Malo koji savremeni roman ima tako upečatljiv početak kao „Majka ubice“ švedske autorke Ide Linde: „Sin me je pitao: Da li bi me volela da nekog ubijem? I to je bilo pre nego što smo znali. Jer moj sin je bio samo dečak kad me je pitao: Da li bi me volela da nekog ubijem? A ja sam odgovorila: Da.„ U pitanju je celo jedno poglavlje: spisateljica namerno čini te jedinice teksta izrazito različitima opsegom. Ovim se postižu čitalačka tenzija i promene raspoloženja, budući da bez obzira na snažnu trilersku radnju, „Majka ubice„ posvećuje dobar deo prostora lirskim, gotovo poetičnim rečenicama, oprečnim prilično brutalnoj zbilji, ali i esejističkima, koje teraju na razmišljanje. (U „šarenu“ politiku poglavlja savršeno se uklapa ona, sintagmatska: da dodamo da su mnoge rečenice trilerski usredsređene, a mnoge doprinose povremenoj fragmentarnosti teksta ili su kratke do eliptičnosti.) Drugim rečima, ovo je krajnje ekonomična proza jer na malom prostoru – Lagunino izdanje iznosi manje od 170 stranica – omogućuje svakovrsne intenzivne promene.

Kod uvodnog poglavlja je možda ipak najbolje to što, iako u sprezi s naslovom dopušta da se naslute osnove sižea, nije sasvim izvesno da će sin glavne junakinje Henrijete zaista postati ubica. Najpre se ispostavlja da potencijalni zločinac možda nije njeno dete: „Zvala sam ga moj sin zato što je to bilo u mojoj moći. Nisam ga rodila, došao mi je i ja sam ga primila, to je dovoljno za roditeljstvo.“ Zanimljivo je da ovakve rečenice ne dobijaju nedvosmisleno pojašnjenje u tekstu, a još zanimljivije – i smelije, te vrednije – je što to uopšte ne smeta; naprotiv. Podrazumevanja, kakva su i ona sitnija – vezana za Henrijetin posao u izdavačkoj kući ili za njen naizgled nemotivisan odlazak na odmor – uklapaju se u psihološki profil otuđene pripovedačice koja još od razdoblja provedenog u primarnoj porodici pati od manjka komunikacije, te zapravo samo doprinose da njen lik bude verodostojniji.

Najispravnije moguće starateljstvo „majke“ nad „sinom“ budi nadu u njegovo srećno formiranje, koliko god on patio od silovitih košmara i katkad bio sklon nasilju (prema ženskom i ptičjem rodu). Kada deluje da se dostizanjem punoletstva sin dočepao normalnosti, ispada da je, nažalost, on na početku romana tačno implicirao budućnost. Naime, junoša davi šesnaestogodišnjaka, na suđenju mirno priznaje krivicu i, pošto mu veštačenjem nije nađen nikakav psihički poremećaj,  dobija 14 godina zatvora. Međutim, iako je deo čitalačkog nagađanja ovim „overen“, Ida Linde ipak uspeva da izneveri horizont očekivanja. Prilikom Henrijetinih poseta sinu u zatvor dolazi do obrta, utoliko što se ona zaljubljuje. Ali ne u muškarca, kako bi se očekivalo iz prvog dela romana, gde je ona nezadovoljna ljubavnicima. Iako neočekivan, sižejni – i polni – prelaz nije nepripremljen, upravo zahvaljujući rečenom nezadovoljstvu kojim je naratorka ispotiha pripremala obrt. Koji nije i poslednji u romanu: Henrijetinim zbližavanjem sa Grejs, majkom drugog mladog zatvorenika, ona se samo upliće u njihov napeti odnos gde nije jasno ko od njih dvoje je skrivio smrt mlađeg sina, za šta se uzajamno optužuju. To što glavna junakinja rešava da ostane sa ljubavnicom i pored njenog mogućeg laganja, pravda se time što se ispostavlja da i Henrijeta, po svoj prilici, laže (da nije rodila). U tom – i ne samo u tom – smislu se roman završava najprikladnijim mogućim rečima koje, promišljenim paralelizmom s uvodnim poglavljem, efektno zaokružuju ovu sažetu a bogatu sagu o ljubavi pod senkom samoće i otuđenja u savremenom svetu: „Pitala sam sebe: Kada se ispostavi da su laži istinite, da li to i dalje može da bude ljubav? I znala sam da je odgovor – da.“

Autor: Domagoj Petrović