„Postoje ideologije. Postoje burazerska odlučivanja, ortačke pogodbe i prećutne pogodbe. Najgore je za književnost kada sitne, burazerske, kafanske relacije dođu u ravan da utiču na ozbiljne procese kao što su kultura i književnost. Čak ni ideološka čitanja nisu toliko pogubna kao dodvoravanje na ličnoj ravni. Mislim da je to među književnicima prepoznato i poznato. Tragično je kad loše knjige dođu u fokus javnosti, jer tako neiskusne čitaoce teraju od čitanja. Ali, siguran sam, vreme će sve postaviti na svoje mesto“, kaže Halilović.
Kako kaže regionalna književna scena je u glibu.
„Rasturena je država u kojoj sam rođen 1977. Ta velika država je imala kulturnu politiku. Razvaljena je ta država, opljačkana, krvlju okupana, podeljena, pritisnuta bezočnim bankama i prljavim kapitalom. Pisci se snalaze, sarađuju. Ima i tu na regionalnom planu burazerskih dodvoravanja i sitnih interesa, ali postoje dobre knjige i dobri pisci. Uvek je imalo šta da se čita. Izdvajam jednog pesnika, Radeta Tanasijevića, koji živi u okolini Obrenovca. Tanasijević ima izvanrednu poeziju, a živi povučeno, ne vuče nikog za rukav“, kaže Halilović.
Izvor: Tanjug
Objavio je šest pesničkih zbirki, tri zbirke priča i dve drame, a „Ljudi bez grobova“ je njegov treći roman.
Taj roman, u izdanju beogradske Lagune, nagrađen je priznanjem „Zlatni suncokret“ (nekadašnja Vitalova nagrada), a našao se i u najužem izboru za prestižnu Ninovu nagradu.
U središtu priče je odmetnik koji deli pravdu zbog neostavrene ljubavi.
Kritika je „Ljude bez grobova“ ocenila kao kao izuzetan „okvir koji obuhvata prikaze istorijskih procesa, poetičkih dostignuća i eksperimenata, književnih opsesija i folklorno-mitoloških naslaga“.
Poštovaoci književnosti, ali i stručna javnost sve glasnije govore u superlativima o romanu „Ljudi bez grobova“ za koji je autor prikupljao i savladavao građu 28 godina.
O ocenama da u njegovom romanu postoji za svakog ponešto, od inicijacije do identifikacije, Halilović govori uzdržano i napominje kako nema nameru da objašnjava sopstveno delo.
„Roman je priča, ali ne svakodnevna priča, nego zbir mnogih dana i godina. Nema pravila kako roman nastaje. Može nastajati i 28 godina i 28 dana, ali je jedino bitno da li je dobar ili nije. Umetnost jeste ili nije. Dobro je kad pisac progovori i o onome što se ne tiče samo njega“, kaže Halilović.
U njegovoj nagrađivanoj knjizi prepoznaje se istrajan odnos prema otkrivanju dokumentarnih materjala koji u stvaralačkom procesu bivaju pretvoreni u zavodljivu književnu fikciju.
Halilović ističe da su detalji njegova preokupacija.
„Samo detalji u određenom sklopu čine dobru umetnost. U poetskoj knjizi ‘Bangladeš’ bavio sam se česticama. Držalica bez sečiva nije sekira. Svaki zbir fragmenata čini celinu tek kada formiraju odgovarajuću vezu“, kaže Halilović.
Poseban segment knjige „Ljudi bez grobova“ čini deo posvećen stratištu u Šumaricama kada su nacisti streljali đake u Kragujevcu.
Halilović smatra da je seme ljudskih tragedija jedno te isto seme.
„Smatram da je seme ljudskih tragedija jedno te isto seme. Seme jedne tragedije može kuljati u drugoj tragediji. Od Aristotela sam učio da hor može pevati u jednoj tragediji na okolnosti druge tragedije. Šumarice su strašno mesto. Bio je to strašan oktobar. Dodirnulo me to. Čini se da niko nije očekivao od mene da pevam na tu temu, a pevao sam istrgnuvši glasove svedoka. U dokumentarnom sam tražio lirsko“, kaže Halilović.
U epohi agresivne tehnološke revolucija i „selfi“ kulture, okruženosti ekranima i slikama, Halilović kao jedino rešenje opstanka vidi podizanje nivoa profesionalnosti svakog.
„Čovek treba da radi svoj posao najbolje što ume. Pisac neka priča priču tako da ne bude zaboravljena. Potreban je dobar naum, a sve ostalo će doći samo po sebi. Čovek ne može okrenuti svet da teče u željenom pravcu, ali svet sa svim procesima ponekad može da teče u pravcu koji želi pojedinac. Imam utisak da su svi zupčanici sveta podeljeni tako da ispunimo sve svoje obaveze“, kaže Halilović.
Sve prisutnija učitavanja ideoloških raslojavanja i pozicioniranja oko dodele nekih prestižnih književnih priznanjaHalilović „pravda“ postojanjem krupnih i sitnih, ličnih interesa.
„Postoje ideologije. Postoje burazerska odlučivanja, ortačke pogodbe i prećutne pogodbe. Najgore je za književnost kada sitne, burazerske, kafanske relacije dođu u ravan da utiču na ozbiljne procese kao što su kultura i književnost. Čak ni ideološka čitanja nisu toliko pogubna kao dodvoravanje na ličnoj ravni. Mislim da je to među književnicima prepoznato i poznato. Tragično je kad loše knjige dođu u fokus javnosti, jer tako neiskusne čitaoce teraju od čitanja. Ali, siguran sam, vreme će sve postaviti na svoje mesto“, kaže Halilović.
Kako kaže regionalna književna scena je u glibu.
„Rasturena je država u kojoj sam rođen 1977. Ta velika država je imala kulturnu politiku. Razvaljena je ta država, opljačkana, krvlju okupana, podeljena, pritisnuta bezočnim bankama i prljavim kapitalom. Pisci se snalaze, sarađuju. Ima i tu na regionalnom planu burazerskih dodvoravanja i sitnih interesa, ali postoje dobre knjige i dobri pisci. Uvek je imalo šta da se čita. Izdvajam jednog pesnika, Radeta Tanasijevića, koji živi u okolini Obrenovca. Tanasijević ima izvanrednu poeziju, a živi povučeno, ne vuče nikog za rukav“, kaže Halilović.
Izvor: Tanjug
Autor: Enes Halilović
