Džon Čiver: „Čehov predgrađa“
Stogodišnjica rođenja Džona Čivera, proslavljena je 2012. godine u Americi, izdavanjem novog izdanja njegovih izabranih priča.
Čiver, rođen 1912. godine u gradu Kvinsi u Masačusetsu, jedan je od najvećih pisaca kratkih priča dvadesetog veka i Elmor Leonard ga je nazvao „Čehov iz predgrađa“.
Čiver je bio sin propalog prodavca cipela a majka mu je držala „pretrpanu prodavnicu suvenira“ i dobro je razumeo ambiciju i kompleks niže vrednosti, prisutne u životima Amerikanaca posle Drugog svetskog rata. Znao je da bude zabavan pišući o „poraznoj dosadi“ života u predgrađu sa „glupim, depresivnim i netalentovanim“ ljudima, koji žive u svojim urednim kućicama ali bio je nešto više od kritičara zatucanog ruralnog života. Kao što je njegov savremenik, Džon Apdajk rekao: „Džon Čiver je često okarakterisan kao pisac predgrađa; ali mnogi ljudi su pisali o predgrađu. Samo je Čiver uspeo da od njega napravi arhetipsko mesto.“
Čiver je vešto dočarao ključalu zavist srednje klase i njegova opažanja su aktuelna danas kao i onda. Na primer, u njegovoj priči „Provalnik sa Šejdi Hila“, čovek izjeden zavišću prema svojim razmetljivim susedima, ušunja se preko noći u njihovu spavaću sobu, i dok je par spavao, on krade novac iz muževljevog novčanika.
Znao je takođe da smisli sjajne zaplete u svojim pričama, kao na primer u opčinjavajućem „Plivaču“ koji sjajno počinje: „Bila je nedelja, jedan od onih vrelih letnjih dana kada se svi negde zavuku i vajkaju: 'Noćas sam baš prepio!'“.
Piće je jedna od tema njegovog dela i života. Njegov brat Fred bio je pijanac a i sam Čiver je takođe postao alkoholičar. Zvao je sebe „pijanicom usamljenikom“ i olakšavao je sebi osećaj nesigurnosti u vezi sa svojim radom, i napade panike s vremena na vreme, obilnim količinama džina, koga je sumorno opisao kao „jedini izlaz“. „Postoji užasna sličnost između euforije i alkohola“, napisao je jednom. Njegova ćerka Suzan, objavila je 2015. godine knjigu „Drinking in America: Our Secret History“.
Njen otac se gotovo ubio opijanjem, ali se pribrao rehabilitacijom na Smiters trening centru za lečenje od alkoholozma na Menhetnu. Pošto se izlečio, završio je briljantan roman „Falconer“ (Sokolar) o vremenu kada je predavao u zatvoru Sing Sing.
Čiver je takođe vodio tajni život. Bio je biseksualan i u isto vreme dok je bio oženjen sa Meri i odgajao decu, imao je brojne veze sa muškarcima i ženama. Godinama posle njegove smrti 18. juna 1982. godine, pomenut je u epizodi serije „Sajnfild“ u kojoj Džordž Konstanca nenamerno otkriva aferu oca svoje devojke, sa Čiverom. Uzgred, karakter Donald Drejper iz serije „Ljudi sa Menhetna“, tip jako sličan Čiveru, živi u Osiningu, mestu gde je pisac dugo živeo.
Njegovi muški likovi često kriju tajne koje ih izjedaju, i Čiver je projektovao na njih sopstvenu uzaludnost da deluje srećan dok suzbija osećaj nesreće.
Jedna od najoriginalnijih priča je „Grozni radio“, satira o Džimu i Ajrin Vestkot, koji žive u stanu na dvanaestom spratu u Njujorku. Čiver piše ironično o paru koji „ide u proseku 10,3 puta godišnje u pozorište“ i čiji pucketajući, stari radio iznenada i misteriozno omogući Ajrin da prisluškuje svoje susede. „Čula je zvuke podrigivanja, telesne ljubavi, beskrajne taštine, molitve i očajavanja.“ Čiver lagano i cinično otkriva da su Vestkotovi iskvareni baš kao i oni u čije su živote upali.
Blejk Bejli je napisao sjajnu biografiju Čivera, sve o njegovom teškom, ponekad gorkom odnosu sa suprugom, i njegovu komplikovanu ljubav prema deci Benu, Suzan i Federiku. Iako ima nastupe samosažaljenja, postoji takođe sjajnog humora i samoprekora. Čiver naziva sebe „debelim aljkavcem koji je imao neverovatnu sreću“. Njegovi romani „Falconer“, „Bullet Park“ i „The Wapshot series“ su svi dobri, a opet, Čiver misli da njegove priče o „kvarenju sredovečnog biznismena“ ne mogu da se mere sa „velikim, divljim, mangupskim“ svetom kakav je izgradio njegov prijatelj Sol Belou.
Dobitnik Nacionalne medalje za književnost Američke akademije umetnosti i literature, bio je suviše strog prema sebi. Mnoge od njegovih kratkih priča su veličanstvene, dok je pokušavao ali nije uspevao da sopstvenom životu da smisao, žudeći za „životom neverovatne jednostavnosti“. I dok je umeo da raščlani život i otkrije pokvarenost u njegovoj srži, bio je takođe i čovek velike humanosti, kako njegova pisma i dnevnici jasno pokazuju. Moj omiljeni deo iz njegovog dnevnika, napisan posle šetnje u blizini njegove kuće u Severnom Vestčesteru, glasi:
„Neko je napisao nešto u svežem snegu. Ko je to mogao biti – mlekar, neki dečak, neki stranac? I šta je mogao da napiše – opscenost, psovku? A ono što je stranac napisao bilo je: 'Zdravo Svete!'“.
Džon Čiver ne sme da bude zaboravljen i ja šaljem pozdrave iz predgrađa u Sariju, iz Velike Britanije. A sada je vreme za džin i tonik.
Autor: Martin Čilton
Izvor: telegraph.co.uk
Čiver, rođen 1912. godine u gradu Kvinsi u Masačusetsu, jedan je od najvećih pisaca kratkih priča dvadesetog veka i Elmor Leonard ga je nazvao „Čehov iz predgrađa“.
Čiver je bio sin propalog prodavca cipela a majka mu je držala „pretrpanu prodavnicu suvenira“ i dobro je razumeo ambiciju i kompleks niže vrednosti, prisutne u životima Amerikanaca posle Drugog svetskog rata. Znao je da bude zabavan pišući o „poraznoj dosadi“ života u predgrađu sa „glupim, depresivnim i netalentovanim“ ljudima, koji žive u svojim urednim kućicama ali bio je nešto više od kritičara zatucanog ruralnog života. Kao što je njegov savremenik, Džon Apdajk rekao: „Džon Čiver je često okarakterisan kao pisac predgrađa; ali mnogi ljudi su pisali o predgrađu. Samo je Čiver uspeo da od njega napravi arhetipsko mesto.“
Čiver je vešto dočarao ključalu zavist srednje klase i njegova opažanja su aktuelna danas kao i onda. Na primer, u njegovoj priči „Provalnik sa Šejdi Hila“, čovek izjeden zavišću prema svojim razmetljivim susedima, ušunja se preko noći u njihovu spavaću sobu, i dok je par spavao, on krade novac iz muževljevog novčanika.
Znao je takođe da smisli sjajne zaplete u svojim pričama, kao na primer u opčinjavajućem „Plivaču“ koji sjajno počinje: „Bila je nedelja, jedan od onih vrelih letnjih dana kada se svi negde zavuku i vajkaju: 'Noćas sam baš prepio!'“.
Piće je jedna od tema njegovog dela i života. Njegov brat Fred bio je pijanac a i sam Čiver je takođe postao alkoholičar. Zvao je sebe „pijanicom usamljenikom“ i olakšavao je sebi osećaj nesigurnosti u vezi sa svojim radom, i napade panike s vremena na vreme, obilnim količinama džina, koga je sumorno opisao kao „jedini izlaz“. „Postoji užasna sličnost između euforije i alkohola“, napisao je jednom. Njegova ćerka Suzan, objavila je 2015. godine knjigu „Drinking in America: Our Secret History“.
Njen otac se gotovo ubio opijanjem, ali se pribrao rehabilitacijom na Smiters trening centru za lečenje od alkoholozma na Menhetnu. Pošto se izlečio, završio je briljantan roman „Falconer“ (Sokolar) o vremenu kada je predavao u zatvoru Sing Sing.
Čiver je takođe vodio tajni život. Bio je biseksualan i u isto vreme dok je bio oženjen sa Meri i odgajao decu, imao je brojne veze sa muškarcima i ženama. Godinama posle njegove smrti 18. juna 1982. godine, pomenut je u epizodi serije „Sajnfild“ u kojoj Džordž Konstanca nenamerno otkriva aferu oca svoje devojke, sa Čiverom. Uzgred, karakter Donald Drejper iz serije „Ljudi sa Menhetna“, tip jako sličan Čiveru, živi u Osiningu, mestu gde je pisac dugo živeo.
Njegovi muški likovi često kriju tajne koje ih izjedaju, i Čiver je projektovao na njih sopstvenu uzaludnost da deluje srećan dok suzbija osećaj nesreće.
Jedna od najoriginalnijih priča je „Grozni radio“, satira o Džimu i Ajrin Vestkot, koji žive u stanu na dvanaestom spratu u Njujorku. Čiver piše ironično o paru koji „ide u proseku 10,3 puta godišnje u pozorište“ i čiji pucketajući, stari radio iznenada i misteriozno omogući Ajrin da prisluškuje svoje susede. „Čula je zvuke podrigivanja, telesne ljubavi, beskrajne taštine, molitve i očajavanja.“ Čiver lagano i cinično otkriva da su Vestkotovi iskvareni baš kao i oni u čije su živote upali.
Blejk Bejli je napisao sjajnu biografiju Čivera, sve o njegovom teškom, ponekad gorkom odnosu sa suprugom, i njegovu komplikovanu ljubav prema deci Benu, Suzan i Federiku. Iako ima nastupe samosažaljenja, postoji takođe sjajnog humora i samoprekora. Čiver naziva sebe „debelim aljkavcem koji je imao neverovatnu sreću“. Njegovi romani „Falconer“, „Bullet Park“ i „The Wapshot series“ su svi dobri, a opet, Čiver misli da njegove priče o „kvarenju sredovečnog biznismena“ ne mogu da se mere sa „velikim, divljim, mangupskim“ svetom kakav je izgradio njegov prijatelj Sol Belou.
Dobitnik Nacionalne medalje za književnost Američke akademije umetnosti i literature, bio je suviše strog prema sebi. Mnoge od njegovih kratkih priča su veličanstvene, dok je pokušavao ali nije uspevao da sopstvenom životu da smisao, žudeći za „životom neverovatne jednostavnosti“. I dok je umeo da raščlani život i otkrije pokvarenost u njegovoj srži, bio je takođe i čovek velike humanosti, kako njegova pisma i dnevnici jasno pokazuju. Moj omiljeni deo iz njegovog dnevnika, napisan posle šetnje u blizini njegove kuće u Severnom Vestčesteru, glasi:
„Neko je napisao nešto u svežem snegu. Ko je to mogao biti – mlekar, neki dečak, neki stranac? I šta je mogao da napiše – opscenost, psovku? A ono što je stranac napisao bilo je: 'Zdravo Svete!'“.
Džon Čiver ne sme da bude zaboravljen i ja šaljem pozdrave iz predgrađa u Sariju, iz Velike Britanije. A sada je vreme za džin i tonik.
Autor: Martin Čilton
Izvor: telegraph.co.uk
