Dvostruki prorok Herman Melvil – „Čovek od poverenja: opsenarova maskarada“
Godine 1857, 1. 4, objavljen je poslednji roman Hermana Melvila, u kojem rečeni datum čini i vremenski okvir štiva. Kao da je tadašnja kritika – pa i publika – doslovno razumela ove podatke i protumačila knjigu „Čovek od poverenja: opsenarova maskarada“ kao dobro osmišljenu prvoaprilsku šalu u koju ne treba poverovati; roman je onomad maltene opšte odbačen. Ispostaviće se da štivo nije dobro shvaćeno i zato što ga je Melvil pisao, poetički gledano, znatno ispred svog vremena. Naime, „Čovek od poverenja: opsenarova maskarada“ – koji se sada prvi put pojavljuje na srpskom jeziku – neretko će se nazivati postmodernim romanom nastalim u devetnaestom veku, a tako je pre svega zbog njegove fragmentirane strukture i pripovedačke kaleidoskopne tehnike. (Doduše, i pored toga, knjiga je pisana devetnaestovekovnim stilom punim jezičke fluidnosti i deskriptivne agilnosti pri čemu se pripovedač zaustavlja da bi podrobno karakterizovao okolnosti i likove, u sporom ritmu, ali s merom.)
Simetrične figure koje se nižu u autorovom kaleidoskopu, odnosno narativne celine štiva, vrte se oko teme poverenja, koje je toliko snažan arhetip, da lakše omogućuje sopstvenu zloupotrebu. Isprva jedan varalica, računajući na sopstvenu lukavost, na parobrodu koji plovi duž Misisipija nastoji da pridobije poverenje – i novac –pripadnika šarolike grupe putnika (farmeri, tragači za zlatom, fine dame, Indijanke u mokasinama, filozofi, robovi, Afroamerikanci, mulati, poneki filantrop, berzanski agent, ratni veteran…). Kako bi uspeo u svom naumu, on preuzima drugačiju masku, uvek prikladnu putniku kojem se obraća, od beznogog prosjaka do uspešnog poslovnog čoveka.
Iako već dovoljno maštovita i arhetipska, priča nije baš jednostavna koliko možda i dalje deluje. Melvil se ne zadovoljava opisivanjem ljudske pohlepe i naivnosti nego mu se hermanao razvijen motiv nameće i zadovoljstvo u obmani. Bilo iz potrebe za novcem ili za svojevrsnim larpurlartističkim varanjem, u jednom trenutku bezmalo svaki lik romana deluje kao prevarant koji nastoji da trijumfuje nad drugima u stalnoj međuigri poverenja i nepoverenja.
Pseudofilozofska argumentacija varalice pobuđuje ljudske reakcije i ispovedanja ličnih uverenja koji se ridikulizuju i prikazuju karikaturalno. Takav je slučaj, pre svega sa ondašnjim – i ne samo ondašnjim – idolopoklonstvom većine Amerikanaca spram novca. Zapravo se celo putovanje parobrodom sa putnicima svih klasa i rasa može čitati kao kritička metafora krize SAD sredinom devetnaestog veka, koja se generisala konfliktom njenih slobodnih i „robovskih„ država (čije će političke, ekonomske i društvene posledice ishoditi Građanski rat samo četiri godine po izvornom objavljivanju ove knjige). Roman je, dakle, očigledna satira, a kao takav priziva obilate količine ironije i (neretko) crnog humora; kako bi pak ostao dalek pukoj karikaturalnoj ravni, naizgled usputno je obeležen gorčinom. Upravo ono što je pobuđuje, idolatrija prema novcu, s vremenom će na celom svetu dobijati na značaju. Izgleda da će baš to, uz pomenutu poetičku vidovitost Hermana Melvila, činiti njegovu poslednju proznu knjigu sve aktuelnijom savremenim čitaocima; a danas možda i više no ikad.
Autor: Domagoj Petrović
Simetrične figure koje se nižu u autorovom kaleidoskopu, odnosno narativne celine štiva, vrte se oko teme poverenja, koje je toliko snažan arhetip, da lakše omogućuje sopstvenu zloupotrebu. Isprva jedan varalica, računajući na sopstvenu lukavost, na parobrodu koji plovi duž Misisipija nastoji da pridobije poverenje – i novac –pripadnika šarolike grupe putnika (farmeri, tragači za zlatom, fine dame, Indijanke u mokasinama, filozofi, robovi, Afroamerikanci, mulati, poneki filantrop, berzanski agent, ratni veteran…). Kako bi uspeo u svom naumu, on preuzima drugačiju masku, uvek prikladnu putniku kojem se obraća, od beznogog prosjaka do uspešnog poslovnog čoveka.
Iako već dovoljno maštovita i arhetipska, priča nije baš jednostavna koliko možda i dalje deluje. Melvil se ne zadovoljava opisivanjem ljudske pohlepe i naivnosti nego mu se hermanao razvijen motiv nameće i zadovoljstvo u obmani. Bilo iz potrebe za novcem ili za svojevrsnim larpurlartističkim varanjem, u jednom trenutku bezmalo svaki lik romana deluje kao prevarant koji nastoji da trijumfuje nad drugima u stalnoj međuigri poverenja i nepoverenja.
Pseudofilozofska argumentacija varalice pobuđuje ljudske reakcije i ispovedanja ličnih uverenja koji se ridikulizuju i prikazuju karikaturalno. Takav je slučaj, pre svega sa ondašnjim – i ne samo ondašnjim – idolopoklonstvom većine Amerikanaca spram novca. Zapravo se celo putovanje parobrodom sa putnicima svih klasa i rasa može čitati kao kritička metafora krize SAD sredinom devetnaestog veka, koja se generisala konfliktom njenih slobodnih i „robovskih„ država (čije će političke, ekonomske i društvene posledice ishoditi Građanski rat samo četiri godine po izvornom objavljivanju ove knjige). Roman je, dakle, očigledna satira, a kao takav priziva obilate količine ironije i (neretko) crnog humora; kako bi pak ostao dalek pukoj karikaturalnoj ravni, naizgled usputno je obeležen gorčinom. Upravo ono što je pobuđuje, idolatrija prema novcu, s vremenom će na celom svetu dobijati na značaju. Izgleda da će baš to, uz pomenutu poetičku vidovitost Hermana Melvila, činiti njegovu poslednju proznu knjigu sve aktuelnijom savremenim čitaocima; a danas možda i više no ikad.
Autor: Domagoj Petrović
