Elif Šafak: „Kada su žene podeljene, muškarci su ti koji profitiraju“
Elif Šafak je najčitanija spisateljica u Turskoj. Takođe je i politički komentator. Povod za ovaj intervju je njen poslednji roman „Havva'nın Üç Kızı” („Tri Evine kćerke“), a u ovom razgovoru autorka otkriva svoje viđenje aktuelne situacije u svetu i osvrće se i na svoje prethodne romane.
Bila sam na polovini sam Vašeg zastrašujuće proročkog romana, u kome se nalazi i teroristički napad, kada se dogodila eksplozija bombe u Istambulu. Kako ste se osećali kada ste čuli šta se dogodilo?
Bila sam veoma tužna, i prestrašena govorima mržnje u kojima su islamske grupe krivile žrtve jer su slavile hrišćanski praznik. Kada sam pisala roman, pogledala sam duboko u tursko društvo i njegovu psihologiju. Strah je svuda u vazduhu, tu je neprestana nervoza. Posmatrala sam to na svakom nivou društva u Turskoj – suptilno, ali detaljno. Kada nešto eksplodira u kuhinji u Istambulu, svi se bacaju na pod misleći da je reč o bombi. Sećanja brišemo, za analize nemamo vremena, čak ni za tugovanje. To je psihologija koju sam želela da obuhvatim knjigom.
Kada bi grad bio osoba, kako biste opisali Istambul?
Istambul je žena – aktivan igrač. To je grad konflikata i otpora. Ipak pohlepa uništava Istambul – gde god da krenete, vidite novogradnju bez ikakvog planiranja ili odnosa prema istoriji grada.
U svom govoru „Politika fikcije“ na konferenciji „TED“ 2010. godine, rekli ste da Vas kritičari ponekad „stavljaju u kalupe“, očekujući da pišete tužne priče o muslimanima. Zašto?
To je zbog politike identiteta – postajemo, nažalost, sve više plemensko društvo. Očekivanja su takva da pisac iz jednog plemena mora da priča priču o tom plemenu. Ja sam Turkinja, ali uz to i mnogo drugih stvari. Za mene, mašta je želja da se prevaziđu granice. Kada pišemo, možemo biti mnogo toga istovremeno.
„Tri Evine kćeri“ je, delom, razmišljanje o veri. Da li i Vi – poput junakinje iz knjige, Peri – vidite Boga kao prevaru?
Vera nije nužno religijski koncept. Kada se preselite u novu zemlju jer imate neobjašnjivu potrebu da to uradite, to je svetovno delovanje vere. Kada započnete pisanje romana bez ideje da li će uspeti, to je svetovno delovanje vere. Kada se zaljubite i ne znate da li će vas ta osoba usrećiti, ali ipak uskočite u tu priču – to je svetovno delovanje vere. Ne želim da veru preuzimaju religije. Želim da nam se vrati koncept vere.
Rođeni ste u Strazburu, odgajala vas je samohrana majka – kako je to uticalo na Vas?
To je imalo veliki uticaj na mene. Nisam često viđala oca. Svoja dva polubrata sam upoznala kada sam imala više od dvadeset godina. Morala sam da se pomirim sa tim da sam „drugo dete“. Moj otac je bio veoma dobar za svoje sinove, ali ne i za mene. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim činjenicu da neko može biti uspešan u mnogim oblastima, ali da omane u jednoj. Kada se moja majka vratila studijama, odgajala me je baka. Zvala sam je Ane – „majka“ na turskom – a svoju majku Abla – starija sestra.
I Vaša majka je postala diplomata...
Bilo je to neobično, ali je učila veoma mnogo, bila je lingvista. Nikada se ponovo nije udala. Sve to mogla je da postigne jer je u tome podržavala moja manje obrazovana baka.
Kada ste shvatili da ćete postati spisateljica?
Sa pisanjem sam počela rano jer sam bila usamljeno dete. Život mi je bio dosada, a svet koji sam stvorila bio je mnogo obojeniji. Svesna sam privlačnosti zemlje bajki. Stefan Cvajg piše o potrebi da se predamo pisanju kada svet oko nas pređe granice razumnog. Razumem to, ali verujem da je vreme da mi, pisci, konačno razbijemo svoje čaure i progovorimo.
Roman o kom govorimo sadrži lik šarmantnog profesora Azura. Da li je postojao neki profesor koji je uticao na Vas?
Ne verujem u heroje. Ljudi me često pitaju koja od ženskih likova najviše liči na mene – grešnica, vernica ili zbunjena. Nisam nijedna od njih. Ako vam mogu otkriti tajnu, volim da se skrivam u svojim muškim likovima. Profesor je taj u koga sam pokušala da unesem deo sebe.
Kako je Vaš roman „Istambulsko kopile“ doveo do suđenja u Turskoj?
Istambul je mesto kolektivne amnezije. Naša istorija je prepuna pukotina i svaka nova vlast koja dolazi na snagu počinje rad brisanjem zaostavština prethodne vlasti. Pišem o manjinama i želela sam da pomenem nezamislive tragedije iz prošlosti, da govorim o jermenskom genocidu, podelim tugu i pokušam da stvorim mostove. Roman je bio veoma čitan u Turskoj, ali su me napali nacionalistički mediji i suđeno mi je po članu 301, koji bi trebalo da štiti Tursku i sve njeno od uvreda. Ovaj član je nejasan, niko zaista ne zna šta tačno označava. Suđenje je trajalo preko godinu dana. Na ulicama je bilo grupa ljudi koji su spaljivali zastave Evropske unije i pljuvali po mojim slikama. Oslobođena sam optužbi, ali bila su to turbulentna vremena. Morala sam da živim uz pratnju telohranitelja što je samo po sebi bilo nestvarno. Ono što je sve učinilo još nestvarnijim bilo je to što je, prvi put u Turskoj, bilo suđeno delu koje pripada fikciji. Moj turski advokat morao je u sudnici da brani izmišljene likove Jermene.
Mona, u Vašem romanu, nosi veo u znak protesta – da li je razumete?
Mnogo žena postavlja pitanje: zašto neke žene biraju da pokriju svoje glave? Moramo da razumemo to i ostala pitanja. To je jedan od najvećih izazova za feminizam danas. Dok god su žene podeljene u kategorije, patrijarhat je taj koji profitira. Širom Bliskog istoka postoji ogroman problem jer žene žive izolovano – kao ostrva. Konzervativne žene koje pokrivaju glavu su jedno ostrvo, svetovne savremene žene su drugo. Ne vide da imaju zajedničkih tačaka. Kada bi postale sestre, mnogo toga bi bile u stanju da preispitaju i promene.
Imate li predstavu ko su Vaši čitaoci u Turskoj?
Na potpisivanjima knjiga su feministkinje, liberali, žene umotane u marame, sufisti, Kurdi, Jevreji, Jermeni, Grci, LGBT zajednica. Možda neće lomiti hleb zajedno, ali njihova raznolikost mi mnogo znači. Oduvek sam bila meta političke elite. Kada ste turski pisac, imate osećaj da vas šamaraju po jednom obrazu i ljube u drugi.
Da li u Londonu imate osećaj kao da ste kod kuće?
Da, imam – mislim da je moguće imati prenosive domovine. Ako ste u samonametnutom izgnanstvu, tužno je, ali vas istovremeno obogaćuje intelektualno i duhovno. Istambul ću uvek nositi kao deo svoje duše.
Izvor: theguardian.com
Bila sam veoma tužna, i prestrašena govorima mržnje u kojima su islamske grupe krivile žrtve jer su slavile hrišćanski praznik. Kada sam pisala roman, pogledala sam duboko u tursko društvo i njegovu psihologiju. Strah je svuda u vazduhu, tu je neprestana nervoza. Posmatrala sam to na svakom nivou društva u Turskoj – suptilno, ali detaljno. Kada nešto eksplodira u kuhinji u Istambulu, svi se bacaju na pod misleći da je reč o bombi. Sećanja brišemo, za analize nemamo vremena, čak ni za tugovanje. To je psihologija koju sam želela da obuhvatim knjigom.
Kada bi grad bio osoba, kako biste opisali Istambul?
Istambul je žena – aktivan igrač. To je grad konflikata i otpora. Ipak pohlepa uništava Istambul – gde god da krenete, vidite novogradnju bez ikakvog planiranja ili odnosa prema istoriji grada.
U svom govoru „Politika fikcije“ na konferenciji „TED“ 2010. godine, rekli ste da Vas kritičari ponekad „stavljaju u kalupe“, očekujući da pišete tužne priče o muslimanima. Zašto?
To je zbog politike identiteta – postajemo, nažalost, sve više plemensko društvo. Očekivanja su takva da pisac iz jednog plemena mora da priča priču o tom plemenu. Ja sam Turkinja, ali uz to i mnogo drugih stvari. Za mene, mašta je želja da se prevaziđu granice. Kada pišemo, možemo biti mnogo toga istovremeno.
„Tri Evine kćeri“ je, delom, razmišljanje o veri. Da li i Vi – poput junakinje iz knjige, Peri – vidite Boga kao prevaru?
Vera nije nužno religijski koncept. Kada se preselite u novu zemlju jer imate neobjašnjivu potrebu da to uradite, to je svetovno delovanje vere. Kada započnete pisanje romana bez ideje da li će uspeti, to je svetovno delovanje vere. Kada se zaljubite i ne znate da li će vas ta osoba usrećiti, ali ipak uskočite u tu priču – to je svetovno delovanje vere. Ne želim da veru preuzimaju religije. Želim da nam se vrati koncept vere.
Rođeni ste u Strazburu, odgajala vas je samohrana majka – kako je to uticalo na Vas?
To je imalo veliki uticaj na mene. Nisam često viđala oca. Svoja dva polubrata sam upoznala kada sam imala više od dvadeset godina. Morala sam da se pomirim sa tim da sam „drugo dete“. Moj otac je bio veoma dobar za svoje sinove, ali ne i za mene. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim činjenicu da neko može biti uspešan u mnogim oblastima, ali da omane u jednoj. Kada se moja majka vratila studijama, odgajala me je baka. Zvala sam je Ane – „majka“ na turskom – a svoju majku Abla – starija sestra.
I Vaša majka je postala diplomata...
Bilo je to neobično, ali je učila veoma mnogo, bila je lingvista. Nikada se ponovo nije udala. Sve to mogla je da postigne jer je u tome podržavala moja manje obrazovana baka.
Kada ste shvatili da ćete postati spisateljica?
Sa pisanjem sam počela rano jer sam bila usamljeno dete. Život mi je bio dosada, a svet koji sam stvorila bio je mnogo obojeniji. Svesna sam privlačnosti zemlje bajki. Stefan Cvajg piše o potrebi da se predamo pisanju kada svet oko nas pređe granice razumnog. Razumem to, ali verujem da je vreme da mi, pisci, konačno razbijemo svoje čaure i progovorimo.
Roman o kom govorimo sadrži lik šarmantnog profesora Azura. Da li je postojao neki profesor koji je uticao na Vas?
Ne verujem u heroje. Ljudi me često pitaju koja od ženskih likova najviše liči na mene – grešnica, vernica ili zbunjena. Nisam nijedna od njih. Ako vam mogu otkriti tajnu, volim da se skrivam u svojim muškim likovima. Profesor je taj u koga sam pokušala da unesem deo sebe.
Kako je Vaš roman „Istambulsko kopile“ doveo do suđenja u Turskoj?
Istambul je mesto kolektivne amnezije. Naša istorija je prepuna pukotina i svaka nova vlast koja dolazi na snagu počinje rad brisanjem zaostavština prethodne vlasti. Pišem o manjinama i želela sam da pomenem nezamislive tragedije iz prošlosti, da govorim o jermenskom genocidu, podelim tugu i pokušam da stvorim mostove. Roman je bio veoma čitan u Turskoj, ali su me napali nacionalistički mediji i suđeno mi je po članu 301, koji bi trebalo da štiti Tursku i sve njeno od uvreda. Ovaj član je nejasan, niko zaista ne zna šta tačno označava. Suđenje je trajalo preko godinu dana. Na ulicama je bilo grupa ljudi koji su spaljivali zastave Evropske unije i pljuvali po mojim slikama. Oslobođena sam optužbi, ali bila su to turbulentna vremena. Morala sam da živim uz pratnju telohranitelja što je samo po sebi bilo nestvarno. Ono što je sve učinilo još nestvarnijim bilo je to što je, prvi put u Turskoj, bilo suđeno delu koje pripada fikciji. Moj turski advokat morao je u sudnici da brani izmišljene likove Jermene.
Mona, u Vašem romanu, nosi veo u znak protesta – da li je razumete?
Mnogo žena postavlja pitanje: zašto neke žene biraju da pokriju svoje glave? Moramo da razumemo to i ostala pitanja. To je jedan od najvećih izazova za feminizam danas. Dok god su žene podeljene u kategorije, patrijarhat je taj koji profitira. Širom Bliskog istoka postoji ogroman problem jer žene žive izolovano – kao ostrva. Konzervativne žene koje pokrivaju glavu su jedno ostrvo, svetovne savremene žene su drugo. Ne vide da imaju zajedničkih tačaka. Kada bi postale sestre, mnogo toga bi bile u stanju da preispitaju i promene.
Imate li predstavu ko su Vaši čitaoci u Turskoj?
Na potpisivanjima knjiga su feministkinje, liberali, žene umotane u marame, sufisti, Kurdi, Jevreji, Jermeni, Grci, LGBT zajednica. Možda neće lomiti hleb zajedno, ali njihova raznolikost mi mnogo znači. Oduvek sam bila meta političke elite. Kada ste turski pisac, imate osećaj da vas šamaraju po jednom obrazu i ljube u drugi.
Da li u Londonu imate osećaj kao da ste kod kuće?
Da, imam – mislim da je moguće imati prenosive domovine. Ako ste u samonametnutom izgnanstvu, tužno je, ali vas istovremeno obogaćuje intelektualno i duhovno. Istambul ću uvek nositi kao deo svoje duše.
Izvor: theguardian.com
Autor: Elif Šafak
