Enes Halilović: Danas je novac zamaglio sve ostalo
Nedavno za roman „Ljudi bez grobova“ (Laguna) pripala mu je Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“, knjiga je bila u najužem izboru za Ninovu nagradu, odavno je privukao čitalačku pažnju zbirkama poezije („Bludni parip“, „Listovi na vodi“, „Zidovi“…), priča („Potomci odbijenih prosaca“, „Kapilarne pojave“, „Čudna knjiga“), romanima („Ep o vodi“, „Ako dugo gledaš u ponor“) za koje je dobio nagrade „Meša Selimović“, „Branko Miljković“… Žiri priznanja „Zlatni suncokret“ je, između ostalog, apostrofirao način prikaza istorijskih procesa, poetička dostignuća i eksperiment, upečatljivost mitoloških naslaga u toj romanesknoj priči čiji glavni lik traga za prošlošću svoga oca – za kojim je potera tragala 47 dana i koji je raznima naudio kad se odmetnuo zato što nije mogao da se oženi voljenom ženom – a kroz koju se prelamaju slojevi i lavirinti istorije, lica i naličja ljudske sudbine, sokovi žudnje za životom…
A u razgovoru za Blic Halilović govori o tom nagrađenom delu, književnom stvaralaštvu, duhu vremena… Uz toplu kafu u kutku kafea, kišu i susnežicu napolju, ležerno, a na poseban način energično.
U kom i kakvom trenutku vas je zatekla vest o nagradi?
Stigla je do mene u novopazarskoj Galeriji. Spremao sam se za neki TV intervju i dok su tamo nameštali rasvetu i šta je još trebalo, zazvonio je telefon. Zvali su me iz Vitala i saopštili mi vest.
U pravom trenutku da odmah ode u etar…
Ne, nisam je odmah preneo medijima. Hteo sam prvo da saopštim porodici, a i čekao sam da Vital to saopšti javnosti, da stvari idu prirodnim tokom.
Indikativan naziv „Ljudi bez grobova“ prati i matematički zagonetan podnaslov „Goldbahova hipoteza“?
Radni naslov je bio „Sunčevo jaje“, zato što je jaje simbol koji se proteže kroz roman. Odlučio sam se za „Ljudi bez grobova“ jer oslikava sudbinu mojih likova; neki su u masovnoj grobnici, neki su bez groba… I umetnici su na neki način ljudi bez grobova, a roman se bavi i, Džojsovim rečnikom govoreći, portretom umetnika u mladosti. Goldbahova hipoteza je matematički problem kojim sam fasciniran, iskoristio sam njegove brojeve za poglavlja moje naracije, a jedan od mojih junaka pokušava to da reši. I u zbirci pesama „Zidovi“ bavio sam se matematikom. Nisam stručnjak za matematiku, ali volim je i upredam u književnost taman toliko da ona svojom komplikovanošću ne optereti čitaoca.
Koliko ima autobiografskog u romanu?
Postoji sloj autobiografskog i biografskog, jer su većinom likovi zasnovani na stvarnim ljudima, postoji sloj faktografskog jer sam događaj istraživao i kroz arhive i kroz sećanja očevidaca, zatim sloj faktografskog koji sam prebacio u lirsko. Svako književno delo je i autobiografsko, te i ovo. Ja sam tu. Enes Halilović se pomalja u životu Semira, junaka ove knjige.
Negde ste rekli da imena likova nisu slučajna?
Semir znači noćobdija, Numan – krv, ime žene koja je ubijena na mesečini Ajla znači obasjana mesečinom… Nomen est omen. (Ime je znak.) Ne samo kad je reč o junacima mog romana.
Žiri je između ostalog govorio o mitološkim naslagama u vašem delu, eksperimentalnosti… Jeste li se time bavili koncepcijski ili je izrastalo, da tako kažemo, prirodno?
Izrastalo je prirodno. Delo u piscu sazreva kao nekakva maglina koja okuplja ideje, impresije reči i kad se ta maglina u nekom trenutku uskomeša, iz nje se ispreda nit i tako krenemo nekim putem. To kuda idemo, kuda pratimo tu nit, to je jedna putanja na kojoj srećemo životna pitanja, svoju i ko zna čiju sve prošlost, slutnje budućnosti… Neobjašnjiv je taj nukleus pisanja, ali je sazdan i od onoga što vidimo i od onoga što osećamo.
Potraga za ocem u vašem romanu nije samo preispitivanje pojedinačnog slučaja. Ne seže li i na mitskog oca, antičke obrasce, ali i oca kao pitanje autoriteta, nadređenog?
Pitanje očinstva u užem i širem smislu nije retko u književnosti, naprotiv. Ono je u mom romanu prepleteno sa pitanjem časti, ljubavi, borbe za život… Možda je zapravo svaki čovek pozvan da razreši pitanje oca u svom životu, pisac pogotovo. Naša prošlost zapravo određuje našu sadašnjost.
Koliko nas određuje, ne otac, nego naš odnos prema ocu, odnosno autoritetu?
Knjiga „Ljudi bez grobova“ je zagonetka o tom odnosu. Saznanja o ocu menja junaka, ali da ne otkrivam… Upravo je odnos prema ocu put prema budućnost.
Iz te perspektive odnosa prema autoritetu, u kom i kakvom trenutku mi živimo?
Danas je nama jedan pojam zamaglio sve autoritete. To je pojam novca. I to novca koji nije stvaran. Nije to realni novac sa zlatnom podlogom. Mi živimo pod pritiskom nekoliko varijanti nerealnog novca, novca koji nema pokriće. Šta za nas realno znači levridž, tj. kada banke daju kredite, pozajmljuju novac koji nemaju? Znači mi imamo lažni autoritet koji oblikuje naše stvarne stavove prema sadašnjosti, budućnosti, prema ljudima, dakle realne živote. Na delu je velika laž koja je zamaglila pogled savremenom čoveku. Što se političkih zabluda tiče, sa njima se susreće celo čovečanstvo, ne samo mi. Uglavnom su organizovane. Kao što postoji organizovani kriminal, postoje i organizovane političke zablude. Slikovito; da bi neko objasnio šta će vojska jednog naroda pet, deset ili koliko već hiljada kilometara daleko u drugoj državi, da bi to opravdao, on mora da stvori veliku dimnu zavesu kako bi prespojio tu nelogičnost. A i to je, uvek se ispostavi, u funkciji nekog kapitala, novca… Ovo je svet pljačkanja, pa koliko je afričkog zlata u Evropi.
U kom i kakvom trenutku vas je zatekla vest o nagradi?
Stigla je do mene u novopazarskoj Galeriji. Spremao sam se za neki TV intervju i dok su tamo nameštali rasvetu i šta je još trebalo, zazvonio je telefon. Zvali su me iz Vitala i saopštili mi vest.
U pravom trenutku da odmah ode u etar…
Ne, nisam je odmah preneo medijima. Hteo sam prvo da saopštim porodici, a i čekao sam da Vital to saopšti javnosti, da stvari idu prirodnim tokom.
Indikativan naziv „Ljudi bez grobova“ prati i matematički zagonetan podnaslov „Goldbahova hipoteza“?
Radni naslov je bio „Sunčevo jaje“, zato što je jaje simbol koji se proteže kroz roman. Odlučio sam se za „Ljudi bez grobova“ jer oslikava sudbinu mojih likova; neki su u masovnoj grobnici, neki su bez groba… I umetnici su na neki način ljudi bez grobova, a roman se bavi i, Džojsovim rečnikom govoreći, portretom umetnika u mladosti. Goldbahova hipoteza je matematički problem kojim sam fasciniran, iskoristio sam njegove brojeve za poglavlja moje naracije, a jedan od mojih junaka pokušava to da reši. I u zbirci pesama „Zidovi“ bavio sam se matematikom. Nisam stručnjak za matematiku, ali volim je i upredam u književnost taman toliko da ona svojom komplikovanošću ne optereti čitaoca.
Koliko ima autobiografskog u romanu?
Postoji sloj autobiografskog i biografskog, jer su većinom likovi zasnovani na stvarnim ljudima, postoji sloj faktografskog jer sam događaj istraživao i kroz arhive i kroz sećanja očevidaca, zatim sloj faktografskog koji sam prebacio u lirsko. Svako književno delo je i autobiografsko, te i ovo. Ja sam tu. Enes Halilović se pomalja u životu Semira, junaka ove knjige.
Negde ste rekli da imena likova nisu slučajna?
Semir znači noćobdija, Numan – krv, ime žene koja je ubijena na mesečini Ajla znači obasjana mesečinom… Nomen est omen. (Ime je znak.) Ne samo kad je reč o junacima mog romana.
Žiri je između ostalog govorio o mitološkim naslagama u vašem delu, eksperimentalnosti… Jeste li se time bavili koncepcijski ili je izrastalo, da tako kažemo, prirodno?
Izrastalo je prirodno. Delo u piscu sazreva kao nekakva maglina koja okuplja ideje, impresije reči i kad se ta maglina u nekom trenutku uskomeša, iz nje se ispreda nit i tako krenemo nekim putem. To kuda idemo, kuda pratimo tu nit, to je jedna putanja na kojoj srećemo životna pitanja, svoju i ko zna čiju sve prošlost, slutnje budućnosti… Neobjašnjiv je taj nukleus pisanja, ali je sazdan i od onoga što vidimo i od onoga što osećamo.
Potraga za ocem u vašem romanu nije samo preispitivanje pojedinačnog slučaja. Ne seže li i na mitskog oca, antičke obrasce, ali i oca kao pitanje autoriteta, nadređenog?
Pitanje očinstva u užem i širem smislu nije retko u književnosti, naprotiv. Ono je u mom romanu prepleteno sa pitanjem časti, ljubavi, borbe za život… Možda je zapravo svaki čovek pozvan da razreši pitanje oca u svom životu, pisac pogotovo. Naša prošlost zapravo određuje našu sadašnjost.
Koliko nas određuje, ne otac, nego naš odnos prema ocu, odnosno autoritetu?
Knjiga „Ljudi bez grobova“ je zagonetka o tom odnosu. Saznanja o ocu menja junaka, ali da ne otkrivam… Upravo je odnos prema ocu put prema budućnost.
Iz te perspektive odnosa prema autoritetu, u kom i kakvom trenutku mi živimo?
Danas je nama jedan pojam zamaglio sve autoritete. To je pojam novca. I to novca koji nije stvaran. Nije to realni novac sa zlatnom podlogom. Mi živimo pod pritiskom nekoliko varijanti nerealnog novca, novca koji nema pokriće. Šta za nas realno znači levridž, tj. kada banke daju kredite, pozajmljuju novac koji nemaju? Znači mi imamo lažni autoritet koji oblikuje naše stvarne stavove prema sadašnjosti, budućnosti, prema ljudima, dakle realne živote. Na delu je velika laž koja je zamaglila pogled savremenom čoveku. Što se političkih zabluda tiče, sa njima se susreće celo čovečanstvo, ne samo mi. Uglavnom su organizovane. Kao što postoji organizovani kriminal, postoje i organizovane političke zablude. Slikovito; da bi neko objasnio šta će vojska jednog naroda pet, deset ili koliko već hiljada kilometara daleko u drugoj državi, da bi to opravdao, on mora da stvori veliku dimnu zavesu kako bi prespojio tu nelogičnost. A i to je, uvek se ispostavi, u funkciji nekog kapitala, novca… Ovo je svet pljačkanja, pa koliko je afričkog zlata u Evropi.
Kako prihvatiti da je pljačka prirodno stanje stvari, samo se treba navići?
Zakon jačeg mnogi su smatrali prirodnim pravom. Ispostavlja se kao stvarno stanje međunarodnih odnosa. To ne znači da ga treba prihvatiti, pomiriti se s tim. Iako je činjenica da danas imate vrlo malo država koje imaju stvarni suverenitet. Da bi jedna država imala stvarni suverenitet, mora biti jača od svakog spoljnog i od svakog unutrašnjeg faktora.
Šta je ključno za naše društvo, državu?
Nisam protiv privatne imovine i kapitala, ali mi smo neobjašnjivo brzo i kriminalno našu nekadašnju društvenu imovinu proglasili za imovinu desetak porodica u Srbije i sad je njihovo sve što je bilo naše. Nismo li, po principu akcija, mogli svi da budemo vlasnici telefonskih kompanija, auto-puteva… Nepravedno je preraspodeljena i imovina i resursi za ćar malog broja ljudi čime je stvoren milje u kome običan čovek, čak i ako ima posao, teško da može živeti od svog rada. Kad su nam nekad, kao deci, govorili da treba da čuvamo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka, mnogi su se smejali tome. Smatrali su da je to fraza. Danas se Balkan raseljava trbuhom za kruhom. Nekadašnja mala imperija raspala se na sedam kolonija, ali ne treba žaliti. Svet se menja brže nego što se menjao. Postoje ideje koje će ujediniti ljude.
U romanu otvarate i pitanje odnos dželata i žrtve?
Odnos dželata i žrtve, i u životu i u politici neretko je komplikovaniji nego odnos dvoje ljubavnika. Između ostalog, i zato što se često dešava da se žrtva na neki način i zaljubi u dželata…
Gde je u svemu tome umetnost? Neretko se može čuti da je danas entrtejment proglašava za umetnost?
Mi imamo dobre, darovite umetnike. Ima ih puno i među mladima. Pitanje je samo koliko ćemo uspeti da plasiramo umetnost ka ljudima, ka širokim krugovima. Jer danas su ljudi napadnuti jeftinom zabavom, oteto je njegovo vreme, pažnja… Nekada se društveno vrednovala obrazovanost, načitanost… Danas ne, naprotiv. Savremena društva ne žele obrazovane ljude, njima treba potrošač, glasač i proizvođač.
Utkali ste u roman streljanje đaka u Kragujevcu?
To je strašna tragedija, ogromno zlo se odigralo. Mene je ta tema posebno zaintrigirala kada sam čitao dokumenta, sećanja. Kada sam pročitao kako je jedan otac zagrlio sina i rekao: „Acika, sine, ide tata s tobom“, našao sam se pred pitanjem – da li bih ja bio svestan da, kad je teško i strašno, da je najbolje da otac zagrli svoje dete i bude s njim. Dakle i ovo govori da je „Ljudi bez grobova“ roman o očinstvu.
I roman o ljubavi, za koju kažu da je još samo u romanima ima…
Ljubav je danas ponižena, proterana, izvrgnuta ruglu… Deca se odmalena uče da se pozicioniraju po ekonomskim, statusnim kriterijumima. Brakovi iz interesa, druženje iz interesa… Ali sve što je stečeno interesom, interes će i obrisati. Mnogi koji su pozicionirali i karijere i život na interesu, jednog dana će interes izbrisati. A ljubav je veliko osećanje, privilegija, i ona se ne briše tako lako. Svedoci smo da ljubav raste i kada su ljudi fizički udaljeni. I tragika zaliva ljubav. A interes se potire drugim interesom.
Živite i radite u Novom Pazaru, pratite kulturna zbivanja, urednik ste časopisa Sent i Ekerman. Kako stoje stvari u Novom Pazaru od korone do kulture?
Mnogo je ljudi umrlo od korone, mnogo obolelo. Sad se malo smirilo. Ne znam tačne statističke podatke. Što se kulture tiče, postoji veliki uzlet mladih ljudi, veliki broj mladih glumaca, pisaca, likovnih umetnika. Imamo dve likovne akademije. Samo im treba otvoriti puteve. Pokazati ih svetu.
Krajem godine u Novom Pazaru je bila premijera predstave rađene po vašem romanu „Ako dugo gledaš u ponor“. Kakav je utisak?
Publika je bila ushićena, a ja srećan što se taj moj roman našao na pozorišnim daskama. Mnoge su se dame prepoznale u sudbini te moje junakinje i u toj priči o ljubavi, nasilju, kapitalu.
Razgovaramo za praznični broj povodom 15. februara, Dana državnosti, datuma na koji je 1804. dignut Prvi srpski ustanak, a 1835. donet Sretenjski ustav…
Taj Sretenjski ustav je bio veoma važan, izuzetan i napredan i u evropskim okvirima. Između ostalog, uputio je na podelu vlasti, što je i sužavanje samovolje i podela odgovornosti. Tragika tog vremena bila je što je taj ustav trajao samo 55 dana. Njegova velika poruka danas jeste – svaku dobru ideju, ma koliko to bilo teško, lakše je iznedriti nego sačuvati.
Izvor: Blic
Zakon jačeg mnogi su smatrali prirodnim pravom. Ispostavlja se kao stvarno stanje međunarodnih odnosa. To ne znači da ga treba prihvatiti, pomiriti se s tim. Iako je činjenica da danas imate vrlo malo država koje imaju stvarni suverenitet. Da bi jedna država imala stvarni suverenitet, mora biti jača od svakog spoljnog i od svakog unutrašnjeg faktora.
Šta je ključno za naše društvo, državu?
Nisam protiv privatne imovine i kapitala, ali mi smo neobjašnjivo brzo i kriminalno našu nekadašnju društvenu imovinu proglasili za imovinu desetak porodica u Srbije i sad je njihovo sve što je bilo naše. Nismo li, po principu akcija, mogli svi da budemo vlasnici telefonskih kompanija, auto-puteva… Nepravedno je preraspodeljena i imovina i resursi za ćar malog broja ljudi čime je stvoren milje u kome običan čovek, čak i ako ima posao, teško da može živeti od svog rada. Kad su nam nekad, kao deci, govorili da treba da čuvamo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka, mnogi su se smejali tome. Smatrali su da je to fraza. Danas se Balkan raseljava trbuhom za kruhom. Nekadašnja mala imperija raspala se na sedam kolonija, ali ne treba žaliti. Svet se menja brže nego što se menjao. Postoje ideje koje će ujediniti ljude.
U romanu otvarate i pitanje odnos dželata i žrtve?
Odnos dželata i žrtve, i u životu i u politici neretko je komplikovaniji nego odnos dvoje ljubavnika. Između ostalog, i zato što se često dešava da se žrtva na neki način i zaljubi u dželata…
Gde je u svemu tome umetnost? Neretko se može čuti da je danas entrtejment proglašava za umetnost?
Mi imamo dobre, darovite umetnike. Ima ih puno i među mladima. Pitanje je samo koliko ćemo uspeti da plasiramo umetnost ka ljudima, ka širokim krugovima. Jer danas su ljudi napadnuti jeftinom zabavom, oteto je njegovo vreme, pažnja… Nekada se društveno vrednovala obrazovanost, načitanost… Danas ne, naprotiv. Savremena društva ne žele obrazovane ljude, njima treba potrošač, glasač i proizvođač.
Utkali ste u roman streljanje đaka u Kragujevcu?
To je strašna tragedija, ogromno zlo se odigralo. Mene je ta tema posebno zaintrigirala kada sam čitao dokumenta, sećanja. Kada sam pročitao kako je jedan otac zagrlio sina i rekao: „Acika, sine, ide tata s tobom“, našao sam se pred pitanjem – da li bih ja bio svestan da, kad je teško i strašno, da je najbolje da otac zagrli svoje dete i bude s njim. Dakle i ovo govori da je „Ljudi bez grobova“ roman o očinstvu.
I roman o ljubavi, za koju kažu da je još samo u romanima ima…
Ljubav je danas ponižena, proterana, izvrgnuta ruglu… Deca se odmalena uče da se pozicioniraju po ekonomskim, statusnim kriterijumima. Brakovi iz interesa, druženje iz interesa… Ali sve što je stečeno interesom, interes će i obrisati. Mnogi koji su pozicionirali i karijere i život na interesu, jednog dana će interes izbrisati. A ljubav je veliko osećanje, privilegija, i ona se ne briše tako lako. Svedoci smo da ljubav raste i kada su ljudi fizički udaljeni. I tragika zaliva ljubav. A interes se potire drugim interesom.
Živite i radite u Novom Pazaru, pratite kulturna zbivanja, urednik ste časopisa Sent i Ekerman. Kako stoje stvari u Novom Pazaru od korone do kulture?
Mnogo je ljudi umrlo od korone, mnogo obolelo. Sad se malo smirilo. Ne znam tačne statističke podatke. Što se kulture tiče, postoji veliki uzlet mladih ljudi, veliki broj mladih glumaca, pisaca, likovnih umetnika. Imamo dve likovne akademije. Samo im treba otvoriti puteve. Pokazati ih svetu.
Krajem godine u Novom Pazaru je bila premijera predstave rađene po vašem romanu „Ako dugo gledaš u ponor“. Kakav je utisak?
Publika je bila ushićena, a ja srećan što se taj moj roman našao na pozorišnim daskama. Mnoge su se dame prepoznale u sudbini te moje junakinje i u toj priči o ljubavi, nasilju, kapitalu.
Razgovaramo za praznični broj povodom 15. februara, Dana državnosti, datuma na koji je 1804. dignut Prvi srpski ustanak, a 1835. donet Sretenjski ustav…
Taj Sretenjski ustav je bio veoma važan, izuzetan i napredan i u evropskim okvirima. Između ostalog, uputio je na podelu vlasti, što je i sužavanje samovolje i podela odgovornosti. Tragika tog vremena bila je što je taj ustav trajao samo 55 dana. Njegova velika poruka danas jeste – svaku dobru ideju, ma koliko to bilo teško, lakše je iznedriti nego sačuvati.
Izvor: Blic
Autor: Enes Halilović
