U jednoj epizodi popularnog sitkoma „Prijatelji“ (Friends), Rejčel i Fibi posećuju čitalački debatni klub. Potonja je ogorčena zbog toga što drugarica bez poznavanja knjiga, pa čak i elementarne logike, nekako uspeva da drži korak sa ostatkom grupe, zbog čega joj podvaljuje tezu kako je najpoznatija junakinja Šarlote Bronte – kiborg. Njihov profesor tumačenje shvata u kontekstu, sa Rejčeline strane slučajnog, ali suštinski ispravnog ukazivanja na to da je roman „Džejn Ejr“ bio ispred svog vremena, naročito u pogledu posredovanih feminističkih ideja.

I pored stalnog divljenja prema odvažnim heroinama, dok sam bila mlađa, Džejn se nije ubrajala u meni omiljene, čak ni podnošljive književne likove. Ruku na srce, ne poričući objektivnu vrednost ili književnoistorijski značaj romana, nisam baš razumela čime je to Ejrova osvajala generacije čitalaca, ni mračnog, na svoj način takođe mi odbojnog, gospodina Ročestera. Jednostavno, davala sam prednost uvrnutim autodestruktivnim strastima junaka „Orkanskih visova“ ili pravoj meri preplitanja gotske misterije sa didaktičnošću realizma u „Stanarki napuštenog zamka“, dakle, temperamentu druge dve sestre Bronte. Ali snaga vrednih književnih dela krije se upravo u činjenici da ne postoji vremensko ograničenje iza koga ipak čeka spoznaja.

Da, Džejn Ejr u najširem i najslobodnijem interpretativnom smislu jeste „robotizovana“, kao osoba neverovatne snage vladanja sopstvenim osećanjima sa jedne, a isto tako odlučnog preuzimanja uzdi sudbine u svoje ruke sa druge strane. Njen nesumnjivi, večiti značaj u istoriji pisane reči i studijama kulture leži u činjenici da Šarlota na velika vrata uvodi novi tip heroine, sa drugačijim vrlinama i u potpunosti samostalnom inicijativom. Džejn pravi izbore, sve vreme analizirajući korake na vlastitom razvojnom putu, krećući se od potresnog ogoljavanja skrivenih misli i želja, do nepokolebljivih odluka proizašlih iz pažljive samorefleksije.

Svrstavanjem Džejn Ejr u svetsku galeriju romanesknih junaka prvi put je tako sigurno i ubedljivo pred čitaoce stala osoba koja ne podilazi drugima ili sebi, ne izdvaja se uobičajenim preimućstvom fizičke lepote, a ipak je sasvim autentična zahvaljujući čistoj duševnoj snazi. Usled toga, središnja tema ovog klasika nije prevazilaženje traumatičnog detinjstva, nemoguća ljubav između klasno nejednakih, jeziva misterija iz prošlosti, niti borba za opstanak u još izrazito mizoginom društvu. Tačnije, sve nabrojano ravnomerno je zastupljeno kroz četiri uslovne, smisaono-tematske celine romana, a ipak ne čini njegovu suštinu. U samoj srži, kao objedinjujuća i trajno inspirativna vrednost, nalazi se naslovni lik, simbolizujući trijumf istrajne vrline. Preispitivanja u pogledu sopstvene zapaljive naravi ili buntovničkih poriva, svesne težnje ka pokornom suzdržavanju, dugoročno sagledavanje posledica mogućih pogrešnih odluka i, pre svega, predstava o tome šta nije za nju, odnosno šta ne želi, čine je ubedljivo izgrađenim bićem.

Malo je rečenica iz dotadašnjih književnih epoha koje oprezno, ali potpuno uvereno, sugerišu klicu promene u pogledu (budućeg) neprihvatanja ženske potčinjenosti, kao: „Gospodine Ročester, neću biti vaša“; ili: „Čitaoče, udala sam se za njega“. Same varijacije od početnog i dugo upotrebljavanog „moj gospodar“, preko „moj muž“, do „moj Edvard“, ukazuju na postupnu izgradnju odnosa uzajamnosti, baš kao što pređeni put od Gejtshed Hola (početne konvencije bildungsromana) i Lovuda, do Tornfilda i Mur Hausa (tema pronađenog identiteta), prati preokret sudbine i promenu više od jednog statusa.

Za žene se uopšte kaže da su vrlo tihe, ali one osećaju isto toliko koliko i muškarci. Njima je potrebno da vežbaju svoje moći, one pate zbog suviše strogih stega, zbog potpunog zastoja, baš kao što bi patili i ljudi. Uskogrudo je od njihovih povlašćenijih drugova da kažu da one treba da se ograniče na to da prave pudinge i pletu čarape, da sviraju na klaviru i vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati ako one traže i da urade nešto više, ili da nauče više nego što je običaj proglasio da je to dovoljno za njihov pol.

Pored navedenog ranog manifesta ženskog prava na samostalnost, noviteti koje „Džejn Ejr“ donosi sa sobom tiču se i: načina naracije, odnosno junakinjinog obraćanja čitaocu; samosvesti koju ispoljava od samog početka; karaktera stavljenog ispred pojavnosti, što dovodi do obrtanja tradicionalnih romantičnih kategorija (ljubav Ročestera prema Džejn, i obratno, prvenstveno je naklonost duše i prihvatanje drugog sa svim upadljivim „falinkama“); donošenja odluka stavljenog pod apsolutnu kontrolu protagonistkinje; naposletku, sasvim ogoljene borbe svesti i razuma sa probuđenim srcem.

Jer upravo izrazitom introspektivnošću i nemilosrdnom samorefleksijom, tim umećem pravljenja otklona ili, već prema potrebi, stapanja pripovednog sa doživljajnim ja o kome naknadno svedoči, Džejn Ejr postaje naratorka kojoj u svakom trenutku verujemo. I kada priznaje nesposobnost da se obuzda pod tiranijom Ridovih, ili dok potpuno mazohistički stvara paralelne portrete gospođice Ingram (za koju veruje da joj je suparnica) i sebe, pa sve do završnice kojom žrtvu pretvara u pobedu volje i svojevrsnu nagradu doslednosti strpljenja, Ejrova je nesumnjivo jedan od najsnažnijih karaktera u svetskoj književnosti. Heroina van svih klišea, glasnogovornica budućih zahteva za ravnopravnošću polova, oličava, što je najvažnije, ženu koja samostalno, svesno i sigurno – birajući, diktira dalji tok svog postojanja.

Autor: Isidora Đolović