Roman „Euforija“ švedske autorke Elin Kulhed delo je istorijske fikcije upotpunjeno pedantnim istraživanjem i proučavanjem dnevničkih zapisa slavne književnice Silvije Plat. Elin je oduvek bila fascinirana pisanjem i glasom Platove, a postala je opsednuta njenim životom i delom kada se našla u sličnoj situaciji – kao majka maloletne dece i supruga pisca koja traži način da se posveti svom stvaralaštvu.

„Kad sam imala 20 godina i otkrila njenu književnost kroz dnevnike i pesme, povezala sam se s njom kao mladom, ambicioznom autorkom i sa stvarnošću koju je želela da prikaže sa oštroumnom psihološkom oštrinom“, rekla je Elin Kulhed na početku razgovora. „Ovog puta me je obuzela ideja da se povežem s njom kao majkom male dece, autorom čija su dela objavljivana i suprugom pesnika. Platova je amblem nekoga ko stvara unutar patrijarhalne logike, gde ne može, ne sme i nije joj dozvoljeno da bira svoju umetnost ispred majčinstva ili braka. Poslednje godine života bila je književno najproduktivnija, a istovremeno, to je godina kad je drugi put postala majka i kada je ostavljena sa decom i slomljenim snovima, na kojima je sa mužem Tedom Hjuzom izgradila život. Shvatila sam da je bila neverovatno usamljena i istraživala sam kakva je bila njena poslednja godina života. Dok sam pisala, prvi put su objavljena njena pisma, koja su nastajala od 1962. do 1963. godine, u kojima opisuje svoju situaciju tokom tog poslednjeg perioda, na kristalno jasan, kompetentan i samosvestan način, što je potpuno suprotno fabrikovanoj slici Platove kao, pre svega, mentalno obolele osobe. Rastužilo me je što je napisala i dodatna prozna dela tokom poslednje godine svog života – roman, kao i dnevnički tekst, ali da ništa ne ostaje budućim generacijama. ’Euforija’ je roman kojim sam htela da popunim prazninu nakon svakodnevnih tekstova i da sačuvam najbliži opis njenog života.“

Zašto Vam je bila potrebna forma romana da biste prikazali život Silvije Plat?

Roman je oblik izvora znanja gde možete da zađete duboko u motiv koji želite da otkrijete i istražite. Moje pisanje je za početak književno i izmaštano, a jezik povezuje misli, ideje, vreme i glas na savršen način, ako ga pravilno koristite. Kroz priču pronalazite skriveno ili nevidljivo.

Koji izvori o njenom životu su Vam bili najdragoceniji?

Pročitala sam biografije i druga istraživanja, ali najviše mi je značilo njeno pisanje, kao i rad Teda Hjuza. Pisma, pesme, novinski zapisi, kratke priče, „Stakleno zvono“, i sve to iznova i iznova. Mnogo sam proučavala njene skice. Naravno, čitala sam i mnogo drugih pesnika i tekstova toga vremena, kao što su dela En Sekston, Roberta Lavela, Alana Silitola, Ule Isakson i Roberta Grejvsa.

Šta Vam je najfascinantnije u vezi sa njenim životom?

Shvatila sam da je, u stvari, bila mrtva umorna majka male dece, a ne, kao što se prvo pomisli, luda ili psihički bolesna žena. Ostavljena je sama u veoma osetljivoj situaciji. Mogu da se povežem sa tom situacijom i potpunom usamljenošću majčinstva na mnogo načina. Posle novog čitanja Platove gledala sam je drugim očima. I tada sam videla osobu koja je zapravo veoma moćna i jaka, posvećena ljubavi, umetnosti i onima koje je volela. Život je uzimala za ozbiljno i bila je potpuno predana u svemu što je radila. Takođe, tamo gde sam oko nje ranije videla tamu i krivicu, pronašla sam novo svetlo.

Proučavajući njen život i stičući nove uvide u okolnosti u kojima je živela i stvarala, kako ste doživeli njena dela u novim čitanjima?

Najviše me je uznemirilo što sam otkrila da je, na neki način, kanonizovana zbog samoubistva, a ne zbog ogromne literature koju nam je ostavila. „Staklenim zvonom“ je obnovila žanr romana, navodeći da je autobiografsko pisanje i korišćenje ličnog iskustva kao književne teme bilo novo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Već početkom šezdesetih godina pisala je o majčinstvu, o njegovoj ambivalentnosti, dajući glas majkama. Ali da li je po tome pamtimo? Isprva, ne.

Koje njeno književno delo je za Vas najznačajnije i zašto?

Značajni su mi njeni novinski članci zbog dužine i briljantne dinamične proze, koja, u svakom pojedinačnom zapisu, pokazuje šta znači biti čovek. „Sabrana poezija“, koja predstavlja kompletan rad velike pesnikinje. Roman „Stakleno zvono“ zbog jasnoće i brutalnosti s kojima Ester Grinvud vidi svet mlade devojke. Pesma „Tri žene“, napisana u martu 1963, kad je njen sin imao samo dva meseca. Ona daje književni glas ženi koja rađa, koja je imala pobačaj i koja odgaja novorođenče. Mnogo je ambivalentnosti i telesnosti u ovoj pesmi, kao i prelepe poezije. I čitala sam iznova i iznova The Colossus i Ariel. Takođe volim kratku priču Sunday At The Mintons, na koju je Platova bila veoma ponosna.

Šta Vam je bilo najvažnije da prikažete čitaocima, ispisujući nam, na svoj način, njenu priču?

Samo sam želela da je postavim na njenu sopstvenu scenu te poslednje godine i da joj dozvolim da govori punim glasom, snagom i kreativnim genijem. Mnogi ljudi sa njenom poslednjom godinom života povezuju samo tragediju, ali ja to vidim malo drugačije. Takođe, htela sam da pokažem da je njen život imao niti koje su uvezane u naše živote. Čak i sada mi žene smo rastrzane između krativnosti i brige, jače smo vezane za decu od naših partnera, i majčinstvo nam ništa ne oprašta.

Jeste li, proučavajući život Silvije Plat, došli do odgovora zašto je i u njeno vreme ali i danas teško biti i supruga, i posvećena majka, i imati karijeru?

Moj roman je pokušaj da nađem odgovor, ali na ovo veoma teško pitanje odgovora ima mnogo… Još smatram da je vrlo izazovno istovremeno biti majka i raditi. Deca me samo žele kod kuće, konzervativna su u tom smislu, žele pun pristup svojoj majci. I ne krivim ih zbog toga. Isto osećam prema svojoj majci i uvek sam više nju nego tatu osuđivala kad je odlazila od kuće.

Osim Silvije Plat, koje još književnice volite i rado preporučujete?

Na primer, Džamajku Kinkejd, Ani Erno, Ninu Buraui, Lin Ulman, Karolinu Remkvist, Olgu Raun.

Vaš prvi roman bila je knjiga za tinejdžere. Vraćate li se pisanju za mlade? Ili imate još priča za odrasle koje želite da ispričate?

Sasvim sigurno biće još priča za odrasle.

Mislite li da su najbolji romani napisani o ljudima čije su životne priče tragične? Možemo li da očekujemo od Vas, recimo, roman o Virdžiniji Vulf?

Što se tiče prvog dela pitanja, nadam se da nisu! Ne mislim da tragedija ima bilo šta sa kreativnim genijem i sposobnošću, baš naprotiv. Pošto sam napisala „Euforiju“, za sada bih želela da se u svom radu malo udaljim od tuđih duša.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28