Dženi Kolgan: Čoveka najviše usrećuje da bude sa drugim ljudima
Nagrađivana škotska autorka Dženi Kolgangošća je 68. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga i svog izdavača Lagune, koji je objavio niz njenih romana: „Letnje nebo“, „Božićna knjižara“, „Božić u Kapkejk kafeu“, „Mala knjižara na obali“, „Mala knjižara srećnih krajeva“, „Mala pekara na obali“, „Dobro došli u Rouzinu prodavnicu slatkiša iz snova“, „Prolećna oluja“, a uskoro i „Tajnu božićnu biblioteku“.
U skorije vreme u Laguni objavljenoj „Prolećnoj oluji“ glavna junakinja Gerti živi u varošici na krajnjem severu Škotske, gde radi u supermarketu, posvećena starom zanatu štrikanja i sanjajući o zanimljivijem životu. Iznenada, zgodni bogataš dolazi u gradić, a sticajem okolnosti Gerti počinje da radi u avio-kompaniji koju je on kupio. Tako ona iznenada postaje avanturističnija verzija sebe...
Dženi Kolgan ponekad pod pseudonimom piše i naučnu fantastiku, a sada radi na romanu o ženi srednjeg doba, čija su deca otišla iz kuće, i kojoj se iznenada dešava strastvena romansa.
„Biće to zaista, zaista zabavno. Mnoge moje prijateljice pitaju se šta sada kad su deca otišla i onda sam pomislila – ovo će biti interesantno“, kaže za Politiku Dženi Kolgan.
Vaše knjige imaju posebnu atmosferu starih filmova, romantičnih komedija, radnji iz susedstva, malih knjižara i pekara u kojima se Vaši likovi, pa i čitaoci, osećaju zaštićeno. Volite li da pišete o stvarima koje biste i sami voleli da čitate?
Da, mislim da je za pisce naročito važno da prvo budu čitaoci, zato uvek treba pisati o onome što biste i sami voleli da čitate, ono što je po vašem ukusu. O „Božićnoj knjižari“ pisala sam dok sam mnogo vremena provodila u Edinburgu tokom pandemije. Ulice su bile prazne, iako inače imamo mnogo turista. Kao Prag, na primer. Ali odjednom svi turisti su nestali, ostale su stare zgrade, drevni zamkovi prekriveni snegom, sve i dalje toliko prelepo, i pomislila sam da moram da pišem o tome.
Da li ta mala ušuškana mesta imaju više duha, da li su humanija od velikih šoping centara, na primer?
Da, mada ne verujem da su veliki gradovi bolji ili lošiji od malih sredina, volim i velike gradove, u različitim periodima života volite različite stvari. Sviđa mi se Beograd i radujem se što sam ovde došla, ali isto tako lepo je i u manjim mestima gde se svi poznaju, gde srećete poznanike u pekari, svaki dan. Volim da pišem o takvim zajednicama. Ali isto tako srećna sam dok šetam velikim gradom, dok pišem o velikom gradu u kojem me niko ne poznaje, takođe je zanimljivo negde biti anoniman.
Zašto ponekad pišete pod pseudonimom, volite li da kombinujete različite žanrove?
Ne radim to često, na primer kada pišem naučnu fantastiku za „Doktor Hu“ (Doctor Who), televizijsku seriju naučne fantastike, tu koristimo drugačija imena da ljude ne bismo zbunili, radeći drugačije stvari. Imala sam seriju romana o školama, internatima, za mlađe čitaoce i to je bilo pod drugačijim imenom, a onda sam se vratila svom. Ne verujem u žanrovsku podelu, ali verujem u kazivanje priče, mogu to biti srećne ili tužne pripovesti, smeštene u Srbiju, Škotsku, ili čak u svemir, ali samo pričate priču, strašnu ili romantičnu. Ta podela je možda korisnija izdavaču, zbog osmišljavanja teksta na korici, zbog prodaje, ali oni koji zaista mnogo vole da čitaju, činiće to bez žanrovske podele. Ja čitam gotovo sve, klasiku, fikciju, publicistiku, istorijsko štivo, volim da gledam filmove, kao i užasne TV emisije kada se venčavaju parovi koji se pre nisu poznavali.
Kada u Škotskoj počinje taj osećaj praznika, Božića?
Počinje negde posle Noći veštica. Tamo je to velika stvar, svi se oblače za tu priliku, ima mnogo zabava, ljudi na ulicama. Kada se završi obeležavanje Noći veštica, onda imamo noć uz logorsku vatru, kada se slavi uz vatromet, to je 5. novembra, a onda je tu već blizu i Božić.
Dženi Kolgan ponekad pod pseudonimom piše i naučnu fantastiku, a sada radi na romanu o ženi srednjeg doba, čija su deca otišla iz kuće, i kojoj se iznenada dešava strastvena romansa.
„Biće to zaista, zaista zabavno. Mnoge moje prijateljice pitaju se šta sada kad su deca otišla i onda sam pomislila – ovo će biti interesantno“, kaže za Politiku Dženi Kolgan.
Vaše knjige imaju posebnu atmosferu starih filmova, romantičnih komedija, radnji iz susedstva, malih knjižara i pekara u kojima se Vaši likovi, pa i čitaoci, osećaju zaštićeno. Volite li da pišete o stvarima koje biste i sami voleli da čitate?
Da, mislim da je za pisce naročito važno da prvo budu čitaoci, zato uvek treba pisati o onome što biste i sami voleli da čitate, ono što je po vašem ukusu. O „Božićnoj knjižari“ pisala sam dok sam mnogo vremena provodila u Edinburgu tokom pandemije. Ulice su bile prazne, iako inače imamo mnogo turista. Kao Prag, na primer. Ali odjednom svi turisti su nestali, ostale su stare zgrade, drevni zamkovi prekriveni snegom, sve i dalje toliko prelepo, i pomislila sam da moram da pišem o tome.
Da li ta mala ušuškana mesta imaju više duha, da li su humanija od velikih šoping centara, na primer?
Da, mada ne verujem da su veliki gradovi bolji ili lošiji od malih sredina, volim i velike gradove, u različitim periodima života volite različite stvari. Sviđa mi se Beograd i radujem se što sam ovde došla, ali isto tako lepo je i u manjim mestima gde se svi poznaju, gde srećete poznanike u pekari, svaki dan. Volim da pišem o takvim zajednicama. Ali isto tako srećna sam dok šetam velikim gradom, dok pišem o velikom gradu u kojem me niko ne poznaje, takođe je zanimljivo negde biti anoniman.
Zašto ponekad pišete pod pseudonimom, volite li da kombinujete različite žanrove?
Ne radim to često, na primer kada pišem naučnu fantastiku za „Doktor Hu“ (Doctor Who), televizijsku seriju naučne fantastike, tu koristimo drugačija imena da ljude ne bismo zbunili, radeći drugačije stvari. Imala sam seriju romana o školama, internatima, za mlađe čitaoce i to je bilo pod drugačijim imenom, a onda sam se vratila svom. Ne verujem u žanrovsku podelu, ali verujem u kazivanje priče, mogu to biti srećne ili tužne pripovesti, smeštene u Srbiju, Škotsku, ili čak u svemir, ali samo pričate priču, strašnu ili romantičnu. Ta podela je možda korisnija izdavaču, zbog osmišljavanja teksta na korici, zbog prodaje, ali oni koji zaista mnogo vole da čitaju, činiće to bez žanrovske podele. Ja čitam gotovo sve, klasiku, fikciju, publicistiku, istorijsko štivo, volim da gledam filmove, kao i užasne TV emisije kada se venčavaju parovi koji se pre nisu poznavali.
Kada u Škotskoj počinje taj osećaj praznika, Božića?
Počinje negde posle Noći veštica. Tamo je to velika stvar, svi se oblače za tu priliku, ima mnogo zabava, ljudi na ulicama. Kada se završi obeležavanje Noći veštica, onda imamo noć uz logorsku vatru, kada se slavi uz vatromet, to je 5. novembra, a onda je tu već blizu i Božić.
Da li je izazovno kada birate junakinje koje su stidljive ili introvertne, a onda im često dopuštate da se razviju, da se promene i shvate svoju pravu vrednost?
Da, mislim da žene često prave grešku, ne znajući svoju pravu vrednost, sve što mogu da ponude. Svi imamo prijateljice koje nagovaramo da samo negde izađu, da posećuju žurke, a ponekad smo i sami takvi. Znamo da treba to da uradimo, da srećemo ljude, da osetimo uzbuđenje, ali nije to uvek lako učiniti. Mislim da je posle pandemije to još i teže. Mnogi su navikli na rad od kuće i onda i da ostanu unutra pre nego da izađu negde. Svi smo nekada takvi, deluje nam kao da su se svi drugi snašli osim nas, da ništa ne činimo dobro. To je uobičajeno uverenje, deo je moderne kulture. Mislim da čoveka, kao društveno biće, najviše usrećuje to kada je sa drugim ljudima.
U Vašem romanu, skorije prevedenom kod nas, pišete o prelepim delovima Škotske, koje junaci posmatraju dok lete avionom. Postoji li u Škotskoj mogućnost da urbanizam i naseljavanje ugrozi lepotu prirode?
Kod nas postoji suprotan problem u proseku starijeg stanovništva, mislim da taj problem imate i vi, kao i ostatak Evrope, koji ima sve manje porodice, mahom u gradovima. U Škotskoj imamo stotine ostrva, ali tamo nije zgodno za život, ne možete svaki čas da naručujete picu. Ljudi izbegavaju manje sredine, tek je u Italiji to problem, sela su potpuno prazna. Mislim da je to zabrinjavajuće.
Da li su današnji ljudi zaboravili kako da budu romantični, da pokažu iskreno svoja osećanja?
Ne znam, u braku sam vrlo dugo, ali volim da pišem o romantičnim osećanjima. Takođe, mislim da je onima koji žele da upoznaju nekoga vrlo teško, internet otežava stvari. Zato volim da pišem o ljudima koji se upoznaju lično, u stvarnom životu, i imaju zajednička iskustva.
Vaše junakinje postaju realističnije tokom romana, iako često sanjare. Gerti na početku mašta o zgodnom bogatašu, ali bira srednjoškolsku ljubav?
Treba da budemo realistični, niko nije savršen, nema nikoga ko neće biti bar malo problematičan u nekom smislu. U životu možete da jedete tačno onakvu hranu kakvu želite ili da slušate muziku koju sami izaberete, ali nećete naći partnera kakvog ste zamislili. To se ne dešava. Zbog toga treba da budemo u skladu sa realnošću. A i da savršenstvo postoji, dosadilo bi vam vrlo brzo. Ne verujem u sudbinu, ali verujem u sreću, mada treba biti usaglašen sa njom. Na zabavi srešćete mnogo ljudi koji su užasni, ali jedan čovek bi mogao da vam odgovara. Verujem u sreću, ali ako niste u kazinu, nećete ništa ni dobiti. Čak i svojoj deci kažem da moraju da izađu napolje, da sreću ljude, ništa se neće desiti ako su stalno onlajn.
Da li biste voleli svoje romane da vidite na filmu?
To bih mnogo volela, stalno prodajemo prava filmskim kompanijama, scenario bude urađen, ali onda ne mogu da nađu glumicu, to nema veze sa mnom.
Živeli ste svojevremeno u Francuskoj. Ima li nešto u stereotipima o Francuzima koji su više skloni ljubavi, od ostatka sveta?
Uvek ima nečega u stereotipima. Francuzi su vrlo šarmantni, oni zaista znaju da cene žene, ne samo mlade ili one plavuše koje izgledaju na određeni način. Tamo možete videti Francuskinje koje su lepe čak i u starijem dobu, koje znaju da budu elegantne, glamurozne. To mi se sviđa, posebno u Kanu. Starije gospođe u Šanel kostimima, savršene šminke i frizure. Bilo mi je isprva neobično, jer u Škotskoj svi nose džins. Mada mislim da je to lepo, malo se potruditi i izgledati lepo za svet u kojem smo.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: politika.rs
Da, mislim da žene često prave grešku, ne znajući svoju pravu vrednost, sve što mogu da ponude. Svi imamo prijateljice koje nagovaramo da samo negde izađu, da posećuju žurke, a ponekad smo i sami takvi. Znamo da treba to da uradimo, da srećemo ljude, da osetimo uzbuđenje, ali nije to uvek lako učiniti. Mislim da je posle pandemije to još i teže. Mnogi su navikli na rad od kuće i onda i da ostanu unutra pre nego da izađu negde. Svi smo nekada takvi, deluje nam kao da su se svi drugi snašli osim nas, da ništa ne činimo dobro. To je uobičajeno uverenje, deo je moderne kulture. Mislim da čoveka, kao društveno biće, najviše usrećuje to kada je sa drugim ljudima.
U Vašem romanu, skorije prevedenom kod nas, pišete o prelepim delovima Škotske, koje junaci posmatraju dok lete avionom. Postoji li u Škotskoj mogućnost da urbanizam i naseljavanje ugrozi lepotu prirode?
Kod nas postoji suprotan problem u proseku starijeg stanovništva, mislim da taj problem imate i vi, kao i ostatak Evrope, koji ima sve manje porodice, mahom u gradovima. U Škotskoj imamo stotine ostrva, ali tamo nije zgodno za život, ne možete svaki čas da naručujete picu. Ljudi izbegavaju manje sredine, tek je u Italiji to problem, sela su potpuno prazna. Mislim da je to zabrinjavajuće.
Da li su današnji ljudi zaboravili kako da budu romantični, da pokažu iskreno svoja osećanja?
Ne znam, u braku sam vrlo dugo, ali volim da pišem o romantičnim osećanjima. Takođe, mislim da je onima koji žele da upoznaju nekoga vrlo teško, internet otežava stvari. Zato volim da pišem o ljudima koji se upoznaju lično, u stvarnom životu, i imaju zajednička iskustva.
Vaše junakinje postaju realističnije tokom romana, iako često sanjare. Gerti na početku mašta o zgodnom bogatašu, ali bira srednjoškolsku ljubav?
Treba da budemo realistični, niko nije savršen, nema nikoga ko neće biti bar malo problematičan u nekom smislu. U životu možete da jedete tačno onakvu hranu kakvu želite ili da slušate muziku koju sami izaberete, ali nećete naći partnera kakvog ste zamislili. To se ne dešava. Zbog toga treba da budemo u skladu sa realnošću. A i da savršenstvo postoji, dosadilo bi vam vrlo brzo. Ne verujem u sudbinu, ali verujem u sreću, mada treba biti usaglašen sa njom. Na zabavi srešćete mnogo ljudi koji su užasni, ali jedan čovek bi mogao da vam odgovara. Verujem u sreću, ali ako niste u kazinu, nećete ništa ni dobiti. Čak i svojoj deci kažem da moraju da izađu napolje, da sreću ljude, ništa se neće desiti ako su stalno onlajn.
Da li biste voleli svoje romane da vidite na filmu?
To bih mnogo volela, stalno prodajemo prava filmskim kompanijama, scenario bude urađen, ali onda ne mogu da nađu glumicu, to nema veze sa mnom.
Živeli ste svojevremeno u Francuskoj. Ima li nešto u stereotipima o Francuzima koji su više skloni ljubavi, od ostatka sveta?
Uvek ima nečega u stereotipima. Francuzi su vrlo šarmantni, oni zaista znaju da cene žene, ne samo mlade ili one plavuše koje izgledaju na određeni način. Tamo možete videti Francuskinje koje su lepe čak i u starijem dobu, koje znaju da budu elegantne, glamurozne. To mi se sviđa, posebno u Kanu. Starije gospođe u Šanel kostimima, savršene šminke i frizure. Bilo mi je isprva neobično, jer u Škotskoj svi nose džins. Mada mislim da je to lepo, malo se potruditi i izgledati lepo za svet u kojem smo.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: politika.rs
Autor: Dženi Kolgan
