Dan pošto je turska spisateljica ElIf Šafak doputovala u Istanbul, aerodrom „Ataturk“ je bio meta terorističkog napada.

Da je odložila svoj dolazak, našla bi se usred oružanog napada i eksplozije bombe, u kom je poginulo 45 ljudi, a više od 230 je povređeno.

„Ceo incident je delovao nadrealno“, rekla je ova četrdesetpetogodišnjakinja, jedna od najčitanijih autora u Turskoj. „To je posebna vrsta surovosti“.

Razgovarajući telefonom iz svog doma u Londonu, dodala je: „Ovo je vreme u kom je veoma teško biti Turčin. Ima nas 80 miliona, a ipak se osećate vrlo usamljeno.“

„Ljudi osećaju da im se svašta može dogoditi, sledeće nedelje, sledećeg dana“, kaže Elif Šafak. „Strah je u vazduhu, nesigurnost; tako terorizam utiče na svakodnevne živote ljudi.“

„Mnogo je veći rizik za autora da piše o sadašnjem trenutku, bez ikakve vremenske distance“.

Autorka vrlo satirično posmatra više slojeve turskog društva, za koje smatra da učestvuju u svojevrsnoj „kulturološkoj šizofreniji“.

„U jednom momentu, ljudi razgovaraju o dizajniranim torbicama, a već u sledećem imamo teroristički napad i bombaša samoubicu, a onda se vraćaju brendovima Bottega Veneta i Chanelu. Oni su veoma rastrzani, veoma zbunjeni.“

Ovaj osećaj podeljenosti se proteže i na odnos Turske prema prošlosti. Elif Šafak je često tursko društvo opisivala kao „društvo u kom vlada kolektivna amnezija“.

„Naša istorija je prepuna, ne samo lepota, već i grozota, i moramo i o jednima i o drugima da razgovaramo otvorenog srca“, rekla je. „Ali nikada nismo spremni da razgovaramo o greškama koje smo pravili, jer je turski nacionalizam previše jak.“

Ovo je osetila 2006. kada joj je bila zaprećena kazna do tri godine zatvora zbog „vređanja turskog naroda“, u bestseleru „Istanbulsko kopile“, koji se bavi genocidom nad Jermenima od strane Otomanskog carstva.

Spisateljica, koja je na kraju oslobođena, izjavila je da je Turska od tad postala još autoritarnija.

„Turska je prevazišla Kinu, kao zemlja u kojoj se hapsi i zatvara najviše novinara. Svaki pisac ima negde na umu da bi ga pesma ili roman mogli lako uvaliti u nevolju. Nema prave slobode govora.“

Ovo je jedan od razloga zbog kojih autorka živi na relaciji Istanbul – London; u Londonu je njena porodica, dve ćerke, od kojih jedna ima deset, druga osam godina.  „Volim Istanbul svim srcem, ali tamo imam osećaj da se gušim, i kao pisac i kao žena.“

„Pobegnem, pa se onda vratim. Ja sam osoba koja mnogo toga nosi u duši.“

Elif Šafak je detinjstvo provela kao nomad, uz majku diplomatu, koja je u Turskoj bila pod  velikom stigmom, kao razvedena žena i majka koja sama odgaja svoje dete. To je jedan od razloga za to što su teme poput seksualnog zlostavljanja i ugnjetavanja žena veoma zastupljene u njenom radu.

„Širom Bliskog istoka, ulice pripadaju muškarcima, javni trgovi pripadaju muškarcima, gradovi pripadaju muškarcima“, kaže autorka, koja je, kao dete bila svedok maltretiranja njene majke dok su se u predvečerje šetale Ankarom.

„Žene moraju da nose zihernadle kada idu javnim prevozom, da bi mogle da se odbrane od nasilnika. O tome se ne govori javno, iako je to činjenica naše svakodnevice, a nasilnici su ti koje bi trebalo da bude sramota“.

Ona vapi za tim da žene širom Bliskog istoka pokažu zajedništvo, da pokušaju da pomire u sebi veru  i feminizam.

„Suština je da žene treba da razgovaraju jedna sa drugom. Kada se žene dele po kriterijumima koji su veštački, jedino što cveta je patrijarhat. Možda se razlikujemo, ali zar ne možemo ipak biti sestre? Toliko toga treba da uradimo zajedno.“   

Autor: Olivia Ho
Izvor: straitstimes.com